УРОШ ПРЕДИЋ - ЖИВОТ ПОСВЕЋЕН ЛЕПОТИ И УМЕТНОСТИ

Једном сам гледала на канадском  Си-Би-Сију играну драму у чију радњу је била укључена и једна српска породица. Да би дочарао стан српске породице, сценограф је опремио њихову дневну собу са репликом чувене слике Уроша Предића – Косовка Девојка. Оригинал ове Предићеве најпознатије и најрепродукованије слике, која је стекла статус патриотске иконе,  имала сам прилику  да видим  протеклог јануара на изложби  посвћеној њеном аутору, једном од највећих српских ликовних стваралаца под именом „Урош Предић–Живот посвећен лепоти и уметности“. Ова изложба је била постављена од 7. октобра 2022. године до 31. јануара 2023. године у Галерији Матице српске у Новом Саду - Европској престонице културе за 2022, као један од 1500 културних догађаја организованих у овом граду прошле године.

Под Галеријским кровом окупљена су уметничка дела из различитих колекција из земље и иностранства која су публици пружили увид у животне, стваралачке и тематске просторе Уроша Предића. Стварајући непрекидно више од осам деценија, Предић је оставио изузетно богат уметнички опус са више од 1.700 дела, у којем је остварио високе домете. Уз Пају Јовановића и Ђорђа Крстића сматра се за најзначајнијег српског сликара реализма.

УМЕТНИКОВ ЖИВОТОПИС

Урош Предић је рођен је у Банату, селу Орловату 1857. године као најмлађи син свештеника Петра Предића и Марије, рођене Илијевић, из Црепаје. У Орловату је похађао основну школу, а потом немачку школу у Црепаји и гимназију у Панчеву која је касније добила име по њему. Као врло даровит, добио је стипендију Матице српске и школовао се на бечкој сликарској академији у класи професора Грипенкерла (Christian Griepenkerl), истакнутог бечког сликара, који је имао велики утицај на Предића. У току студија био је асистент и добитник Гунделове награде - за сликање уљем по мушком моделу. Академију је завршио 1883, након чега је радио у приватном атељеу проф. Грипенкерла, где је израдио 13 слика митолошке садржине за Парламент у Бечу што се за то време сматрало  изузетним дометом за једног уметника из Аустроугарске монархије. 1885. године се враћа у домовину, у Нови Сад,  где ради многобројне портрете, слике  и иконостас у Старом Бечеју. 1894. се сели у родни Орловат где проводи наредних 15 година. То је време његовог уметничког успона када постаје познати и тражени сликар и илустратор са великим бројем поруџбина од црквених општина, јавних установа,  удружења и приватних лица. Године 1889. на Светској изложби у Паризу, бива награђен бронзаном медаљом за своје три слике. Од 1909. године па до смрти живи у Београду, у породичној кући свог брата Јосифа Предића, у Светогорској улици бр. 27,  где  у свом атељеу ствара наредне 44 године. Своје слике самостално излаже 1888, 1910, 1920. и 1949. године у Београду, 1890. и 1949. у Новом Саду и Сремским Карловцима, те 1890. у Панчеву и Вршцу. 1904. био је један је од оснивача уметничког удружења друштва Лада и био је његов дугогодишњи почасни председник. 1910. године изабран је за редовног члана Српске краљевске академије. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника у Београду 1919. године и први његов председник. Урош Предић је насликао више иконостаса због којих се оцењује да је последњи значајан српски иконописац. Описиван је као дисциплинован и вредан уметник, џентлмен, господин и скептик. О његовом интимном животу - тог уметника светачког живота и лика, недовољно се зна. Сав посвећен уметности и породици, никада се није оженио али  је са много љубави водио бригу о својој четворици браће и њиховој деци. У Орловату је остала прича о неоствареној љубави између средовечног сликара и шеснаест година млађе Орловаћанке, Ане Накараде, ћерке пензионисаног капетана Ђуре Накараде. И у дубокој старости био је пун радне енергије и ведрине. Неколико месеци пре смрти пео се на столицу да ређа слике у свом атељеу, пао је и поломио ногу од чега се никада није потпуно опоравио. Умро 1953. године у Београду, у својој 96. години, cахрањен је у родном Орловату. Одлазак Уроша Предића са уметничке и животне сцене симболично се поклопио са појавом новог уметничког света који је донео нову естетику и схватање слике и уметност повео у потпуно другом смеру.

ТЕМАТСКИ СВЕТОВИ УМЕТНИКА

Некадашњи стипендиста Матице српске, а касније њен истакнути члан и добротвор који joj је поклонио бројне портрете, радио на прикупљању и чувању њене уметничке збирке, био почасни председник њеног музејског одбора, Предић је био прави пример опредељености ове установе да улагањем у младе и грађењем националног идентитета кроз дела ликовне уметности и деловање музеја омогући напредак нације. На овој изузетној изложби Галерије Матице српске, у 2022. години у којој она слави 175 година свога постојања, представљена су основна тематска опредељења Предићевог уметничког опуса кроз неколико целина: анегдотски и социјални жанр, религиозно сликарство, портрети и теме из националне историје.

Анегдотски и социјални жанр

Ова целина обухвата теме и призоре из свакодневног живота грађана, углавном Срба у Војводини у другој половини 19. века.

Најпознатија Предићева дела из овог опуса „Весела браћа“ и „Сироче на мајчином гробу“, награђена су бронзаном медаљом  на  Светској изложби 1889. у Паризу. Тада је ове слике откупио Михајло Пупин, Урошев школски друг, а тада већ угледни научник и професор Колумбија универзитета и поклонио их Народном музеју Србије у Београду.

Прeдића привлачи свет деце коју приказује како се играју, санкају, позирају,  са посебним акцентом на њиховим гестовима и емотивним реакцијама: „Биће белаја“, „Деца под дудом“, „Мали филозоф“ итд.  Умео је мајсторски да дочара плаховити дечји темперамент као што је то учинио на портрету „Надурена девојчица“. Како је дуги низ година радио као илустратор дечјег часописа Невен, највероватније да га је за настанак ове слике инспирисала Змајева песма „Срда“. Иначе овај портрет уметничка критика рангира као једно од његових најцењенијих дела – „Предићева Мона Лиза“.

Религиозно сликарство

Предић се сматра једним од наших најплодотворнијих историјских сликара религиозних представа у задњим деценијама 19. до половине 20. века. Поштујући догматска начела Српске православне цркве, оригиналним приступом настојао је да религиозну слику приближи модерном посматрачу и његовом сензибилитету. На својим платнима, у монументалном формату  приказује епизоде из житија светих: „Свети Никола спасава бродоломнике“, „Свети Сава благосиља сирочад“,  „Свети Ђорће убија аждају“ итд. Проучавајући иконографске приручнике, одежду из ране хришћанске историје и српског средњовековног доба, Предић је створио небески свет близак обичном човеку. Посебно место у његовом богатом опусу заузимају његови нежни и осећајни прикази Богородице са Христом. Тако су Предићево дело иконостаси у црквама у Старом Бечеју, Преображенске цркве у Панчеву, седам слика за храм Светог Саве у Либертвилу у америчкој држави Илиноис, капеле Патријарха у Сремским Карловцима, као и Његошеве капеле на Ловћену. У орловатском храму, посвећеном Ваведењу пресвете Богородице, рађеном по пројекту славног архитекте Драгише Брашована, поред  иконостаса, који је радио и поклонио селу „чика Урош”, урадио је и две импресивне зидне слике, Светог Саве и Свете Петке, које носе аутентичне ликове његових родитеља у природној величини.

Од интимног до репрезентативног портрета

Најбројнији у Предићевом уметничком опусу су портрети – њих око 1000 сврставају га у најизразитије српске портретисте и хроничаре  српског грађанског друштва свог времена. На портретима су приказане угледне личности јавног, културног и политчког живота.  Од владара, генерала, угледних грађана до отмених дама, девојака и деце. Полазећи од традиције српског бидермајерског сликарства, радио је портрете класи-цистички строго по правилима академизма уз известан степен идеализације, што је одговарало укусу грађанства.

Изјављивао је да му је превасходна намера да прикаже карактер и психологију особе коју слика. Урадио је чувене портрете краља Александра Карађорђевића, краља Петра Карађођевића, Војводе Живојина Мишића, Јована Цвијића, Саве Текелије, Ђорђа Вајферта, Михаила Петровића Aласа и многих других познатих и непознатих личности. Недавно је откривен портрет Краљице Наталије Обреновић, настао 1890. у време њеног боравка у кућном притвоту.

У име нације и вере

Питање националног идентитета које је током деветнаестог века постало централно питање већине европских нација надахнуло је уметников опус историјских слика у славу српске нације. Сликама је реаговао на потресе који су угрожавали слободу и опстанак српског народа којих је било, а и остало на претек. Уместо идеализовања хероја из националне историје, историјске теме је претварао у меланхоличне слике туге које су за циљ имале изазивање саосећања. Тако је композицију „Херцеговачки бегунци“ насликао инспирисан борбом херцеговачког народа против отоманске власти и неуспехом Невесињског устанка 1875. године. Прву верзију „Косовке Девојке“ урадио је по избијању Првог светског рата по наруџби Кола српских сестара. Ова композиција је масовно репордукована у свим облицима. Старији читаоци је се могу сетити као мотива за вилерове гоблене какви су у декадама  након Другог светског рата красили многе станове у Србији и Југославији. Ова слика девојке Санвиле („лепa као сан и добрa као вила“), која поји лепог рањеника, јунака Павла Орловића, међ мртвим телима након Косовске битке  постала је визуелни симбол косовског мита у колективном сећању нације учинивши Уроша Предића једним од најпознатијих српских сликара свих времена.