НИНА ОД АРАБИЈЕ И МАРИНА ОД СРБИЈЕ

Када сам добио питање, да ли бих написао један приказ, осврт или рецензију иначе врло хваљеног романа-првенца Марине Булатовић Барни „Нина од Арабије“, пристао сам, иако нисам скоро ништа знао о том делу. Разлог пристанка је било поверење у драге људе, који су ме тим поводом ословили, као и њиховa несумњива верзираност у области књижевности.

Чекајући на текст, потражио сам на интернету информације о роману и, пре свега, о ауторки. Мање о делу, јер мишљења сам да способност разликовања критичара од критизера представља једну посебну уметност. Ауторски профил, међутим, отвара могућност да се донекле сазна или макар наслути које ауторске карактеристике су евентуално нашле своју рефлексију у делу, што би олакшало представе о начину и квалитету приповедања.

После поимања понуђених, врло оскудних података и даље нисам знао у шта сам се упустио, о чему ћу писати.

Kоначно, почео сам да читам роман.

Прво пријатно изненађење је било што нисам правио паузу све до последње странице.

Потом сам са заиста великим олакшањем одахнуо, јер сам добио поновљени доказ да се – погрешне и грешне – црно-беле представе стварности најбоље дају обеснажити и оповргнути бојама, по могућству обиљем боја.

А са тим Марина Булатовић Барни не тврдичи.

Не, код ње све има боју, не само арабијска пустиња, бескрајно море, пламтеће женске очи испод фереџе и одећа зајапурених оријенталних трговаца, поносно уздигнуте главе емира са соколом на руци.

Боју у њеном приповедању има и љубав (за мене пурпурно црвена), туга (небески плаво), завист (укварено зелено), љутња и бес (жучно жуто), повремени терет живљења (упрљано сиво).

Само једну боју ту нисам открио, што ми је изузетно пријало, а то је црно (мржња).

Ко овде очекује представљање садржаја, фабулу, наговештаје заплета и шта више расплета или барем карактеристичне цитате, биће разочаран. Мишљења сам, наиме, да би се заинтересовани читалац тиме само оштетио, да би му се окрњила она магеланска радост при истраживању и откривању новог.

Да ли је ова књига за препоруку? Да, чисте савести.

Уопштено гледано, разлог је јер сваки човек има своје црвене и плаве, жуте и зелене, сиве и каткад нажалост и црне фазе, када је свака помоћ, свака подршка више него добродошла.

Оне никад не нестају, само се смењују.

Зашто у случају потребе не спаковати кофер свог менталног микрокосмоса, онолико колико је то у датом тренутку могуће, и поћи на опуштено путовање кроз простор и време са две отворене, пријатељски расположене сапутнице, Марином од Србије и Нином од Арабије?

Једина је опасност, која при томе прети, да се човек заљуби у једну или другу. Но, сложићемо се, има и много горих ствари у животу од тога. Можда нпр. да се човек истовремено заљуби у обе.

Јер једно је сигурно, ја не знам додуше шта Марина Булатовић Барни има у глави, али Марина од Србије сасвим сигурно нема рачунску машину на месту у грудима, на коме се обично налази људско срце.

Закључно, последње образложење препоруке читања, сад по принципу „лично за лично“.

Марина Булатовић Барни је врло храбро откључала и одшкринула вратнице, које воде ка њеној психи (преведено са грчког оригинала ψυχή – души) и та храброст се састоји у сазнању, да пут који води њој никада није једносмерна улица, да ће значи читалац романа неминовно доћи у прилику да и у њој открије или барем наслути црвено, плаво, жуто, зелено, сиво... а  можда и црно.

Но, још једном, ја црно овде нисам нити открио, нити наслутио.

Другим речима, када Марина од Србије с несумњивом љубављу пише о Нини од Арабије, истовремено пише и Нина са истом љубављу о Марини. Оне тиме заједно сликају, односно по природи ствари пре рефлектују један општељудски калеидоскоп, једну у овом конкретном случају (буди ми дозвољен један спонтани неологизам) „сербску арабеску“.

Неважно је при томе, да ли је и која од њих је (више) желела да створи још више, наиме, једну „светску арабеску“. То прижељкује вероватно сваки писац, но ниједан то није заиста постигао. Разлог је врло прост, јер та грандиозна слика по природи ствари остаје недовршена све до краја духовне егзистенције човечанства.

Ако њу себи за тренутак представимо као један мозаик неслућених размера, јер само космос и људски дух су тако тешко схватљиво велики, онда њој сваки човек/жена од пера својим делом додаје један мозаички каменчић. Да ли пак тај има микроскопску величину зрнца песка, углађеног облутка из планинског потока или рапаве стене из Стеновитих планина, мање је важно.

Једна слика, наиме, не постоји без свих својих саставних делова.

Марина Булатовић-Барни својим првим романом представила се као београдски урбани писац, могло би се рећи као ћерка, ученица и свакако женски наследник Моме Капора. „Нина од Арабије“ је баршунаст и сликовит роман који се лако чита, пун је лепоте, зрачи животним оптимизмом и изазива емоције, чиме задовољава основне критеријуме за статус уметничког дела. Сам роман је Маринин „Свети грал“, који испуњава смисао људског живота да се нешто уради за друге, да се остави траг постојања и да то буде на добробит и задовољство других. Ни мање огреботине, ни већих последица, ни једноставнијег романа, ни сложенијих утисака –  рекао је професор доктор Драгољуб Мартиновић

Марина Булатовић Барни је писац и новинар. Њене текстове можете читати у часопису САН, Илустрованој политици, на порталу РТС и Спутњика. Тренутно је посвећена раду на свом новом роману „СРЕЋНА СРПСКА НОВА ГОДИНА“. Главни јунаци на страницама њене нове књиге су Никола Тесла, Михајло Идворски Пупин, Милена Павловић Барили, Милева Марић и Милутин Миланковић. 

Марина волонтира као ПР менаџер за Тесла научну фондацију из Филаделфије и за Тесла меморијално друштво из Њујорка од 2010. 

Њен роман „Нина од Арабије“ у  Канади се може набави у Торонту:  Стари град и Меркатор.