МОЈ НУНАВУТ - Интервју са ЈОВАНОМ СИМИЋЕМ, заљубљеником у артички пејзаж

Нунавут, је највећа и најсевернија територија Канадског Арктика. Заузима 20 процената укупне Канадске територије и већину Канадског aрктичког aрхипелага. У овом архипелагу највеће је Бафиново острво на чијем се југоисточном ободу налази Икалуит, главни град Нунавута. Не постоје путеви који воде у Икалуит. До њега се долаз искључиво авионским превозом, а у летњим месецима, кад се отопи део океана роба се допрема бродовима.

У овом најсевернијем, најмањем, најхладнијем, најудаљенијем и најмлађем канадском главном граду са својом породицом живи Јован Симић, доктор еколоших наука, неустрашиви заљубљеник и велики познавалац канадског Арктика и победник 530 километара дуге трке саоница упрегнутих у псеће запреге Nunavut Quest 2023. САН је имао задовољство да разговара са њим.

САН: Nunavut Quest трка се традиционално одржава сваке године и посвећена је ревитализацији канадског инуитског пса kimmik који је званични симбол Нунавута. Како је дошло до тога да ова раса данас готово изумре?

Јован: Нунавут је колонизован не тако давно. Ја бих рекао 1950-их. Пре тога Инуити су живели традиционално пратећи кретање животиња од којих им је зависио опстанак. Лети су живели у шаторима и бусен кућама (направљеним од великих костију грленог кита, бусена и прекривени кожама фока, а зими у иглуу. Веома важна карика у опстанку момадског народа су инуитски пси: од превозног средства које им је омогућило да прате миграције животиња до ловног партнера кад су у питању бели медведи па и друге животиње. Све је то почело да се мења после Другог светског рата, када је заинтересованост за Арктик постала све већа. Икалуит је у почетку био америчка база као и неки други предели Арктика, а забринутост од руске инвазије за време хладног рата су расле до те мере да су дуж целог Арктика постављени радарски системи за детекцију ваздушних активности. Канадска влада у то време је видела Инуите као згодну прилику да носе канадске заставе по Арктику и обезбеде канадски суверенитет над територијом. Једини проблем је био да су се Инуити стално били у покрету јер је то део њиховог традиционалног живота. Ннекада прелазе и на хиљаде километара са својим псима, што није ишло у корист обезбеђивању граница како је то западни свет замислио. Као решење канадска влада је основала мала насеља, као Икалуит, дуж целог Арктика и населила их Инуитима и поставила канадске заставе као симбол државне суверености. Осим Инуита, који су били ту насељени у новим комунама, ту су зивели и RCMP официри, свештеници и све стандардне западне институције које су задузене за колонизацију домородачког становништва – стари рецепт. Након релативно кратког времена Инуити су схватили да живот у новокреираним комунама није живот за њих и почели су да се исељавају и настављају са својим традиционалним номадским животом. То се није свидело канадској влади која је почела да губи контролу над својим планом да обезбеди државни суверенитет кроз новокреирана насеља, па су махом почели да убијају инуитске псе не би ли натерали Инуите да остају у насељима. Тај план је спроведен кроз RCMP официре и Hudson’s Bay компанију које су вршиле масовна убиства паса. Без својих паса Инуити су били парализовани и нису могли да наставе са својим традиционалним начином живота и једини начин да опстану им је био да остану у насељима у која су били доведени и тако постану овисни о “доброчинству” канадске владе. Сама ова чињеница говори колико су пси били важна каракиа у инуитској култури, тако да није ни чудо што су они симбол Нунавута данас.

Процене су да је у једном тренутку, после масовног убијања паса, њихов број спао на свега 200 јединки. То је само један део врло црне канадске историје коју веома мало људи у Канади зна. Али, то и није тако давна историја, јер неки Инуити који су директно искусили тај период су још живи и ја сам имао првилиегију да причам са њима и научим мало више о њиховим псима, релокацији кроз коју су прошли и данашњем покушају ревитализације традиционалних активности са псима.

САН: Интересантно је да је ваша двочлана посада, ви и ваша супруга, путовала преко 1000 километара да бисте дошли на старт трке Nunavut Quest. Опишите нам мало то путовање, пределе кроз које сте пролазили, како сте се оријентисали у том беспућу, где сте спавали успут? Шта је најтеже при тако напорном подухвату?

Јован: Ми смо путовали из Икалуита до Игулика, одакле је трка почињала, што је било отприлике 1200 км. Пут није у правој линије, јер мораш да обилазиш пределе отвореног (незалеђеног) океана и друге непроходне терене. И на том путу нема других насеља, тако да мораш да будеш спреман на све изазове и да будеш самодовољан у свим погледима. Некад је и тешко проценити колико дуго ће такав пут трајати. Снежне олује нису реткост и могу да трају данима, стазе не постоје И дубок снег може знатно да успори прогрес, спремност паса итд. Ми смо били спремни да путујемо 21 дан, а пут нам је укупно трајао 19 дана. Будући да у данашње време ретко ко путује између ова два насеља на овај начин, није било ни чудо да за то време нисмо видели никог осим животиња, углавном царибоу, лисице, зечеве и пуно трагова белих медведа.

Ми смо имали једне моторне санке које су вукле два qamutiik-а (инуитске традиционалне санке), као мини воз, са горивом, шатором, храном за нас и кучиће и осталом опремом. Десет кучића је вукло једне санке са једним од нас двоје на њима да бисмо управљали псима. Сваки дан смо се мењали да бисмо разбили монотонију.

САН: Шта вас највише брине на једном тако неприступачном терену?

Јован: При оваквом путу мени је највећа брига да се моторне санке не покваре, јер у том случају немаш много опција. На таквом путу можеш да се нађеш на стотине километара од најближе помоћи, а у зависности од терена помоћ може да буде удаљена данима. Ја сам понео колико могу резервних делова и алата које ја знам из мог искуства да имају највеће шансе да се истроше – то су обицно филтери за гориво, уље, свећице и делови амортизера који су направљени од слабих пластичних материјала. И на сву срећу то је све било довољно да смо могли да завршимо пут без већих проблема.

САН: А пси? Траже ли они посебан третман?

Јован: Што се тиче паса, ова раса је попут вукова, имају веома динамичну хијерархију која често може да се мења и проузрокује огромне туче међу њима, тако да није реткост да морам да их раздвајам, а често и лечим њихове ране настале у тучама. То обично значи санирање, ушивање, давање антибиотика итд. То је исто део припрема на које сам ја навикао, будући да Икалуит нема ветеринара и био сам приморан да научим како да их ушивам без анестезије, дајем ињекције итд. За ових последњих девет година, колико дуго имам ове псе, то је постала рутина да више ни не бројим колико пута сам их ушивао и лечио. Увек имам залихе основних ветеринарских материјала да могу да решавам те основне проблеме. На псима сам се довољно увежбао, да сам не једној од мојих експедиција ушио и своје ране и могу рећи да бих сада радије сам себе ушивао него ишао у болницу да то неко друго ради.

После првих пар дана путовања и иницијалних тензија, сви смо ушли у дневну рутину и дани су почели да се мешају да више нисам ни знао који је дан. Сваки дан почиње исто, у оклевању да устанеш из топле спаваће вреће. Ја устанем први и упалим малу пећ за камповање на којој правимо доручак. У року од 2-3 минута, наш шатор се довољно угреје да ја могу да будем само у џемперу иако температура напољу није прелазила -30оЦ, а некад смо имали и близу -50оЦ. Доручак је обично био нешто обилнији и калорицнији, јер су дани напорни. Јели смо доста јаја, путера, сланине, кромпира итд. После доручка смо топили снег за термосе да бисмо имали воде за тај дан. Све укупно пећ је радила једно сат времена ујутру и пар сати увече, тако да је то била и прилика да осушимо неке ствари које се поквасе преко дана.

Након доручка, кад почнемо да пакујемо шатор и опрему, кучићи почну да завијају, узбуђени да наставе пут. На путу проведемо 5-8 сати у зависности од терена, а циљ нам је био да пређемо 60-70 км дневно. Увече, изнова поставимо шатор, упалимо пећ, подгрејемо вечеру (све вечере су били припремљене унапред и замрзнуте), нахранимо кучиће и увучемо се у топлу врећу за спавање пре него што угасимо пећ преко ноћи. И сваки дан је био исти.

САН: Али пејзаж терена није био исти...

Јован: Терен се наравно мењао. Прошли смо све и свашта од брдовитог терена, океана, залеђених река и језера, равне тундре докле год голо око може да види. Некад смо мислили да је то крај света, јер стварно делује као да иде у недоглед. Често сам проверавао мој ГПС за то време, чисто да би сам себе уверим да идемо у добром правцу. Обично бих користио методе навигације које сам научио од Инуита, а укључује обзервације снега, предоминантног ветра, сунца, звезда (Северна звезда не помазе овде, јер је увек директно изнад, а не показује према северу као што је то случај у нижим географским ширинама) и инуксука који су постављени пре много векова. Неки од тих инуксука су веома мали и могу да делују као обичан камен, али њихов положај иИи облик могу да ти кажу много информација – од доброг места за пецање, до правца којим би требало да наставиш пут, до обележавања опасних места попут танког леда итд. Инуитска култура је изузетно фасцинантна и софистицирана, да није ни чудо да су баш Инуити успели да преживе хиљадама година у овом климатски веома суровом пределу.

Ово је био један део приче са Јованом. О трци у којој је победио и свом ушушканон животу на хладном северу читајте у следећем броју.

САН: Kaкве утиске носите са Nunavut Quest трке, која се одиграла  након тога? Kако сте успели да победите и ако сте били једина посада која не припада аутохтоном становништву са тих простора? Да ли је истина да сте се одрекли  награде у прилог следеће најбоље екипе?

Јован: Nunavut Qyest је трка ми се одавно увукла под кожу.  Кроз своју љубав према инуитским псима имао сам доста прилика да научим о инуитској култури, упознам њихове старосне вође и људе који се баве ревитализацијом паса и њихове културе.  Током година сам постао добар пријатељ са Инуитима који су изнова почели да оживљавају своју традицију са псима – размењивали смо псе због генетике, учили једни од других.  Ја сам на крају имао жељу да једног дана будем у могућности да заједно путујем с њима и њиховим псима као што је то некад био случај.  Nunavut Qyest јесте трка, али је организована у складу са инуитским вредностима породице, дељењем искуства и, генерално, пружање помоћи једни другима.  Бар по мени, Инуити су по вредностима, гостопримству и породичном животу веома слични нама.

Трка је трајала девет дана.  Сваки дан би имали састанак ујутру где би “Inuit elders” испричали неку причу из своје митологије, извукли поуке из претходног дана и одредили руту за тај дан базирану на њиховом искуству и временским и еколошким условима тог дана.  Свакодневно смо изнова кретали у трку  дугу 80-90 км. Кретали смо један за другим,  у поретку у ком смо стигли претходног дана и с минутом закашњења између такмичара.  Увече бисмо сви водили рачуна о својим псима и имали вечеру заједно где бисмо делили искуства,  приче, митологије итд.  За мене је то  било врхунац искуства и главни разлог учешћа у трци.  Трка сама по себи ме није толико занимала.

И тачно је, ја сам био једини који није био Инуит.  Све информације и све комуникације за време трке су биле на њиховом језику.  Многи њихови старији људи ни не говоре енглески или неки други језик.  Свако је имао тим од 3-4 помоћника.  Ја сам имао изванредан тим који ми је помагао око комуникације и са свим обавезама око трке.  Симон Qаманирq је 70-годишњак рођен у иглуу, одрастао са псима пре него што их је RCMP све побио и веома добар познавалац традиције.  Он ми је направио санке за трку, повоце и неке друге традиционалне елементе опреме.  Његов нећак, 19-годишњи Исаиах Ангутимарик, помагао је око кампа сваки дан.  Aliqa Illauq нас је све хранила, преводила за мене и помагала ми око паса након сваког дана трке.

Искрено речено, пре трке мој једини циљ је био да завршим трку и да уживам у том искуству са својим пријатељима.  На крају се испоставило да моји пси и ја имамо конекцију која је створиала победничку комбинацију.  Свако има свој стил и свако формира посебан однос са својим тимом паса.  То је оно нешто што окарактерише сваки тим.  Неко има веома строг приступ према псима, неко их мотивише на друге начине, неко воли да размази своје псе итд.  Али ова врста паса ипак мало више вуче на дивљу страна и јако су тврдоглави.  Али, и ја сма још тврдоглавији и још  у себи носим тај неки српски инат, па је можда то та победничка комбинација. 

Али, као што сам рекао, победа сама по себи и није толико важна, колико сам ја могао да научим из целог тог искуства, од мог пута из Икалута, који је сам по себи био много дужи и тежи него трка, до саме трке и размене информација са другим тимовима. 

Што се награде тиче, јесте тачно је да сам се одрекао награде у прилог следеће најбоље екипе.  Награда за победничку екипу је 20.000 долара.  Ја сам се те награде одрекао још пре трке, мада пре трке нико није ни помисљао да ћу ја бити баш тај који ће први проћи кроз циљ, укључујићи и мене самог.  Неки су чак мислили да не би требао да се ја уопште тркам јер могу само бити додатна одговорност и ризик за организаторе. 

Мој разлог да се одрекнем награде лежи у томе да је трка финансирана од стране државних институција које би желеле да се извине Инуитима на свим неправдама према њима и њиховим псима и на тај начин обнове њихове односе (између државе Канаде и Инуита), и успут ревитализују инуитске псе.  Као неко ко није део тог дијалога, нисам хтео да прихватим награду намењену Инуитима за рехабилитацију њихове врсте паса и њиховог начина живота.

CAН:  Како сте се после вратили натраг у Икалут? Oчигледно да су пси највећи човеков ослонац у оваквим путовањима. Како се они слажу, уморе ли се, одбију ли некад послушност? Када не путујете са њима где их држите и чиме их храните?

Јован: Трка је била од Иглулика то Арктичког залива.  Ја сам се вратио истим путем назад до Иглулика са псима и одатле летео назад у Икалуит.  Неке од мојих паса сам оставио на северном Бафину са другим екипама.  После моје победе многи други су желели моје псе мислећи да су веома добри.  Ја не верујем да је то случај.  Сви пси у тој трци су невероватне атлете.  По мени је кључ припремљеност, ваш однос са псима, брига о њима и наравно доста среће.  Међутим размена паса је традиционални начин одржавања ове расе и доводи до разноврсније генетике.

Мени је трабало мало времена да се навикнем на овај приступ, јер сам се ја везао за сваког од мојих паса и са сваким од њих имам посебан однос.  Међутим исто тако схватам потребу за одржањем ове расе, тако да и ја желим да допринесем томе. 

Ова раса паса је невероватна.  Изузетно отпорна – они проводе све време напољу без обзира на халдноћу; воду не пију зими, само једу снег и на тај начин се хидрирају, немају никакве генетске поремећаје карактеристичне за друге врсте.  Јесу тврдоглави, али у исто време веома одани, послушни и истрајни.  Опстанак паса и Инуита је зависио о њиховој способности да раде заједно.

Наш лед овде траје до јуна, тако да они практицно само имају јули и август да одморе и септембру почнемо са припремама и до откобра, новембра смо поново на снегу.  Хране се месом, најчешће фокама и рибом.

САН: На сликама и скулптурама iнуитских уметника животиње су незаобилазан мотив. Колико су дивље животиње присутне у вашем животу, да ли долазе у град? Идете ли у лов?

Јован: С обзиром на климу овде, 90% исхране Инуита је месо.  Најчешће замрзнуто или живо месо.  Преко лета можда могу мало да накупе разних бобица и јестивог цвећа, али то је врло мало количински гледано.  У зависности од региона, главна исхрана су фоке или ирваси.  Уз то једу арктичке препелице, зечеве, рибу, беле медведе и пар врста китова.  Тако да су животиње овде симбол живота јер Инуити не би опстали без њих. 

Динамика се полако мења од како су насеља формирана.  Посебно ова мало већа насеља као Икалуит стварају чеп у померању животиња, али су оне И даље присутне и лов је велики део културе у Нунавуту.

Ја сам се прилагодио колко толко да ускладим своју и псећу исхрану том начину живота.  На крају, моје мишљење је да је храна која може да се улови овде још увек много здравија него разне прерађевине које могу да се купе у продавници.  Нунавут је још увек заборављени део Канаде и намирнице морају да путују три сата авионом од Отаве и често квалитет намирница је много лошији него што је то у дрогим пределима Канаде.

Што се мог лова тиче, ја најсчешће ловим фоке којима храним псе.  Приметио сам да је за њих то омиљена храна која им даје највише енергије и предивно крзно.  Вероватно због свих масти и витамина које садржи.  Мој тим може да поједе око 45 килограма фоке у дану, тако да је лов регуларан део мојих активности.

САН: Одрасли сте у Београду, формирали се у Торонту, школовали у Калгарију. Шта вас је  довело у Нунавут? Шта је најтеже а шта најлепше у животу човека тамо?

Јован: Сви ми имамо неки животни пут.  Пуно ту има фактора који одреде где завршите.  Мене је увек вукла природа иако сам одрастао у великим градовима.  Радио сам за националне паркове по Канади, као Banff, Jasper, Yoho и многе друге.  То ме је довело у Нунавут.  Хтео сам да видим какви су овде ти паркови, каква је овде природа и на крају сам остао због људи, Инуита, који су ме веома подсетили на моје најлепше дане одрастања у Србији.  Њихов приступ животу, људске вредности, гостољубивост, искреност у намери да помогну је доста слична окружењу у ком сам ја одрастао.  Иако није Србија, овде се осећам много више код куће него у било ком другом делу Канаде и то је можда оно што је за мене најлепше овде. 

Наравно, клима, изолованост, генерално много лошији стандард за живот него у другим деловима света је то што чини живот тежим овде.  Међутим, у исто време и поједностављава ваш поглед на суштину живота.  Имате много више времена да живите и фокусирате се на базичне ствари живота ван неке луде градске трке за материјалним средствима.  На крају је све ствар неке наше перспективе, и ово сигурно није живот за свакога.

САН: Свили сте топло породично гнездо усред сурове арктичке хладноће. По чему се живот ваше породице и одрастање ваше деце највише разликује од уобичајеног живота  по северноамеричким градовима и насељима.

Joвaн: Живот у овим изолованим местима јесте доста другачији, али ја сматрам да је деци најлакше да се прилагоде.  Деца су по природи безбрижна и где год да одрасту, њима то постаје стандард неког живота на који су се навикли.  Овде су стекли доста пријатеља, научили доста ствари којих још и нису свесни.  У исто време имају и прилике да стекну нека изузетно лепа искуства која друга деца немају.  На пример, сваке две године, арктицке нације и регион организују Арцтиц Wинтер Гамес, сто су ко мале зимске олимпијске игре за омладину до 18 година, и Нунавут је ту стални учесник.  То је прелепо организовано и ове године моја деца суи имала прилику да иду у Аљаску и репрезентују Нунавут у хокеју. 

С друге стране, неке ствари не постоје овде.  Рецимо нема голфа, нема тениса и тако неких других спортова.  Нунавут нема ни факултет, тако да ће деца ако хоће да се даље образују, тај пут морати да траже недге другде. 

Све у свему, за малу децу живот је овде безбрижан и лепо организован.  На сву срећу, моја деца имају прилике да путују и виде остатак света, тако да кад време дође за њих да праве неке животне одлуке, моћи ће то да ураде информисани.

CAH: Како је одрастање у Београду вас одредило, шта сте понели из њега?

Јован: Уф.  Дуга је то прича.  Ми сви имамо свој неки пут, као што рекох.  Ја сам имао пуно среће да сам одрастао у сретној породици, уз подршку своих родитеља, бака и дека.  Ми јесмо живели у Београду, али смо проводили доста времена и на селу на мору, путујући по бившој Југославији.  Све је то оставило неки утисак на мене. 

САН: Оснивач сте Kool Runnings агенцију која организује екотуристичке туре по Нунавуту. Које су то активности које организујете и на који начин би неко из рецимо Торонта могао да вас контактира и да уопште стигне до вас? Да ли треба да се има неко неопходно предзнање или посебна вештина да би се просечан човек упутио у такву авантуру?

Јован: Ми организујемо разне туре, то је тачно.  Има понешто за сваког.  Орагнизујемо туре за оне који би желели да искусе Арктик без икаквог претходног искуства.  Исто тако организујемо експедиције за “професионалне истражзиваче”.  Наши клијенти су били премијер Нунавута, председник владе Џастин Трудо (Justin Trudeau), Netflix који су снимали “Blue Planet”, итд.  Што се тиче тура за посетиоце, најчешће водимо људе да искусе dog-sledding зими, а лети их водимо на туре нашим бродом у потрази за фокама, белим медведима и китовима. 

САН: Kool Runnings обучава и запошљава омладину из локалних заједница као водиче. Какав је живот младих на Нунавуту? Такође, какве су перспективе  што се тиче запослења. Да ли би неко данас тамо  могао да живи само упражњавајући традиционални начин живота заснован на лову или је неопходно да буде запослен?

Јован: Посла овде има напретек.  Нема довољно радне снаге.  Млади Инуити покушавају да обнове традиционалан начин живота, а оваква нека врста екотуризма је најближа томе.  Традиционалан начин живота, заснован на лову, тренутно је само могућ ако је неко запослен да би могао да финансира тај стил живота.  Цене су астрономске јер се све довози авионима или прекоокеанским трајектима током лета.  Зависност од западне економије је увелико преовладала и традиционални начин живота се одржава кроз одређене практичне апликације, као што су лов, прављење одеће и неких других артифакта.

Поштовани Јоване, хвала вам најлепшеe на овим причама из удаљеног Нунавута које сте поделили са нама и нашим читаоцима.