МАРКО РАДОВАНОВИЋ – ПРИЧА ИЗА ОБЈЕКТИВА

Много је наших људи у имиграцији који су постигли велике успехе и остварили блиставе каријере, али су широј јавности врло мало или готово непознати. У жељи да представим једног од њих, разговарала сам са талентованим и светски признатим фотографом Марком Радовановићем, Србином који живи и ради у Торонту.

По занимању је инжењер индустријског дизајна и програмер, а од свог хобија успео је да направи озбиљну причу и постане цењено име у свету уметничке фотографије. Вишеструко је награђиван на бројним међународним такмичењима, а његови радови били су део изложбених поставки широм света. Последње велико признање добио је на међународном такмичењу за најбољу фотографију под називом „Наследство од камена и неба“-инспирисано Унесковом светском културном баштином Србије, одржаној под покровитељством непрофитне организације ArtExchange из Вашингтона, на коме је његова фотографија средњовековне тврђаве Маглић освојила прво место.

У разговору за САН магазин, Марко прича о свом детињству и открива како се родила страст према фотографији.

Марко: Љубав према фотографији развила се већ у раном детињству. Одрастао сам у малом планинском селу Ђаково, недалеко од манастира Студенице, у шесточланој породици са родитељима, бабом, дедом и братом близанцем. Наша породица се бавила пољопривредом и радом у шуми. На основу тога бисте рекли да ми је природе била преко главе. Десило се управо супротно. Удишући оштар планински ваздух, постао сам опседнут. Природа је постала мој живот и осетио сам потребу да фотоапаратом забележим природне лепоте али и једноставност сеоског живота.

САН: Како су изгледали твоји почеци, када си почео да камером бележиш ствари и догађаје око себе?

Марко: Моје озбиљније бављење фотографијом почиње 2002. године захваљујући малом Самсунг фотоапаратом. Главни предмет фотографије био је све што се креће, пузи, лети и грандиозно позира негде у даљини. Наредних година бележио сам живот у нашем малом селу, сваки детаљ који је приказивао лепоту природе нашег краја али и тежину сеоског живота, једноставне и скромне људе који живе у складу са природом. 

Пред крај 2013. године стављам у руке свој први ДСЛР и озбиљно улазим у свет фотографије. Овога пута стављам акценат на креативни стил са циљем да свака фотографија буде посебна и другачија од претходне. Године 2014. потписујем свој први уговор са агенцијом АuroraPhotos што ми даје невероватан подстрек и мотивацију. Све више себе налазим у природи, авантури и акцији. Нагласак стављам на људе, а природа постаје ремек-дело које краси сцену.  Следеће што откривам су фотографски конкурси, такмичења и изложбе. Свако освојено признање давало ми је додатну енергију, чинећи ме зависним од успеха. Током година, моје фотографије су излагане у галеријама у Србији, Грчкој, Италији, Шпанији, Енглеској, Америци и Канади. Неколико њих појавило се и на календарима, у часописима, каталозима и интернет галеријама.

САН: Како је настала победничка фотографија?

Марко: Тврђава Маглић, поред које сам практично одрастао, испуњавала је све услове, налази се на Унесковој листи светске културне баштине и својом јединственошћу, лепотом и мистериозношћу представља бисер средњовековне архитектуре, тако да чим сам видео наслов конкурса, нисам имао дилему шта ће бити предмет мог објектива ни не слутећи да ће баш моја фотографија бити победничка.

Та фотографија је својеврсни омаж грандиозном здању који очарава посетиоце нашег града али и прилика да свету покажем лепоте свог родног краја. Одрастајући у околини Краљева, још од детињства, био сам очаран лепотом средњовековног замка смештеног на врху брда око којег вијуга река Ибар. Тврђава је у мени увек изазивала дивљење и дубоко поштовање.  Највише су ме фасцинирале приче и предања везане за настанак Маглића који вековима поносно стоји обавијен велом тајне ко је градитељ и у коју сврху је изграђен.

Овом фотографијом сам желео да ставим себе, као и посматраче, на место градитеља тврђаве. Уз помоћ маште, можемо се вратити кроз време и видети како су градитељи успели да искористе пејзаж, уздигну стену и направе нешто што ће одолети не само непријатељу већ и непраштању времена. У част прошлих времена, краљева и краљица, сваке године се у манастиру Студеница и на тврђави Маглић организују манифестације витешких борби и живота из прошлости.

САН: Шта ова награда значи за тебе лично и како ће утицати на твој даљи рад?

Марко: Ова награда за мене има вишедимензионално значење. Пре свега представља круну мог досадашњег рада и, наравно, ово признање ми је дало још додатног самопоуздања. Прија сазнање да је мој рад негде препознат и оцењен позитивно на светском нивоу. Представља и показатељ да сам на правом путу и даје подстрек и мотивацију да наставим са даљим радом. Ту је још прегршт идеја за нове пројекте који тек треба да се реализују.

САН: Шта је пресудно што дефинише врхунског фотографа?

Марко: Пре свега, пресудно је имати огромну љубав и страст према фотографији. Али бити врхунски професионалац, поред перфекционизма, захтева особине као што су упорност и стрпљење, јер врло често зависиш од временских прилика и услова природе којима само можеш и мораш да се прилагодиш. Бити фотограф значи бити стално у потрази за инспирацијом, новим, атрактивним локацијама и причама које ћете забележити својим објективом и испричати кроз фотографију. Наравно, опрема и познавање фотоапарата су нераздвојни део процеса настанка квалитетног снимка.

САН: Већ неколико година живиш у Канади. Колико често идеш у Србију и да ли је и даље присутно осећање носталгије према Србији?

Марко: Канада је предивна земља која ме је лепо примила и коју називам својим новим домом. Заправо, својом невероватном природом, националним парковима и језерима на готово сваком кораку, извор је непресушне инспирације за једног фотографа. Са друге стране, Србија је земља где сам се родио и тај један део мене је заувек везан за њу. А да бисмо открили истину о било чему, морамо проћи кроз тест. Долазак у Канаду је био мој. И шта сам сазнао, колико волим своју домовину!