Разговор са Миодрагом Јакшићем, председником „Матице исељеника и Срба у региону“

Мост пријатељства и разумевања између Србије и Срба у расејању

„Матица исељеника и Срба у региону“, основана 1949. године, најстарија је организација која води рачуна о српском народу у иностранству. Данас је она својеврсни сервис и нека врста амбасаде, не само за наше људе у иностранству, него и за Србе који никад нису живели у Србији, а који су такође део корпуса нашег народа ван граница Србије. Седиште Матице је од оснивања у самом центру Београда, на првом спрату у Нушићевој 4, али простор је данас прилагођен новој, савременој улози ове старе и цењене установе. Књижевници, ликовни, музички и позоришни уметници и сви они који имају жељу да се својим радом представе у Србији, у том простору су нашли своју другу кућу. На челу Матице се од 2017. године налази Миодраг Јакшић, који се већ три деценије бави сарадњом са нашим људима у расејању, а са којим смо имали задовољство да разговарамо за наш часопис.

САН: Прошле године је „Матица исељеника и Срба у региону“ обележила седамдесет година постојања. Услед драматичних геополитичких промена на простору бивше Југославије, последњих неколико деценија се улога Матице, па и њена одговорност према српском народу, мењала. Како је кроз историју Матице текла сарадња матичних грађана Србије и њених људи који живе у иностранству?

Кроз годишњице и јубилеје се одржава традиција и осветљава пут који је за нама, враћајући нам наду у још вреднију будућност. Данас је „Матица исељеника и Срба у региону“ најстарија организација у Србији која се бави сарадњом са српским исељеништвом у свету. Када се после Другог светског рата на хиљаде исељеника вратило у земљу, 1949. године су основали „Привремени одбор исељеника повратника“, не би ли својим искуством помогли земљацима у исељеништву у неговању етнокултурног наслеђа народа од ког потичу и учвршћивању веза са земљом порекла. Нарастајуће потребе мотивисале су их да 1951. године преименују одбор у „Матицу исељеника“, као удружење грађана и организација, које је читавих пола века било прва адреса исељеника за контакте са матичном земљом у задовољавању њихових најширих потреба. Од тада Матица делује као невладина, нестраначка и непрофитна организација. У дугом и често веома тешком времену, Матица је била, уз Српску православну цркву, једина која је организовано сарађивала са Србима у свету. Створени су и брижљиво неговани пријатељски односи са хиљадама исељеника и њихових потомака и остварени су изванредни резултати на пољу етничке и међународне културне сарадње. По избијању рата 1991. године, Матица се, стицајем несрећних околности, превасходно посветила хуманитарном раду, прихватању и збрињавању избеглих и прогнаних. Међутим, никада није прекидана њена основна активност - културна сарадња са Србима у свету. Данас се сарадња остварује кроз информативну, културну, просветну, научну, спортску, туристичку и издавачку делатност.

САН: Пре него што сте пре три године постали председник Матице, скоро три деценије сте се бавили сарадњом са Србима у расејању, што Вам је сигурно помогло у овом послу.

Сарадњом са нашом дијаспором и Србима у региону активно се бавим од 1993. године и у том периоду сарађивао сам са нашим појединцима и организацијама из свих земаља где има нашег света. У тадашњем „Министарству за дијаспору“, од 2004. до 2012, као помоћник министра и државни секретар, неуморно сам радио на развијању свих полуга и алата за несметану сарадњу матичне државе Србије и њене дијаспоре. Те 2004. године, када је основано „Министарство за дијаспору“, није било ниједног правног акта државе Србије који регулише сарадњу са нашим заграничним народом, сем реченице у нашем Уставу „да постоји наш народ који живи ван граница Србије“. Водио сам радне групе које су писале и припремале „Закон о дијаспори и Србима у региону“ и „Стратегију за унапређење односа матичне државе Србије и дијаспоре и Срба у региону“, који су усвојени у Народној скупштини Републике Србије и данас предстваљају битну правну основу за квалитетну сарадњу дијаспоре, Срба у региону и матичне државе. Покренуо сам „Штанд писаца из расејања“ на Београдском сајму књига, на коме се пуних седамнаест године представљају наши књижевни ствараоци из света, што ме чини веома срећним. Исти је случај и са „Медијском конференцијом дијаспоре“, коју сам такође покренуо и која и данас једном годишње окупља у Београду наше новинаре из света, која је данас, уз још много других резултата, константа односа расејања и матице. Био сам, а и данас јесам, у потпуности посвећен развоју и унапређењу тих односа и веза.

САН: Откако је 2007. године Матица изгубила статус друштвене организације, издржава се првенствено преко чланарине, донација и пројектног суфинансирања. Ипак,  активнија је него икада и спремна да у свако време отвори врата нашим исељеницима. Како се то постиже?

Није само Матица изгубила тај статус, већ су друштвене организације, по законима државе Србије, престале да постоје. Матица је непрофитна организација, чије је одржавање тешко у времену транзиције, када нема неопходних субвенција или разумевања за волонтерски рад и непрофитно стваралаштво, а притом постоје строги фискални прописи. Али ми се не жалимо, него идемо напред пуни вере да радимо важне, слободно могу рећи, и историјске ствари на унапређењу веза матице и нашег расејања. Поред финансирања путем чланарине и донација, ту је и пројектно суфинансирање преко конкурса који расписује орган чија је делатност сарадњa са дијаспором. Некада је тај орган било „Министарство за дијаспору“, па  „Канцеларија за дијаспору“, а данас је то „Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону“ при „Министарству спољних послова Србије“. Тако добијена средства нису ни близу довољна за активности Матице. Простор који се користи од оснивања и који је у строгом центру Београда, није у власништву Матице, тако да његово коришћење представља велики месечни трошак. Од 2017. године смо успели да урадимо много, пре а вратимо старе дугове и успоставимо истинско поверење са нашом дијаспором тако што смо отворили Матицу за организацију свакодневних програма представљања наших људи и организација из света у њиховом престоном Београду. Уредили смо простор по свим савременим стандардима за одржавање презентација, семинара, предавања, књижевних вечери, позоришних представа. У свечаној сали имамо лед расвету и рефлекторе, велики телевизор и пројектор, као и врхунски концертни клавир, тако да се у тој сали одржавају величанствени концерти класичне и популарне музике. Потпуно смо афирмисали изложбени простор, у коме се одржавају изложбе наших сликара и вајара из света и из Србије. Формирали смо библиотеку Матице исељеника и Легат Марка Лопушине, нашег познатог публицисте и истраживача дијаспоре, са више од две хиљаде књига и експоната. Поносни смо на остварене резултате, посебно у последње три године, када смо у просторијама Матице остварили више од 500 програма који су за циљ имали промоцију дела и стваралаштва наших људи који живе ван граница Србије. Данас је Матица јединствени центар, сигурна кућа и дом отворених врата, потпуно посвећена сарадњи са Србима ван Србије у области културе, уметности, просвете и науке.

САН: Ко Вам помаже у раду и колико има стално запослених у Матици?

Матица нема запослене. За тако нешто немамо буџет и то се мора променити, морамо пронаћи средства за бар једну плату, како бисмо имали професионалца који ће бити свакодневно у Матици. Сви смо волонтери, препуни ентузијазма и воље да развијамо програме сарадње и успостављамо нову динамику у односима матице и дијаспоре. Установили смо значајне манифестације које су већ постале традиционалне, као што су: „Видовдански дани: Дијаспора у Матици“ у јуну, „Недеља музике“ у мају, „Октобарски сусрети дијаспоре“, „Дан Матице исељеника, Новогодишњи пријем… Успоставили смо поновно додељивање књижевних награда „Растко Петровић“ за наше писце који пишу на српском језику, а живе ван граница Србије, као и доделу Годишњих повеља Матице и Захвалница нашим значајним појединцима и организацијама из света. Простор у Матици је постао незаобилазан на београдској и српској културној сцени. Програм уметничких изложби за ову годину је готово попуњен. У две изложбене сале имаћемо ове године скоро 40 уметничких изложби, а међу њима је свеобухватна изложба савременог српског сликарства у Канади, коју сам договорио са инжењером Петром Кефером из Торонта, великим поштоваоцем уметности и сјајним организатором изложби савремених српских сликара у Канади. Сада ће њихова дела видети и љубитељи уметности у Београду. Имаћемо и изложбу о Бориславу Пекићу поводом 90 година од његовог рођења и велику изложбу српских краљевских портрета, уља на платну великих формата.

САН: Каква је сарадња са државним институцијама и организацијама?

Сарадња се одвија на дневном нивоу и веома је садржајна и конкретна. Излазимо у сусрет свим државним органима на њихове упите и молбе да се у нашем простору одрже битни догађаји за које државни органи имају интерес. То се односи на државне органе Републике Србије, али и Републике Српске. Али, потребно је више средстава за минимум опстанка Матице. Верујем да ће то држава и препознати и вредновати на прави начин.

САН: Матица је за свој рад била много пута награђивана. Помените нам неке од најзначајнијих признања.

Матица је до сада награђена Оредном председника Аргентине за сарадњу са исељеништвом које тамо живи, Вуковом наградом, Златним беочугом, а посебно смо поносни на Орден светог Саве, који је Свети архијерејски синод Српске православне цркве доделио Матици „за делатну љубав према Светој мајци Цркви нарочито показану старањем да расејано српство повеже са Отаџбином.“

САН: Прошле године сте били гост Срба у Канади и у Сједињеним Америчким Државама. У Патерсону (САД) је обележено седам деценија постојања Матице. Ваши домаћини на оба места били су наши људи који су велики део свог живота и рада у иностранству посветили, између осталог, и неговању српског идентитета далеко од матице Србије. Како се повезујете са организацијама и појединцима у расејању?

Господин Илија Шаула и његова Књижевна радионица „Кордун“ из Филаделфије били су организатори Свечане академије поводом 70 година постојања Матице исељеника и 10 година постојања КР „Кордун“ у црквеној сали у Патерсону. Било је свечано и беспрекорно организовано, а говорници на академији су били наши истакнути професори и научни радници, који су говорили о историји развоја односа матице и дијаспоре, најзначајнијим нашим људима на северноамеричком континенту, али и потреби очувања ћириличког писма и наше културе и традиције у свету. Моји боравци у Канади и САД су увек значајни и испуњени великим бројем сусрета, састанака, јавних наступа, промоција, на којима представљам начине повезивања дијаспоре и Матице кроз програме сарадње на културном, научном и просветном плану.

САН: Каква је сарадња са нашим исељеницима у Торонту?

Наша дијаспора у Торонту је, по моме мишљењу, најбоља наша заједница у свету, ако је на тај начин уопште могуће правити поређења. Наши људи у Торонту су интелектуално веома јаки, изузетно интегрисани у канадски начин живота, добро позиционирани у својој струци и номенклатури свога посла, успешни и ситуирани. Одлично сарађујем са „Српском националном академијом“ у Торонту, Удружењем писаца „Десанка Максимовић“, „Тројком“, Акдемијом Бате Марчетића, „Опленцем“ и другим нашим организацијама и бројним појединцима. Сарадњу стално морамо оправдавати и проширивати и додавати нове програме и садржаје и изнова укључивати у те процесе нове људе. У Канади сам боравио више од десет пута, био сам у Ванкуверу, Монтреалу, Отави, Хамилтону, Нијагари… Али, Торонто је мој омиљени град, у коме су ми кумови и неки од најбољих пријатеља. У некадашњој предивној књижари „Србика“ у Торонту сам још 2004. имао промоцију свог књижевног стваралаштва, а прошле године ми је приређена и књижевна промоција у сали нашег Генералног конзулата у Торонту.

САН: Шта Матица нуди нашим људима који желе да остану повезани са завичајем, са земљом свог порекла? Како можемо да се са Матицом исељеника повежемо и на који начин да вам се обратимо?

Прошле године смо имали сјајне промоција наших писаца из Канаде, све веома посећене и у љубав преточене. Душица Ивановић је представила две своје књиге, Гордана Петковић Лаковић такође, а Радмила Телебак Караћ своју нову књигу за децу. Подсећам ваше читаоце да је Гордана Петковић Лаковић добила нашу награду „Растко Петровић“ и Годишњу повељу Матице, а Рајко Реј Радојевић и Жарко Брестовац Годишње захвалнице Матице. Сви ови дивни људи су сарадници и чланови Матице исељеника и њени амбасадори у Канади, па је за наше људе у Канади најбоље да са њима разговарају и да им они буду улазница у чланство Матице, јер је поверење веома важно, а ја у те људе имам безгранично поверење. Основни циљеви и задаци Матице су сарадња са исељеницима и са Србима у суседним државама, непосредно или преко њихових организација, са идејом да међу исељеницима у свету и њиховим потомцима развије позитиван однос према Србији и да подстиче и помаже исељеничке организације, исељенике и потомке да буду мост пријатељства и разумевања између Србије и земаља у којима живе.

САН: Којим се критеријумима и вредностима руководите када позивате наше исељенике да представе свој рад у просторијама Матице?

Пре свега је то квалитет њиховог стваралаштва, а потом и њихова добра интеграција у домицилној држави и нераскидива веза са матичном државом Србијом. Сви наши писци, сликари, научни радници, музички и позоришни уметници и сви други вредни ствараоци су добродошли у Матицу исељеника, која је њихова друга кућа и њихово место окупљања у Београду.

САН: Како се може остварити чланство у Матици, ко на чланство има право и какве повластице чланови уживају?

Чланови Матице могу постати наши људи који живе у дијаспори или у земљама региона. Поред коришћења нашег простора у Београду и повезивања са нашим члановима у свету, ту су и попусти на велики број услуга и производа које чланови Матице добијају, између осталог, у београдским клиникама и болницама, код стоматолога, у центрима лепоте, рентакар агенцијама, хотелима, ресторанима, код издавачких кућа, као и за путовања. Све упите је могуће слати путем поруке на нашој Фејсбук страници.

САН: Ви сте архитекта по струци, али и веома успешан књижевник и издавач, а бавите се и сликарством. Организатор сте међународних књижевних и сликарских сусрета. Много путујете, сусрећете се са људима из целог света и свих области стваралаштва. Можете ли да одвојите посао од хобија?

Све набројано за мене је пре свега љубав, а потом посао или хоби. Свакодневно пишем, сликам и свирам, дизајнирам и фотографишем. Свему сам једнако и са најискренијим емоцијама предан. Сарађујем и са нашим људима из света и са страним ствараоцима, а велики број њих су моји гости на фестивалима у Србији и региону. Прошле године су на књижевном фестивалу „Инђија Про Поет“ учествовали писци, критичари и кантаутори из 40 држава. На Уметничку колонију у Крчедину већ тринаест година у нашу породичну кућу долазе ствараоци из целог света. Сарадња са значајним представницима других култура, језика и религија човеку отвара нове видике, уздиже га, храни и унапређује у свим сегментима и подстиче на стални лични рад и побољшање свога знања и својих вештина. Ја волим градове, урбане склопове, физичке структуре зграда и њихову интеракцију са људима на улици, којим се ствара несагледив урбани спектакл човекових достигнућа. Тргови, улице, фасаде и визуре и недогледи у сваком граду мене инспиришу у потреби да проникнем у дух тог града, кварта или блока где се налазим. Једнако волим и објекте сецесије или модерне, као што сам подједнако заљубљен у камене ивичњаке тротоара и лепо дизајниран мобилијар на трговима. То ме подстиче на стварање и даје ми идеје, одржава ме ментално чистим. Шетња плочницима булевара, али и калдрмама сокака, погледи ка украсима фасада свих стилова и раздобља у историји цивилизације и архитектуре - то је моја духовна храна. Сва лепота која стане у човеков поглед на изабрани и препознат објекат обасјава му срце, али истовремено испуњава императив постизања равнотеже између стремљења и нужности. Мене град, сцене у граду, живот града, структуре градских громада испуњавају и ту црпим своју инспирацију. Архитектура издваја човека од осталих живих врста, и баш у том простору који је саградио, створио човек - настаје концепт уметности који ме надахњује.

САН: А када се врата у Нушићевој 4 затворе, када се погасе светла на фестивалским бинама и када се вратите кући са путовања, како се најбоље одмарате? Шта Вас испуњава и шта Вам најлакше измами осмех?

То су моја деца, моји средњошколци, Михајло и Јана, моја Александра, моји родитељи Љубица и Зоран, књиге које читам, моји записи којима се стално враћам и допуњавам их, уметнички филмови које гледам и црна акустична „штаг“ гитара са чијим жицама размењујем емоције. Дан је за све то кратак, али човек може бити једино срећан када пружа љубав и негује поштен однос према другима, што му се онда неизоставно враћа, што га испуњава и додаје снагу и наду за нови дан, нови живот и ново уздизање.