КОЛИКО РЕКА ИМА БЕОГРАД?

ИМПРЕСИЈЕ О КЊИЗИ „БЕОГРАД ИСПОД БЕОГРАДА“, аутора Зоранa Љ. Николића и др Видоја Д. Голубовића

„Истраживање непознатих подземних објеката испод Београда слично је покушају да се разуме његова несвакидашња историја: подсећа на гурање руке у врећу без дна, и то тако што се сваки пут неко чудо из ње извуче, или се макар нешто значајно у њој додирне или осети. И док постоји представа докле рука иде, онако завучена у полумрак, прошлост изгледа стварно и опипљиво.“ – Зоран Љ. Николић и др Видоје Д. Голубовић

У пригодном разговору често поставим питање – „Колико река има Београд?“ Саговорник ме зачуђено погледа, вероватно питајући се зашто га то питам, и невољно изговори: „Дунав и Сава, зна се“, а затим спазивши мој израз лица додаје: „Извини, заборавио сам Топчидерску реку“. Тако бих вероватно и ја мислила да нисам, вођена давно започетим истраживањем београдских подземних тајни, дошла и до ове књиге. А почела сам још као студент.

У мојој студентској групи налазио се и С. Г. – природњак, млади докторант, будући професор универзитета у Новом Саду. Водао нас је по Кошутњаку, Топчидеру, адама, ритовима, а и Калемегдану, па смо од лепоте и чуда штошта сазнавали или наслућивали. Звиркали бисмо у лагуме, винарије или катакомбе у којима су се настањивали бескућници, а касније, деведесетих година, гајили шампињони. На доњем Калемегдану неко из друштванцета се чак увлачио кроз отворе ка подземним тунелима. Брр... Ја нисам, веома  се плашим змија и пацова. Обилазио се Римски бунар који је данас час отворен, час затворен за јавност. Зуцкало се да крај њега постоји подземни тунел до друге обале Саве.

Правила сам се важна што станујем недалеко од најстарије куће у граду, Душанова 10 – „СТАКЛОПАН“, не слутећи да из њеног подрума вијугају неки тунели. Чему су служили, још није разјашњено.

Средином прошлог века у Студентском парку, испред злогласног казамата Главњаче, где је садашњи Хемијски факултет, закопано је археолошко налазиште. Пре неколико година, дуж улице Тадеуша Кошћушког, откопана је и поново закопана насеобина римских легионара.

У Ташмајданском парку делимично је отворен за јавност простор који је служио за војне сврхе. A и многе друге градске и приградске катакомбе, па и читава брда су имали исту намену.

Сећам се да ми је увек чудно звучао мој ‘фићa’ у вожњи Немањином улицом. Осећала сам се непријатно као да је испод плочника празан простор. И јесте! Немањина улица је испресецана подземним пролазима - старим и новијим. Користили су га и продубљивали и окупатори у Другом светском рату. Приликом ослобођења кроз један пролаз побегли су Немци који су били опкољени у једној од зграда. У историјском контексту врло је занимљив и тунел који постоји од Старог двора до Руског дома у улици Краљице Наталије.

И тако кроз ужи и шири део града: Земун, Нови Београд, приградска насеља, Авалу, околна брда, откривају нам се чуда и чудеса, како нам у уводу напоменуше аутори, а за које нисмо знали или смо их само наслућивали. Ова изузетно значајна књига, коју су написали стручњаци ентузијасти, поред задовољства читања, пружа нам сазнања која су донедавно била непотпуна, или су нам представљала потпуну непознаницу или недоступну тајну.

„Ова књига не мора да буде само о невероватном путовању кроз тамни вилајет. Она може да буде корисни подсетник, а можда и подстицај за људе који се баве планирањем градског развоја“, каже у поговору књиге др Предраг Ј. Марковић.

Изостављам одговор на постављено питање у наслову овог текста о броју река у Београду да не бих читаоцу ускратила задовољство да га сам пронађе у овој књизи.