ŽIVOTNO OSIGURANJE

(nasleđivanje, poverioci ostavioca i maloletni naslednici)

Piše advokat Vesna Vojvodić

Jedan od prvih koraka u finansijskom planiranju je pribavljanje životnog osiguranja, gde razlikujemo dva osnovna tipa: grupno i lično.

Grupna polisa osiguranja najčešće se susreće u odnosu poslodavca i zaposlenog. Treba imati u vidu da je to polisa između poslodavca i osiguravajuće kompanije. Osiguranik je u ovom slučaju poslodavac, a lice čiji je život osiguran nije ni u kakvom odnosu sa osiguravajućom kompanijom. Kod ove vrste osiguranja poslodavac može u bilo kom trenutku da promeni osiguravajuću kompaniju ili da potpuno raskine ugovor sa osiguranjem. Zaposleni čiji je život tako osiguran ne može da primora osiguranje da primi premiju od njega u slučaju da poslodavac prekida ugovor o osiguranju. Poslodavac takođe odlučuje koliko će biti pokriće osiguranja (jedna, dve ili tri godišnje plate). Ovakvo životno osiguranje po pravilu prestaje sa prestankom zaposlenja.

Individualno životno osiguranje je ugovor između osiguranika, koji je vlasnik polise osiguranja i čiji je život osiguran, i osiguranja kojim osiguranik opredeljuje ko će primiti iznos osiguranja u slučaju njegove smrti, odnosno opredeljuje korisnika (beneficiary) osiguranja.

Korisnik osiguranja može biti bilo ko, ali ćemo se posebno zadržati na kategoriji porodičnih korisnika, jer supruga i deca imaju posebne privilegije. U ovoj kategoriji korisnika odlučujući faktor je porodična veza koja opredeljuje da li će polisa osiguranja biti podložna zapleni i sudskom izvršenju od strane kreditora vlasnika polise. Kad su kao korisnici osiguranja imenovani suprug i deca vlasnika polise, onda je polisa izuzeta iz imovine iz koje kreditori mogu naplatiti svoja potraživanja. Drugi je slučaj kada je vlasnik polise ujedno i korisnik, a osigurani život je život nekog drugog, na primer, kada muž osigura ženin život, a imenuje sebe kao korisnika osiguranja. U tom slučaju tako primljeno osiguranje nije zaštićeno od kreditora vlasnika polise jer je vlasnik polise ujedno i njen korisnik.

Imenovanje maloletnih lica kao korisnika osiguranja je problematično jer dovodi do toga da ako osiguranikova smrt nastupi pre punoletstva korisnika osiguranja, prema zakonima Ontarija maloletna lica neće moći da prime iznos osiguranja do njihovog punoletstva. Ako se osiguranje opredeli na supruga kao korisnika sa stvarnom namerom da osiguranje bude iskorišćeno za potrebe maloletne dece, onda treba imati u vidu da će u momentu kada preživeli suprug primi iznos osiguranja taj iznos postati deo njegove imovine i  podložan potraživanjima kreditora tog preživelog supruga. Jedini način da se isplata osiguranja namenjena deci zaštiti od kreditora i da zaista bude na raspolaganju potrebama maloletne dece, jeste da se osnuje „trust“ u korist maloletne dece, a da preživeli suprug bude „trustee“. Jedino tako će ta imovina biti zaštićena od potraživanja poverilaca (kreditora) i  dospeće do nameravanog korisnika, tj. maloletne dece. Zato, ako postoji mogućnost da korisnici osiguranja budu maloletni u trenutku kad životno osiguranje dospeva za isplatu, potrebno je kao korisnika (beneficiary) imenovati „insurance trust“ za takve korisnike. Treba imati u vidu da tako konstituisan „trust“ može da postoji nezavisno od testamentarnih raspolaganja da može imati drugog izvršitelja (insurance trustee) za razliku od testamentarnog izvršitelja (estate trustee).

Ukoliko su korisnici osiguranja maloletni u trenutku smrti osiguranika, a nije osnovan trust i imenovan trustee, osiguranje će se isplatiti sudu ili sudski postavljenom staratelju nad imovinom maloletnog deteta.

Šta se dešava u slučaju da korisnik osiguranja umre pre osiguranika? To može biti definisano u samoj polisi tako što će korisnik naglasiti kome će pripasti osiguranje u slučaju da ga korisnik osiguranja ne nadživi. Ako alternativni korisnik nije imenovan, deo koji bi pripao korisniku koji nije nadživeo osiguranika pripašće drugom imenovanom korisniku ili, ako ih ima više, podeliće na jednake delove ostali korisnici.

Korisnik životnog osiguranja može biti određen u deklaraciji koja je deo ugovora o osiguranju ili u testamentu. Imenovanje korisnika osiguranja u svakom slučaju mora biti u pismenoj formi. Vlasnik polise može menjati korisnika osiguranja, a poslednja datirana deklaracija, kojom se imenuje korisnik osiguranja, biće odlučujuća za isplatu osiguranja. Suština prednosti polise osiguranja je da se obezbedi da osiguranje prelazi na korisnike mimo i nezavisno od testamenta. Jedino u tom slučaju osiguranje će biti zaštićeno od poverilaca pokojnog osiguranika i preći će na korisnike direktno.

Imenovanje korisnika osiguranja u testamentu ima specifične posledice. Ako se životnim osiguranjem raspolaže kao imovinom ostavioca, treba imati u vidu sledeće: osiguranje kojim se raspolaže u testamentu je samo ono osiguranje koje je postojalo u trenutku sastavljanja testamenta. Sva osiguranja koja su ugovorena nakon sastavljanja testamenta pripašće korisnicima koji su kao takvi imenovani u deklaraciji koja je sastavni deo ugovora o osiguranju. Iako testament definiše raspolaganja imovinom koja je stečena i posle sastavljanja testamenta sve do smrti ostavioca, imenovanje korisnika polise osiguranja u osiguranjima koja su ugovorena nakon sastavljanja testamenta imaće prednost nad testamentarnim raspolaganjima kojima se opredeljuju korisnici polise osiguranja.