Čovek velikog srca - Razgovor sa Gligorijem Glišom Milanovićem, dobitnikom Ordena Sveti Sava drugog reda za humanitarni rad

• Primiti poklon je divno, dati poklon je još lepše, a dati poklon svom narodu je neprocenjivo. To je moj životni moto – kaže gospodin Gligorije Gliša Milanović, dobitnik Ordena Sveti Sava drugog reda za humanitarni rad i unapređenje srpske zajednice u Otavi, koji dodeljuje Sinod Srpske pravoslavne crkve.

Život sličan životu junaka nekog filmskog ostvarenja. Buran, srećan, blagosloven. Kako sam kaže, njegovo rođenje u Kairu je možda bio prvi pokazatelj da će život provesti u belom svetu.

• Samo moje rođenje u Egiptu je prva neobičnost mog života. Moj otac je kao civil radio za vojsku Kraljevine Jugoslavije i kao mladi komercijalista se bavio vojnim nabavkama. Kada su Nemci napali Jugoslaviju, on se pukim slučajem našao u našoj pomorskoj bazi, u Boki Kotorskoj. Bio je sa nekoliko visokih vojnih oficira sa kojima je uspeo da napusti zemlju. Samo jedno plovilo je uspelo da napusti luku dva sata pre ulaska okupatora u zaliv, bila je to podmornica Nebojša. Tako je sa tom grupom došao do Kaira, gde su se nalazili Englezi i savezničke snage. Otac je proveo sve vreme rata u Kairu. Tu je upoznao moju majku, mladu i lepu Grkinju, koja je bila meštanka. Naravno, u to vreme Egipat je bio pun Grka. Venčali su se 1943. godine, a ja sam se rodio 1945. Odmah po završetku rata, posle oslobođenja, cela porodica se vratila u zemlju.

O svom životu u Beogradu govori sa posebnim osećanjem. Godine odrastanja u glavnom gradu, njegovo detinjstvo i mladost su jedne od najlepših  godina kojih se rado seća. Bio je osnivač grupe „Iskre“ i jedan od prvih bas gitarista u Jugoslaviji. U istoriografiji muzičke scene u posleratnoj Jugoslaviji to je grupa koja se smatra jednom od začetnica rokenrola na tim prostorima. Njeno postojanje se vezuje i za snimanje prve rok ploče sa pevačicom Ivankom Pavlović. Pesma se zvala „Mala Šeila“ i bila je veliki hit.  O tim mladalačkim godinama govori sa posebnom emocijom u glasu:

• Bio je to srećan i lep period mog života. Divne godine. Živeli smo na Terazijama, preko puta Palate Albanija, na broju 6. Moja mladost je bila ispunjena muzikom, prijateljstvima za ceo život, prvim ljubavima, prvim plesovima. Pohađao sam gimnaziju, Drugu beogradsku. Bili smo srednjoškolci kada smo se okupili kao bend. Moja mama nam je kupila instrumente i probe smo održavali u našem stanu. Zahvaljujući mom angažovanju u „Iskrama“ upoznao sam celu tadašnju rokenrol scenu. Celu estradu. Dva ulaza dalje od mene živeo je Đorđe Marijanović tako da sam često svraćao do njega, ali sam drugovao i sa Sedmoricom mladih i mnogim drugim, jer smo bili i prateći bend mnogim pevačima i pevačicama. Svirali smo na prvim tulumima u Beogradu, igrankama, matineima. Svuda su nas zvali. Bila su to divna vremena kojih se rado sećam.

Odlazak u inostranstvo je bio više želja da upozna nove kulture i ljude, želja za sticanjem novih znanja, nego stvarna životna potreba da se ide u svet u potrazi za boljim životom.

• Gimnaziju sam završio 1963. i već sledeće godine sam se obreo u Nemačkoj. Zapad je u to vreme bio atraktivan. Odlazak u inostranstvo je bila avantura za mene. Nikad nisam mislio da ću da odem i ostanem. Uopšte nisam imao neki zacrtan cilj. Imao sam samo 19 godina. Iz Nemačke sam otišao u Ameriku. U Americi je živela moja tetka, mamina sestra i ona mi je bila garant za dolazak na američki kontinent. Živeo sam u Njujorku gde sam studirao, ali i svirao. I tu sam imao uspešnu i vrlo poznatu grupu. Svirali smo sa mnogim poznatim muzičarima tog vremena. Bio sam basista u bendu koji je negovao jedan crnački muzički pravac iako smo svi bili belci. Pratili smo mnoge poznate pevačke grupe tog vremena. Svirali smo u barovima gde se na svaki nastup okupljalo 500 – 600 ljudi. Bio je to vrlo interesantan period, obeležen muzikom i druženjem i rokenrolom do krova.

Kada mu je majka došla u Otavu da živi, Gliša, kako ga svi u njegovom okruženju zovu, odlučio je da joj se pridruži.

• Bilo je to 1968. godine. Mama je bila profesorka francuskog. Moji roditelji su već odavno bili razvedeni i mama je živela u Nemačkoj. Kada je saznala da je Kanada dvojezična i da je u regionu Otave podjednako zastupljen francuski kao i engleski, preselila se u Kanadu i za mene je bilo sasvim prirodno da joj se pridružim. Tako sam stigao u Kanadu.

U Kanadi je završio studije ekonomije i finansija, počeo da radi i da ostvaruje uspešnu poslovnu karijeru.

• Moj prvi posao je bio u banci, tu sam dosta naučio o biznisu. Posle par godina počeo sam da radim u državnom sektoru i imao zavidnu karijeru kao revizor. Ponekad treba imati i hrabrosti i sluha za dobre poslovne poteze. Treba imati i sreće. Bio sam veoma mlad kada sam počeo da kupujem nekretnine. Kupovao sam, pa prodavao, pa kupovao. Došao sam do tačke kada sam kupovao na slepo, širom Kanade bez razgledanja poseda. I onda sam spletom okolnosti kupio parking  prostor u samom centru Otave. Bila je to investicija koja se najviše isplatila.

Od prvog dana osnivanja skupštinskog odbora crkve Sveti Stefan uključen je u rad i razvoj srpske zajednice. Od samih početaka je bio uz crkvu i pomagao donacijama ali nije bio aktivan u radu kao zadnjih dvadeset godina. Na njegovu inicijativu je kupljeno veliko imanje na kome se krenulo sa izgradnjom nove crkve Svetog Stefana.

• Do kupovine ovog imanja imali smo mali prostor za okupljanje. Crkvica je bila baš mala. Kupovina imanja je bio dobar potez jer danas ovoliko imanje, smešteno na obali reke, ne bismo mogli kao zajednica da kupimo. A onda smo krenuli u izgradnju ove naše crkve. Tada je započeo jedan kolektivni angažman srpske zajednice na prikupljanju sredstava za izgradnju crkve. Naša zajednica u Otavi je mala i bez obzira na svakodnevne priloge bio je to krupan zalogaj. Ceo projekat je bio preobiman, ne zbog crkve već zbog centra koji je izgrađen u sklopu imanja. U jednom trenutku su rashodi postali mnogo veći od planiranog i bez obzira na ogroman trud i zalaganje zajednice, našli smo se u finansijskim poteškoćama. Tada sam odlučio da prodam parking. Da se razumemo, ja nisam industrijalac, taj parking prostor je bio moja cela ušteđevina. Videvši da smo sa gradnjom i svim došli u bezizlaznu situaciju ja sam prodao tu parcelu i odlučio da poklonim 800 hiljada dolara za nastavak radova. Iako sam odluku već bio doneo, da bismo pokrenuli zajednicu da da svoj maksimalni doprinos, rekao sam da ko god da donaciju ja ću istog trena dati duplo. Bio je to dobar potez. Zajednica se angažovala. Koliko je mogla. Ja sam učinio još jedan potez. Celu hipoteku koja je bila na našem imanju, centru i crkvi ja sam preuzeo na sebe. Mislim da je važno da svaki član ove naše male zajednice da onoliko koliko može i da svojim doprinosom radi na njenom razvijanju. Nekome je malo puno, a nekome puno malo. Svako treba da doprinos prema svojim mogućnostima, ali sam angažman je bitan, jer samo na taj način možemo da budemo ujedinjeni i snažni kao zajednica. Ako svojim primerom pokrećem i druge da se angažuju onda sam veoma srećan. A to mi je i želja. Postoji mnogo mladih ljudi koji bi mogli biti aktivniji u zajednici i ja se radujem svakom novom članu jer sve što radimo i činimo za dobrobit svih nas i za buduća pokolenja.

Za svoj humanitarni rad i doprinos razvoju srpske zajednice u dijaspori gospodin Gliša je odlikovan Ordenom Svetog Save drugog reda, koji dodeljuje Sinod Srpske pravoslavne crkve za zasluge na duhovnom, obrazovnom i humanitarnom polju.

• Taj orden je velika čast za mene ali nikada nisam razmišljao o nagradama i priznanjima kada sam učestvovao u humanitarnim akcijama. Osim mog angažovanja u dijaspori, imao sam želju i da pomognem na neki način i našoj matici, jer Srbija mi je uvek u srcu. Pošto je moj otac iz Jagodine prilikom posete Jagodini, pre više od deset godina, pitao sam čelne ljude u bolnici šta im je potrebno i oni su mi rekli da nemaju opremljeno sanitarno auto hitne pomoći kojim bi se prevozili hitni slučajevi do Beograda ili Niša. Ja sam dao donaciju i kupljen je sanitet sa kompletnom, najsavremenijom opremom. Osim toga, prilikom moje zadnje posete Srbiji, 2018. godine, dao sam još jednu veliku donaciju. Ideja za donaciju je nastala kada sam sa porodicom bio na ručku kod prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića i njegove supruge. Donirao sam sredstva kojima su kupljeni monitori za praćenje oporavka bolesnika u bolnici Sveti Sava u Beogradu. Za te dve bolnice sam donirao preko 100 hiljada dolara. Uvek sam se rukovodio srcem i ljubavlju prema svojoj zemlji i svom narodu, prema porodici i svakom čoveku kome je potrebna pomoć kada sam pomagao, a životne okolnosti i poslovni potezi su me dovele u poziciju da mogu da pomognem. I zbog toga sam jako srećan.

Za kraj razgovora naš sagovornik se osvrnuo na večnu dilemu emigranata, ostati ili vratiti se:

• Bilo je trenutaka kada sam pomišljao da se vratim u Beograd. Često sam išao kući dok mi je otac bio živ, negde do kasnih osamdesetih. Prijatelji su me tad znali pitati da li imam želju da se vratim, a ja bih odgovarao – moj mozak i um su na zapadu gde sam dosta naučio i dosta stekao, ali moje srce je uvek ovde. I to je usud svih emigranata. Velika je cena emigracije. Proveo sam celi svoj život odvojen od svojih najmilijih, od porodice, od prijatelja, od svega onoga što ti je blisko i što voliš. Ja sam bio beskrajno srećan dok sam živeo u Beogradu i često se pitam kakav bi bio moj život da nisam otišao u beli svet. To ne znači da žalim, jer kad se okrenem iza sebe i pogledam, svoj život je bio ispunjen, bogat i doneo mi je mnogo lepog. Stvarno jedan plodonosan život. U porodici i u zajednici me cene i poštuju. To mi mnogo znači. Čini me srećnim. Mislim da sam uradio sve ono što je onaj gore odredio da uradi. Ispunjen sam. Dajem i daje mi se. Moj rad na unapređenju naše zajednice, na zbližavanju svih nas koji smo iz raznih razloga emigrirali i našli ovde svoj dom, me ispunjava i ulepšava mi ove penzionerske dane. Nadam se da ćemo završiti unutrašnjost crkve i isplatimo sve namete, ai onda predati imanje mlađima. To je zadatak. Želim da naši mladi naraštaji naslede mesto gde će se okupljati, gde će moći da se osećaju kao da je delić njihove zemlje tu, jer najvažnije je da znaju ko su, odakle su, ko su im preci i da u tom duhu odgajaju svoje naslednike.