VOZILA BEZ VOZAČA

Da li smo spremni da predamo komande?

Autonomni automobili -  automobili koji se sami voze, svojom pojavom neminovno će izazvati pravu revoluciju u domenu transporta. Izgleda da će naši vešti vozači, suvozači, piloti i kopiloti vremenom završiti u istoriji. Da li će se bilo kada u budućnosti  iznova pričati o vožnji, ubrzanju, kontroli automobila, konjskim snagama?

Hajde da zamislimo kako će izgledati ta, kako kažu, skora budućnost. Možda baš ovako, kao na nekoj reklami:

Vrata od kuće se otvaraju, pas istrčava na ulicu, a za njim deca i na kraju roditelji. Svi nasmejani ulaze u svoj veliki SUV na električni pogon. Na ekranu otvaraju mapu i biraju destinaciju, vezuju pojaseve, a auto proračunava putanju i polako klizi niz ulicu. U zavisnosti od raspoloženja, putnici pretvaraju kabinu u dnevnu sobu, radnu sobu, igraonicu… sve po želji.

Ili možda ovako: Muškarac ubrzano sprema večeru za dvoje u svom apartmanu. Kuhinja preko terase gleda na grad koji polako tone u mrak. On se hvata za telefon pokreće aplikaciju i daje komande svom automobilu da ode po devojku koja živi u drugom delu grada. On za to vreme može na miru da pripremi sto, upali sveće, namesti kosu, skine kecelju i sačeka devojku na vratima.

Ili ovako: Deca zadovoljno ulaze u auto, na leđima nose ranac u kojem je uredno smeštena pižama i četkica za zube. Sedaju u udobne stolice i spremaju se da nastave igricu koju su započeli.  Za to vreme mama prolazi kroz memorisane destinacije i bira onu pod imenom ‘nana i deda’. Auto kreće i deca mašu roditeljima kroz prozor. Ovi zadovoljno stoje na ulici, odmahuju i čekaju da auto zađe iza krivine. Zagrljeni se vraćaju u kuću i nastavljaju pripreme za noćni izlazak bez dece.

I tako redom, reklama za reklamom, pa kome se ne bi svidela ovakva budućnost? Vozačku dozvolu će zameniti lična karta, a mi ćemo imati jedan ispit manje u životu, onaj vozački.

Ali, kao i za sve stvari u životu, da bismo razumeli budućnost valja se vratiti u prošlost. Hajde da se vratimo u vreme kada je počela motorizacija, u vreme kada su automobili počeli zamenjivati konje.

Pričamo o prvoj deceniji dvadesetog veka, periodu pravog preporoda i raznih izuma u svetu, periodu kada se u Americi prijavljivalo oko 60 hiljada patenata godišnje iz raznih oblasti, periodu kada se Detroit prepoznaje kao srce automobilske industrije i dobija nadimak ’Motor City’. Proizvođači kočija, fijakera, vagoneta osećaju sve veći pritisak da motorizuju svoje proizvode. Pojavljuju se nova imena i kompanije (Chevy, Cadillac, Ford, Chrysler…) koje će voditi i oblikovati to tržište sve do današnjih dana. I Kanađani su imali svoje pionire. Sam McLaughin 1907. godine otvara fabriku u gradu Ošava (Oshawa), Ontario i počinje proizvodnju prvih motornih vozila. Potpisuje ugovor sa Buickom na 15 godina i ugrađuje njihove motore i transmisije u McLaughlin vozila. To je ujedno bio i začetak nove kompanije GM Canada LTD koja je osnovana 1918.  Kanada je između dva svetska rata imala poreske povlastice na izvoz automobila u zemlje koje su bile deo britanske imperije. To je pomoglo razvoju američke auto-industrije koja je preko Kanade izvozila u Australiju, Indiju i Južnu Afriku.

A kakvi su bili ti prvi automobili i kako je bilo voziti se u njima? Ko su bili prvi vozači i vlasnici? Prvi vlasnici su bili bogati ljudi jer je trebalo izdvojiti mnogo para za jedan auto. Pored toga održavanje je bilo veoma skupo. Vlasnici su uživali u vožnji, brzini i slobodi kretanja. Prvi put su prelazili veće distance, a da nisu morali da koriste voz. Auto je imao i drugu funkciju, davao je vlasnicima poseban status u društvu bio je za pokazivanje i stvar prestiža. Pored mnogih promena koje je upotreba automobila donela ipak neka stara pravila i navike su ostale.

Bogatim vlasnicima je bilo ispod časti da voze svoj auto. Kako su kočije zamenili motornim vozilom tako su i kočijaše zamenili šoferima. Kao u onoj seriji kada negde krajem 19. veka Dundjerski šalje karuce i kočijaša po svoga kuma Lazu Kostića. Samo 20 godina kasnije poslao bi automobil sa šoferom. Kako se kočijaš morao brinuti o održavanju konja i kola tako je i šofer morao biti dobar vozač i dobar mehaničar. Nosio je dugačak spisak raznog alata i rezervnih delova i uvek bio spreman da zameni deo ili popravi kvar na putu. Vlasnici su tako morali da se potpuno oslone na šofere i njihovo umeće. Istoričar Kevin Borg napisao je izvanredan esej „The Chauffeur Problem in the Early Auto Era“ u kome primećuje da šoferi umesto da budu čuvari i promoteri nove tehnologije počinju da zloupotrebljavaju svoj povlašćen položaj. Sklapaju tajne dogovore sa mehaničarskim garažama, povećavaju broj odlazaka i popravki, a za to dobijaju novčanu nagradu. Istovremeno vlasnicima objašnjavaju kako su česti odlasci kod mehaničara neophodni za dobro održavanje automobila. (Zanimljivo je pomenuti da se u to vreme ulje u motoru menjalo svakih sedam dana). Sve to je povećavalo cenu održavanja, a samim tim i frustraciju vlasnika. Mislim da za ovaj slučaj sa pravom možemo upotrebiti, danas vrlo popularan, izraz ‘hacking’. Šoferi su preoteli kontrolu od vlasnika nad njihovim automobilima. Stvari su se teško menjale jer su šoferi bili vrlo traženi. Nezadovoljstvo je bilo sve veće i nešto se moralo uraditi. Jedino logično rešenje bilo je da vlasnici uzmu volan u svoje ruke. U tome im pomaže i sama auto-industrija. Kvalitet automobila se poboljšavao svake godine, manje su se kvarili, lakše se vozili, bili udobniji. To je bila dobitna formula tako da je sve veći broj vlasnika počeo da uči vožnju. Vozačka dozvola je postala poželjna i nije bila dokument samo namenjen šoferima.

Vrlo je važno napomenuti da je motorizacija društva krenula od ideje pogodnosti i olakšanja života ljudi ali se neočekivano izrodila u nešto drugo, želju za upravljanjem autom. Ljudi su počeli više uživati u samoj vožnji i kontroli nad vozilom nego u pogodnosti. Moćan zvuk motora, brzina, snaga, miris benzina sve je to bilo potpuno novo iskustvo. Napokon, automobil je dobio gazdu koji će ga voziti i brinuti se o njemu. Nastavak ove priče znamo jer živimo u njoj. Iz generacije u generaciju automobili su bili sve bolji, bezbedniji, atraktivniji, zgodniji i postali obavezan deo naših života.

I sad možemo da se vratimo na naslov ovog teksta. Da li smo spremni da predamo komande? Šta će se desiti kada dobrovoljno odustanemo od kontrole automobila? Da li će nam se desiti neki ‘hacking’ kao onaj sa početka 20. veka. Kažu nam da u budućnosti auto neće imati vlasnika, samo ćemo ga pozajmljivati kad nam zatreba. Ljudi koji uživaju u vožnji i kontroli moraju da pronađu zadovoljstvo u virtuelnim automobilima i simulatorima vožnje. Još jedno lepo životno iskustvo će se zameniti aplikacijom na kompjuteru.