U školu ili ne? O školovanju dece od kuće u Kanadi

Čujem da mnogo roditelja osnovaca kaže: „Deca dobijaju vrlo obimne domaće zadatke u današnje vreme!“ Ja sam odrasla u Hamiltonu, Kanada, tokom osamdesetih I devedesetih godina. Ne sećam se da sam imala bilo kakvu vrstu domaćih zadataka u osnovnoj školi. Završavali smo rad na času, a vreme kod kuće je bilo rezervisano za porodicu I slobodno vreme. U to doba, u osnovnoj školi, vežbali smo pisanje i pamćenje tablice množenja. Često koristim ove veštine. Završila sam srednju školu 2003, a moja generacija je bila poslednja OAC generacija (13 razreda) koja je maturirala (OAC - Ontario Academic Credit - Ontario obrazovni sistem je imao petogodišnje srednjoškolsko obrazovanje, a peta godina je bila poznata kao “13. razred” od 1921. Do 1988. godine).

Školski odbor je otpočeo novi plan i program rada za učenike rođene posle 1984. Pa, novo nije uvek bolje, i ukoliko nešto nije slomljeno, nemojte ga popravljati. U novom planu i programu, više se ne traži pisanje i pamćenje, već se ostavlja svakom učitelju da sam odredi da li će to podučavati ili ne. Roditeljima je rečeno da treba da insistiramo da naša deca rade domaći svako veče.

Budući da provode 6 ili 7 sati dnevno, pet dana u nedelji u školi, zašto se od roditelja očekuje da ih podučavaju tokom večeri i preko vikenda?

Najskoriji rezultati EQAO testa (Equality and Accountability Office – nezavisno vladino telo koje sastavlja i prati testove čitanja, pisanja i računanja koje učenici Ontarija moraju da polažu u trećem, šestom, devetom i desetom  razredu) su veoma zabrinjavajući. Ukoliko roditelji ne mogu da očekuju od školskog sistema da decu nauči osnovama znanja (čitanje, pisanje i računanje) zašto onda trošiti toliko vremena i slati ih u državnu školu?

Čini se da je u potpunosti postala odgovornost roditelja da obezbede da njihova deca uče. U avgustu, 2016, CBC je (putem kanadske štampe) izveštavao da je samo 50 procenata učenika šestog razreda položilo lokalni standardni ispit iz matematike, dok ga je njih 58 procenata položilo u 2012. Učenici trećeg razreda takođe beleže pad, samo 63 procenta studenata je u skladu sa standardom, što je pad sa 68procenata u 2012. godini. A u 2009. godine je postotak iznosio 71. Dakle, imamo stalan pad u rezultatima matematičkih testova tokom poslednjih 7 godina.

Moja ćerka je išla u osnovnu školu koja je izgrađena za kapacitet od 450 učenika. Škola u bližem susedstvu je zatvorena pre gotovo 10 godina usled sve manjeg broja upisane dece, i zgrada je prodata preduzimaču koji ju je renovirao i pretvorio u luksuzne stanove. Deca iz te škole su prebačena u školu moje ćerke. Kapacitet škole je za 450 učenika, a sada ih ima gotovo 1000 u školi na tri sprata.

Ograđena je višemetarskom ogradom, sva od betona, bez trave, jedno mlado drvo pruža jedinu senku, i deca se tuku oko njega. Nema spoljne fontane. Moju osnovnu školu pohađalo je 200 učenika, u školi koja je imala jedan sprat, na par hektara zemlje. Bilo je mnogo prostora.

Volontirala sam jedne zime kada je moja ćerka bila prvi razred. Sneg nije očišćen nakon velikih snežnih padavina. Onda je pala ledena kiša koja je sneg pretvorila u velike ledene ploče. Na odmorima su deca trčala u uskim krugovima poput krda gazela. Nije bilo mnogo prostora tako da je bilo nemoguće pokušati fizički izbeći siledžije. Moja ćerka se plašila odmora, želela je da za vreme odmora ostane u učionici. Školi sam prenela svoju zabrinutost i iako su se složili da je opravdana, nisu mogli ništa da učine da ublaže problem.

Moja ćerka je bila pod stresom zbog prenatrpane škole u kojoj nije bilo pravila. Sve što je škola trebalo da učini bilo je da poveže moju sedmogodišnjakinju sa nekim savetovalištem ne bi li uspela da se izbori sa siledžijama. Zbog toga sam 7. januara, 2016, podnela zvaničnu molbu za njeno školovanje od kuće. U Ontariju, potrebno je samo da roditelji prijave lokalnom školskom odboru školovanje od kuće. Roditelj popunjava Pismo o namerama za školovanje od kuće i šalje ga mejlom školskom odboru. Ništa više nije potrebno.

Ljudi me često pitaju kako nalazim vreme da podučavam ćerku. Radim pola radnog vremena, tako da se njen raspored učenja menja svakodnevno. Nije potrebno učiti 6 sati kod kuće kao da smo u školi. Učenje o svetu kroz aktivnosti iputovanja je isto toliko važno koliko i pamćenje tablice množenja. Praksa je važnija od prekomernog testiranja.

U Alberti, deca koja se školuju od kuće primaju $1,670 od vlade da bi im pomogla da plate troškove školovanja. U pokrajini Saskečavan, roditelji mogu da dobiju i do $1,000

za svako dete koje se školuje od kuće. Prosečni troškovi za obrazovanje u Ontariju iznose $12,000 po učeniku na godišnjem nivou. U školskom odboru okruga Pil, bilo je 764

dece koja se školuju od kuće u oktobru 2015, u poređenju sa 151.423 dece u školi. Brojke možda još uvek nisu visoke, ali rastu. U 2014, Pil je imao 530 dece koja se školuju od

kuće, a 493 godinu dana pre toga. Propisi oko školovanja od kuće se razlikuju u svakoj pokrajini.

Neki roditelji brinu oko upisivanja na koledž ili fakultet nakon školovanja od kuće. Dobro je planirati na vreme, a odbor vaše lokalne srednje škole može da vam obezbedi udžbenike sa planom i programom u višim razredima srednje škole. Ovo je dobar način da se znanje pokaže putem testova i ocena. Deca koja su se školovala od kuće imaju 6

procenata više šansi da dobiju diplomu od svojih vršnjaka koji se školuju u državnim školama.

Fleksibilan raspored koji je moguć u školovanju od kuće stvara manje stresa i više kvalitetnog vremena. Obrazovanje se pokazuje kao sastavni deo života. Ja takođe učim nove stvari sve vreme dok podučavam svoju ćerku.

Nasumična pitanja vode do istraživačkog projekta. Zajedno istražujemo, u bezbednom i opuštenom okruženju.

Postoji mnogo besplatnih onlajn resursa za one koji se školuju od kuće. Pratim plan i program onlajn kojim se rukovodim. Roditelji ne moraju da budu stručnjaci u nekoj oblasti da bi uspešno podučavali decu kod kuće. Važnije je negovati podršku za istraživanje, s nadom da ćemo stvoriti

kod deteta želju za učenjem.