Slatki ukusi i osmesi - Razgovor sa gospodinom Vanjom Ljubojem, vlasnikom poslastičarnice Jadranka

Poslastičarnica Jadranka ima dugu tradiciju. Sve je počelo davne 1956. godine, kada su Nikola Bukvić i njegova žena Zora, posle više godina rada u evropskim poslastičarnicama, uspeli da ostvare svoj san. Otvorili su tada svoju prvu poslastičarnicu u Sarajevu koja je vremenom postala jedna od najboljih u gradu.

Preneli su svoje znanje i veštinu na decu i unuke, što je doprinelo da se porodični biznis obogati i nastavi.

Sukobi u bivšoj Jugoslaviji 1992. godine naterali su vlasnike poslastičarnice da je zatvore. Kada su se Nikolini unuci preselili u Kanadu, preneli su poslastičarnicu  Jadranka na severnoamerički kontinent.

Tako se nastavila Nikolina vizija da „ljudima ne skida osmeh s lica“.

„It all started almost fifty years ago with a man who had a dream of making people smile.“

Razgovarala sam sa gospodinom Vanjom Ljubojem, vlasnikom poslastičarnice Jadranka, jedne od vodećih poslastičarnica u Kanadi sa dugom tradicijom i dobrim glasom koji je prati još iz sarajevskih dana.

Da li postoji neka lepa uspomena iz doba kada je u Sarajevu ova poslastičarnica spadala među najbolje u gradu?

Svaki svoj rođendan proslavljao sam uz domaću tortu od oraha jer sam je najviše voleo i to su mi posebno draga sećanja. Deca su me u školi uvek poistovećivala sa Jadranka poslastičarnicom. Zato sam, verovatno, i ja postao poslastičar. Naravno, to sam i oduvek voleo.

Da li veruješ da je za poslastičara potreban urođeni talenat, da li je u tebi probuđen neki gen tvog dede Nikole?

Verujem da sam nasledio ideje, a sve ostalo je rad i praksa kojom se stiču veštine koje vode do uspeha. Završio sam zanat za poslastičara u Sarajevu, sticao praksu u „Jadranki“ sve do početka rata. Poslastičarnica se tada, nažalost, odmah zatvorila pošto se nalazila u zoni ratnih dešavanja.

Koja su tvoja iskustva vezana za Jadranku i šta bi izdvojio kao najlepše?

Po dolasku u Kanadu, moja sestra Ljiljana i ja nastavili smo da pravimo kolače. U početku smo radili u kući. Ona je pravila boem kocke, šamponeze i torte po narudžbini, a ja sam raznosio i snabdevao par prodavnica.

Godine 2003. zvanično smo otvorili Jadranka Pastries u Torontu. Ljiljana je napustila biznis iz privatnih razloga. Od 2019. samostalno vodim ovaj posao. Za mene je od samog početka razgovor sa našim ljudima koji žive u Kanadi uvek bio emotivno veoma važan i neretko me je motivisao da napredujem. Svojom podrškom i verom, dijaspora me je neprestano inspirisala da idem dalje. Dešavalo se da ljudi koji žive u raznim delovima sveta, recimo Evropi ili Severnoj Americi, za vreme svog boravka u Torontu svrate u Jadranku da bi kupili kolače, jer su hteli da ožive svoja sećanja na sarajevske dane kada su dolazili kod deda Nikole. Tako su, na primer, zahvaljujući dugoj tradiciji, boemi i šamponezi postali karakteristični za poslastičarnicu Jadranka i njen identitet.

Organizovali smo u radnji mnoge izložbe slika, pravili kolače za posebne događaje u Torontu, na primer omiljene ‘Sarajevske večeri’ i tako dalje.

Kako uspevaš da uskladiš sve aktivnosti proizvodnju, distribuciju, marketing? Koliko ljudi je zaposleno u tvojoj kompaniji?

Uvek radim najbolje što mogu da bih održao kvalitet koji se očekuje u ovim uslovima i prostorima.  Osnovna motivacija mi je da ljudi dobiju ono što žele. Tako radim već 20 godina, a komunikacija i kontakt sa ljudima su onaj deo posla koji najviše volim. Sada imam pet zaposlenih u radnji i snabdevam 12 prodavnica i restorana od Toronta do Nijagare, Hamiltona i drugih delova južno od zapadnog Ontarija. To su specijalizovane radnje, samoposluge i restorani.

‘Jadranka’ ima veliki izbor kolača koji su oduvek bili popularni među našima, a za Kanađane su slatki izazov. Odakle su tvoji kupci najvećim delom?

Najviše je kupaca iz Sarajeva i bivše Jugoslavije koji redovno naručuju torte i kolače za svoje porodične proslave.  Kanađani koji probaju naše kolače obično postanu redovni kupci jer su za njih to sasvim egzotični slatki ukusi kojima ne mogu da odole.

Da li je pandemija virusa korona i restrikcije koje su usledile uticali na rad i efikasnost u tvojoj kompaniji (proizvodnji, distribuciji kolača)?

Radnja je morala da se zatvori i to je trajalo godinu i po dana. Za to vreme sam radio takozvani REBRANDING - novi logo, marketing i isprobao neke nove ukuse. Pored toga provodio sam najviše vremena sa svojim malim ćerkama jer smo se tada mi kao porodica navikavali da živimo bez moje supruge Maje, koja je, nažalost, „otišla“ posle duge i teške bolesti.

Jadranka ima dugu tradiciju i reputaciju još iz Sarajeva kao omiljena poslastičarnica naših estradnih muzičara i glumaca. To se događa i u Torontu, zar ne?

Da, „Jadranka“ je postala brend još 1956. godine u Sarajevu, gde se okupljao džet-set tadašnje muzičke i filmske scene. To se nastavilo u Torontu kada su naše velike zvezde na turnejama. Među gostima u „Jadranki“ su bili Zdravko Čolić, Željko Joksimović, Goran Bregović, Ivan Bosiljčić, Crvena jabuka i drugi. Svi oni koji su nas posećivali znaju kakve kolače i torte nudimo. Dokazali smo da kvalitet ostaje za sva vremena.

Kao i svaki uspešan biznismen imaš verovatno malo slobodnog vremena. Kako ga najradije provodiš?

Najviše volim da provodim vreme u šetnji po prirodi i druženju sa svojim ćerkama

Da li imaš neku želju o kojoj maštaš, vezanu za posao ili privatni život u budućnosti?

Želja mi je da se Jadranka Pastries proširi na jednu ili više novih lokacija po Torontu.