Posle dvadeset godina

Sve se menja pa čak i Srbi

Prošlo je između 15 i 25 godina otkako smo mi koji pripadamo tzv. talasu „nove imigracije“ Srba iz bivše Jugoslavije u dijaspori u Kanadi, SAD, evropskim zemljama, Australiji i mnogim drugim zemljama do kojih smo uspeli da stignemo i gde nam je bilo dovoljno dobro i da ostanemo. Mi koji smo sa imigracionim papirima u rukama, a neki i bez njih, sa nekoliko kofera i malo keša, iz Beograda šatl kombijem krenuli u novi svet i novi život. Opraštamo se sa najbližom familijom, rođacima, prijateljima iz detinjstva uz zagrljaj i suze. Slutimo svi da se dugo nećemo videti, sa nekima i nikada više. Dok šatl prepun ljudi i nabijenih torbi i kofera polako napušta grad u kojem smo proveli detinjstvo, mladost, ili smo pak bili u njemu samo zatečeni kao na tranzitnoj stanici, pošto smo pre toga tamo preko Drine izgubili dom i domovinu, a ipak srećni što ne izgubismo i život; nismo ni svesni da smo zapravo seli u vremensku mašinu koja nas vodi u budućnost, ali da ćemo imati i vanrednu privilegiju da se njome vraćamo u prošlost.

Put do Budimpešte, prelazak granice, strah da nam ne nađu između pidžama i čarapa skrivene pare koje iznosimo iz zemlje, za početak dok „ne stanemo na noge“. Noć je, pravo vreme za bežanje. Bežimo iz zemlje koja se raspada, bežimo od sveg očaja i bespomoćnosti, iz grada na koji će uskoro bacati bombe „veliki brat“ koji je sebi dao pravo da se meša u nešto što ne shvata, da kažnjava „krivca“ kome je sam presudio bez svedoka, čak i da menja istoriju koju ni ne poznaje.

Mi što odlazimo „preko bare“ očekujemo promenu i ne slutimo da će ona biti veća i dramatičnija od one o kojoj smo maštali gledajući holivudske filmove i sanjali  „vrli novi svet Severne Amerike, gde je sve izgledalo glamurozno, bogato i zabavno. Ne slutimo još koliko je skupa ulaznica čak i za statiranje u tom istom filmu,  a da samo odabrani dobijaju glavne uloge. Ali, želeli smo novi svet i novi život i dobili smo ga. Želeli smo holivudski film i sada u njemu igramo, a ono što nas čini srećnim je spoznaja da taj film sada, posle toliko godina, sami režiramo. Koliko god da je mala i jeftina produkcija, film je ipak naša kreacija, a glavni glumci u njemu su - ko ako ne naši najbliži i mi sami.

Za ovih dvadesetak godina shvatili smo mnogo toga. Pre svega da ljudi nisu svugde isti. Razlike između ljudi iz različitih društava mogu biti velike. Krojila nas je istorija, religija, društvo. Jedna naša šala može zvučati kao uvreda. Jedan pokret može biti pogrešno shvaćen. Mi smo kao meteori-padobranci pali u Kanadu, u neku drugačiju društvenu vasionu. Naučili smo da poštujemo različite rase i nacije. Otkrili smo različitosti i univerzume koji svako od njih nosi sa sobom, kao i mi sami. Obogaćeni tim saznanjima i iskustvima i rastemo intelektualno, duhovno i materijalno. Znamo da cenimo i uživamo u prednostima kosmopolitskog grada poput Toronta, u kojem, u krugu od jednog kilometra, možemo posetiti budistički hram, sinagogu, ukrajinsku crkvu; grčki, italijanski, marokanski, etiopijski ili korejski restoran; portugalsku pekaru ili poljsku mesaru. A tu, u tom istom krugu, nalazi se i crkva u kojoj nastupaju srpski hor i folklor, srpska nacionalna akademija u kojoj se organizuje pesničko veče, stari bioskop u kojem se prikazuje „Srpski festival filma“, ili sviraju srpski bendovi. .

Naučili smo da budemo „kulturniji“, u čemu  nisu uspeli ni naši roditelji, ni škola. Ovde ne psujemo i ne deremo se. Ovde pažljivije slušamo sagovornika. Ovde ne zabadamo nos u tuđe stvari. Ovde smo ljubazni, često lažno i pretvorno, na opšte prihvaćeni "kanadski" način. I nama je prešlo u naviku da kao tipični Kanađani umesto dobar dan, ili doviđenja, kako ste, ili hvala, kažemo: Izvinite. Upotreba te jedne reči, ma koliko izazivala sprdnju, posebno suseda u Americi, barem je ulaznica za ponašanje „u kanadskom stilu“.

Naučili smo da treba poštovati pravila, jer smo se vrlo brzo uverili da od viška regulative i kontrole ipak ima manje štete nego od njihovog odsustva, kao i da je lepo živeti u društvu u kojem se svi pridržavaju i poštuju pravila.

Uverili smo se da je jedan od recepata za uspeh u kanadskom društvu slediti Lenjinovu poruku koja je bila moto društva u kojem smo odrasli: učiti, učiti i samo učiti. Ali u Kanadi je važno ne učiti mnogo, već učiti pametno. Učenje radi učenja nema nikakvu vrednost. Ali učenje zarad zaposlenja u traženoj struci ili napredovanja u karijeri je često obavezno.

Spoznali smo i da je ovde jedna od najvažnijih i najcenjenijih osobina „znati sebe prezentirati i prodati“. Na sreću naša deca to uče od malena u školi i nadamo se da će im ta veština pomoći više u budućnosti od previše znanja i informacija koji nikome nisu potrebni, niti se mogu unovčiti.

Iznenadili smo se saznanjem da se i u Kanadi sve radi „preko veze“, samo što se ovde „veze“ obično stiču tokom dugog niza godina, a njihova cena je često veća od onoga što od njih dobijemo „preko veze“. Šokirali smo se saznanjem da se i ovde kradu državne pare, nameštaju ugovori, podmićuju političari, zapošljavaju rođaci. Ali to se radi barem na nekom „visokom“ nivou i uglavnom ne dotiče direktno nas koji radimo i gledamo svoja posla.

Shvatili smo da se u Kanadi tzv. „najbolje čuvane tajne“ i tajne određenih zanata saznaju u najneočekivanijim situacijama i pre od prijatelja i poznanika nego od stručnih konsultanata koji otkrivaju informacije samo u proporcionalnosti sa honorarom.

Sada zvučimo kao naši roditelji koji su se dok smo još bili deca i živeli u komunističko-socijalističkom društvu žalili što im „država uzima od plate 50 odsto kako bi se finansiralo zdravstvo, obrazovanje, putevi i transport, kultura i umetnost, kao i mnogobrojni neradnici koji žive na jaslama države“. Samo što su naši roditelji zaista i imali besplatne stanove, besplatno zdravstvo i školstvo, kao i jeftin transport i kulturu, dok mi u Kanadi za kredit za stan ili kuću, obrazovanje dece, transport i kulturu dajemo sve što nam ostane od već prepolovljene plate.

Spoznali smo da ovde ima mnogo piramidalnih šema i da ih je često teško otkriti i sprečiti.

Opekli smo se na vlastitim greškama kod kanadskih „Jezda“ i „Dafina“. Počev od članstava ili uplata sa automatskim plaćanjem koje je teško prekinuti, preko astronomskih polisa osiguranja, do berze i bitkoina.

Naučili smo pravilan kanadski engleski jezik i sleng. Kao pravi Toronćani svoj grad ne zovemo Toronto, već Torono. Samo u Kanadi ćemo reći da idemo u washroom i nikako drugačije (ne toalet, restroom, bathroom, loo). Bachelor znači stan za jednu osobu, double double je kafa sa dve kašičice obranog mleka i dve kašičice šećera, humidex metereološki parametar za kombinovani efekat visoke temperature i vlage, hydro je elektrodistribucija. Snowbirds su naši zemljaci koji se preko zime sele u toplije krajeve. Sebe (Kanađane) u slengu nazivamo Canucks. Reći ćemo: „I am grabbing runners to run errands and on my way home I'll take two-four!“, što znači: „Obuvam patike da obavim posliće i na povratku kući kupiću gajbicu sa 24 piva!“

Naučili smo da tekstiramo i pričamo u skraćenicama. TGIF! Our CBO is FOS! AKA crazy! SOS! FYI ETA is TBA. DIY on the PC. RSVP. (Hvala bogu došao je petak! Naš bos je seronja! Ludak! Bože spasi nas! Za tvoju informaciju vreme mog dolaska ću ti potvrditi. Uradi to sam na kompjuteru. Molim te odgovori.)

Ne samo što smo se oslobodili straha od zime koji smo navukli još od vremena priče o grtalici - prvog srpskog bloga iz Kanade, već smo u međuvremenu čak i zavoleli zimu. Nisu nam strana zimska uživanja kao što su spuštanje niz snežne padine na skijama ili snoubordovima; hodanje po snegu (snow showeing), vožnja snoumobila, ili vožnja u sankama koje vuku psi (dog sledding) kroz prelepu prirodu; pentranje po zaleđenim vodopadima (ice climbing); sankanje na gumi (snowtubing); klizanje po klizalištima, jezerima i barama; pecanje u zaleđenom jezeru (ice fishing). Sada već i prekraćujemo zimu sa kraćim seljenjem u druga godišnja doba, kao što su proleće usred zime na Floridi, ili tropsko leto usred zime na Kostariki. Zima više ne izgleda ni previše hladna, ni previše duga.

Sve se menja pa čak i Kanađani

A tokom ove dve (ili tri) decenije desilo se i nešto neobično. I Kanada se menjala i rasla zajedno sa nama. Možda ne cela Kanada, ali Toronto je prošao moguće i kroz veće promene nego mi sami. Od teritorijalno velikog grada što se sastoji od mnogobrojnih monotonih predgrađa u kojima osim kuća i poneke piljarnice ili benzinske pumpe nema nikakvog dešavanja, od grada koji nema glavni trg, niti atmosferu, grada sa poslovnim centrom u kojem ne žive ljudi, mrtvim posle šest uveče, sa tek ponekim beskućnikom što gluvari pustim ulicama, Toronto se tokom poslednjih dvadesetak godina pretvorio u dinamičnu metropolu prepunu živih mesta za izlazak, kao što su pešački distrikt u nekadašnjoj distileriji (Distilery district), novitrg u centru grada (Dundas square), a po celom gradu su se pojavili mnogobrojne kafeterije i restorane sa baštama. U centru Toronta je izniklo na stotine novih stambenih zgrada. Dok je do pre petnestak godina Toronto gotovo bio nenastanjen u centru, a najveća sramota i pokazatelj najnižeg društvenog statusa bilo je živeti u rental zgradama u gradu koje su podignute šezdesetih godina i postale ruglo u kome žive samo najsiromašniji imigranti, sada je postalo kul živeti u modernim zgradama u centru grada, ne koristiti automobil, šetati se gradskim ulicama, pa čak i izlaziti uveče i u toku radne nedelje.

A i sami Toronćani su naučili ponešto od nas i o nama. Pokazivati radoznalost često ne znači nedostatak vaspitanja, već naprotiv želju za upoznavanjem i zbližavanjem. Biti direktan i konkretan ponekad štedi mnogo vremena i doprinosi da „znamo na čemu smo“. Pravljenje planova i dogovora u kratkom vremenskom roku, a ne beskrajno mnogo vremena unapred, nije znak nepoštovanja, već ima svojih velikih prednosti, a pre svega veću verovatnoću da će se i ostvariti.

I konačno Toronćani su za ovih dvadesetak godina naučili i mnogo o nama Srbima. Sada već razumeju naš akcenat i izgovor, često i da prepoznaju naše poreklo, a poneki čak znaju i da pravilno izgovore naša prezimena „ić“. I konačno, većina sada već zna gde su Srbija i Bosna kao i da slavimo Božić u januaru. Uverili su se da nismo divlje pleme sa Balkana koje se bavi kriminalom i nasiljem, a specijalnost mu je ratovanje i da naši heroji nisu Arkan i Milošević, već Tesla i Đoković. Toronćani su saznali da su srpski inženjeri i arhitekte projektovali nove terminale na aerodromu, nove visokospratnice, škole i bolnice; da mnogi uspešni profesionalci i konsultanti srpskog porekla rade u bankama, privatnim kompanijama i državnim institucijama; da nastavnici našeg porekla uče đake po školama i na univerzitetima, a da se deca i mladi srpskog porekla ističu po školama i univerzitetima svojom inteligencijom, vrednim radom i uspehom.

Jedna od misija SAN-a je da promoviše srpsku kulturu i srpski identitet u Kanadi ne samo među  Kanađanima srpskog porekla, već i u među kanadskim „starosedeocima“, kao i mnogoborojnim Kanađanima koji potiču iz preko 200 različitih zemalja i etničkih sredina.

SAN poziva čitaoce iz celog sveta da napišu „Dnevnik imigranta“ iz zemlje u koju su imigrirali.

Tekst pošaljite na sanmagazinecontact@gmail.com