Pet stvari koje smo naučili o finansijama - (iliti asimilaciji) u poslednjih 20 i više godina

Stigli smo u Kanadu iz starog kraja u različitim godinama svojih života. Neko od nas je bio dijete, neko tinejdžer, a neko njihov roditelj. Svako sa svojim (ne)obavezama, prioritetima, nedostatkom opcija.

Gledali smo tada našu novu državu drugačijim očima nego što je to slučaj danas. Kritikovali smo stvari koje nam nisu odgovarale, radovali smo se stvarima koje su bile korektne. Bili smo kritični i prema našim ljudima koji su došli par decenija ranije, njihovom long distance patriotizmu, te ljubavi prema (zamisli) folkloru. Sve je to tada bilo sasvim normalno, isto kao što je normalno što i mi polako postajemo kao oni koje smo kritikovali. Mentalitet je čudo!

U banci sam počeo da radim davne 1998. godine, doduše na šalteru kao student, ali već 2000. kao finansijski savjetnik. Imao sam priliku da proširim broj usluga svojim klijentima, naime otvaranje ličnih i poslovnih računa, investicije i stambeni krediti. Budući da je veliki broj mojih klijenata bio iz naših krajeva, imao sam priliku suočiti se sa tadašnjim finansijskim potrebama i pogledima naših ljudi.

Iako bi lista mogla da bude mnogo duža od ove koju sam izabrao, koncentrisao bih se na pet stvari koje smo naučili o finansijama u poslednjih 20 i više godina

1. Vratili smo, koliko-toliko, povjerenje u banke i u finansijske institucije…

Svi smo mi svjesni da su banke profitno orijentisane institucije koje polažu obavezu prema svojim akcionarima i da sa njima nikada nećemo imati neku veliku emotivnu vezu. Sa druge strane, kad se radi o sigurnosti našeg novca, moramo priznati da tu nema mnogo čemu da zamjerimo. A dokaz toga je i visoka pozicija kanadskog bankovnog sistema na svjetskom nivou u poslednjih deset godina.

Breme iz doba piramidalnih banaka, Jugoskandika i Dafimenta, uzelo je poprilično vremena da se povrati osjećanje sigurnosti, ali nakon izvjesnog vremena taj odnos se kompletno popravio. To se može vidjeti po značajnim ulaganjima koje, hajde da kažemo, naš narod drži ne samo u garantovanim investicijama poput GIC nego i riskantnijim opcijama poput mutual funds, akcija i slično. Ako ništa drugo, držimo manje novca u slamarici nego što je to ranije bio slučaj. Zapad, nema šta

2. Našli smo (iliti, prihvatili) način da plaćamo manje poreza državi…

Nakon izvjesnog vremena, napokon smo shvatili kako sistem radi. Neki odmah nakon dolaska u Kanadu, a neki malo kasnije, kad smo skupili hrabrosti i kad nam je supruga dobila onaj siguran posao sa beneficijama.  

„Drži se banke – tu ti je sigurno“, „Samo da mi se dočepati unije“, „Dok ne radiš za sebe – nema tu zarade“ itd. samo su neki od komentara koje naš narod od milja zna da kaže da bi opisao svoje ivice ugodnosti ili način života ili poslovanja. Bez obzira na sve, činjenica je sledeća…

Oni koji se naginju sigurnosti i, recimo, više vole radno vrijeme od od 9 do 5, iskorištavaju Registered Retirement Savings Plan (RRSP) da smanje porez koji plaćaju državi, u isto vrijeme štedeći za svoju penziju. Dosta je onih koji su, recimo, vozili kamion za neku kompaniju primajući regularnu platu, a onda su s vremenom otvorili svoje kompanije. Sada zarađuju više novca međutim „klejmaju“ sito i rešeto, ne bi li platili kraljici što manje poreza. Nisu ni IT profesionalci mnogo drugačiji, da ne pričam o bivšim bankarima te o drugim profesijama koje su s vremenom postali privatnici.

3. Zdrav dug je dobar dug

Dobro je imati dug. Dobro je biti zadužen. Tako ja sebi, u šali, kažem. Ja da nisam zadužen, ja bih se budio u podne. Ulijenio bih se, dobio dodatnu kilažu (a ionako sam nikakav), razmazio i sve tako nešto. Zaista ne znam kako oni bogataši…

Da se ispravim, ne pričam o dugu koji smo primoreni da uzmemo, nego onaj koji želimo da uzmemo. Pričam o zdravom dugu, o dugu koji smo proaktivno uzeli, o dugu koji nas unapređuje, obogaćuje ili kako već… nas ili naše najbliže. Dug koji uzimamo za unapređenje naših domova, za finansiranje studija ili za kupovinu investicione nekretnine.

Taj dug je sasvim OK. Isto kao i dug za krov nad glavom, za konsolidaciju dugova (jer nas unapređuje). Nije lako napraviti razliku između zdravog ili drugog duga, ali mislim da znate u čemu je stvar.

4. Osiguranje, osiguranje, osiguranje…

Prije 20 i više godina, većina naših ljudi bi opisala kupovinu osiguravajuće polise kao prodaju magle ili tako nešto. Pričam isključivo o dobrovoljnim osiguranjima poput životnog, ne o obaveznim polisama poput automobilskog ili slično. Mislim da je razlog u to doba bio sasvim jasan. Bili smo mlađi i mislili smo da nam se nikada ništa neće desiti. Dalje, nismo ga jednostavno mogli priuštiti – bilo je mnogo drugih, važnijih prioriteta. I na kraju, pošto je osiguranje beneficija ne za nas lično, nego za osobe koje će ostati nakon što mi otputujemo, nismo još svi imali nekoga kome bi te beneficije mogle ostati.

Danas, situacija je potpuno drugačija. Većina naših ljudi ima osiguranje i zaista vjeruje u njega, kao što i treba. Osiguranje se smatra sastavnim dijelom zdravog finansijskog planiranja, na nivou RRSP, penzionih programa, imovine i slično.

5. Shvatili smo da treba da koristimo usluge profesionalaca…

U početku Bog stvori... Ne, ne… Pogrešna priča…

U početku je bilo mnogo situacija kad nismo vjerovali u usluge profesionalaca kao što je to slučaj danas. Sami smo prilazili prodajnom agentu nekretnina misleći da ćemo mi to bolje nego da nas neko predstavlja; pregovarali smo direktno sa bankom o pitanju kredita ili osiguranja, bez posredstva brokera; kupovali smo avionske karte ili pakete za godišnje odmore direktno, bez konsultacija sa agencijama koje se specalizovane za to.

Vjerujem da je situacija danas drugačija, iz par razloga. Kao prvo, shvatili smo, a postoje i jasni dokazi, da usluge profesionalaca prave razliku, da u većini slučajeva prolazimo bolje nego da radimo na svoju ruku. Sledeće, znatan broj tih profesionalnih usluga nas ne košta ništa. Naravno, neke stvari koštaju, ali se i isplate. Na primjer, dobar agent za nekretnine će naplatiti to što vam prodaje nekretninu, ali dobro odrađen posao može da vam donese više para od prodaje nego što se platili tog istog agenta. Na kraju, sigurno je reći da smo nakon 20+ godina svi finansijski bolje stojeći i da zbog toga jednostavno ne želimo da se opterećujemo svim tim obavezama i da, recimo, za sličnu ili bolju cijenu, prepustimo te odgovornosti nekome drugome.

Prošlo je dosta vremena. Naš način razmišljanja se poprilično promjenio po pitanju mnogih stvari, a ne samo gore navedenih primjera. Očekivano! Iako će mnogi to osporavati, postali smo Kanađani. Neki malo više, neki malo manje.

Prisvojili smo neke navike koje dole, „kući“, nisu bile aktuelne. Malo smo se poenglezili, rekao bih u slobodnom prevodu… ili „pozapadili”...

Kako god, valjda je to asimilacija. Ako jeste, šta da se radi.

Ali, da svako sebi plaća piće – to je jedan vid asimilacije na koji nikada neću pristati.