NA ČAJU KOD VIJETNAMSKOG VETERANA

Nikada nisam sanjala da će me jednoga dana, u dalekom, malom vijetnamskom selu, čajem poslužiti jedan ratni veteran.

Put u Vijetnam se odvijao, pretpostavljam, po uobičajenom scenariju: Hanoj, sa svojim najluđim saobraćajem na svetu. Beskrajne šetnje po lavirintima grada, usputno ispijanje lokalne, slatkaste kafe. Ulična hrana. Pho bo za doručak, bia hoi pivo uz ručak. Tradicionalno lutkarsko pozorište na vodi tzv. Water Puppets Theatre. Noćne pijace. Temple of Literature. Confucius School. Tanke, šarene ‘šalvare’ koje kupuju i nose svi turisti špartajući unaokolo. Pletene korpe. Čamci. Ribari. Prepoznatljivi, ušiljeni, slamnati šeširi.

Međutim, jedan deo puta je bio isplaniran potpuno drugačije. I to je bio njegov najlepši deo.

Imajući nekoliko prijatelja u samom Hanoju, još iz vremena prethodnih poseta mog supruga, koji Vijetnam izuzetno voli i odlično poznaje i u kome je bio više puta (dugo i detaljno od Sape na severu do delte Mekonga na jugu), imali smo jedinstvenu priliku da uz njihovu pomoć obiđemo mesta u okolini grada koje turisti nemaju mogućnosti da vide.  

Najzanimljivije i najlepše od svega je bilo što su nam, uz prijatelje i rodbinu, organizovali posetu selu i odlazak u goste porodici gde živi stari, vijetnamski, ratni veteran. Nismo mogli ni da sanjamo da će taj dan ostati jedna od najupečatljivijih uspomena sa ovog putovanja. Počev od ulaska u mesto lavirintom neasfaltiranih puteva, gubeći osećaj gde se tačno nalazimo.

Po velikoj vrućini, trazeći hladovinu, hodali smo prašnjavim ulicama, skrivajući se pod krošnjama drveća otežalih od zrelog voća. Tu i tamo naleteli bismo na prolaznika ili otvorenu prodavnicu, dok polako nismo počeli da shvatamo da nas, malo po malo, ljudi prate i zagledaju, zovu jedni druge da izađu da nas vide i da imamo mnogobrojnu publiku kojoj smo neizmerno zanimljivi.

U to selo nikada nije zakoračio nijedan turista i nas dvoje smo bili neopisiva atrakcija. Pre svega beli, drugačije obučeni, a u društvu lokalaca, bili smo vrlo upadljivi. Moj muž, prilično visok i duplo krupniji od svih, skoro komično je delovao poput Gulivera među Liliputancima. Uživo nikada nisu videli nešto slično i upirali su prstom, glasno komentarišući. Pošto smo govorili engleski, stigli iz Kanade, svetli i neobični, za čas smo bili opkoljeni gomilom sveta koja nas je zaustavila i nije dala da idemo dalje. Zapitkivali su našeg domaćina/vodiča koji je pokušavao da prevodi i njima i nama, u isto vreme izbombardovan i pitanjima i odgovorima. Nas su pratili u stopu, dodirivali, grlili, dovodili nam svoju decu da ih pokažu, da ih slikamo, zaustavljali nas da oni nas uslikaju za uspomenu. Vrtelo nam se pred očima od šarenila, osmeha, sitnica koje su želeli da podele. Pokazivali su nam mačke, motocikle, traktore, sve što se našlo na putu.

Neverovatno gostoljubivi i topli, nasmejani i uzbuđeni, rekli su nam, otprilike: „Mi otvaramo srce prema ljudima, neko to ume da razume, a neko ne.“ Mislim da smo tog dana obostrano želeli da se vreme zaustavi. Neprepričljiva je atmosfera ali i emocije koje su se prosto zgusnule u vazduhu, podelili smo prelepe trenutke. Bili su vrlo srdačni i divni, ostali su nam u najlepšem mogućem sećanju. Obišli smo pijacu, poklanjali su nam sitnice, voće i cveće, pričali smo, smejali se i na kraju nekako uspeli da izmaknemo i uputimo se do dvorišta i kuće, koja nam je sve vreme bila cilj.

U dvorištu nas je dočekala mlada mama, snaja, držeći bebu u rukama. Dva mala dečaka postiđeno i zbunjeno su pobegli kada su nas videli. U dvorištu mala kuća, nešto kao letnja kuhinja sa ognjištem i kazanom na sredini. Velika kuća, oronula od godina, zelenkaste fasade, imala je široki prilaz, nekoliko stepenika sa kojih se ulazi u prostranu dnevnu sobu i trpezariju. Stari nameštaj, na TV-u glasna dečja serija, na stolu tek uneto voće, u jednom ćošku uređen kućni oltar prepun figura i cveća.

Na vratima, u košulji koja podseća na vojničku uniformu, stoji domaćin, deda osamdesetih godina. Sačekao nas je prav kao strela, nasmejan i tih i pokazao da sednemo. Seli smo oko malog stočića, radoznali i mi i on. Pokazao nam je na zidu svoju fotografiju iz mladih, vojničkih dana uz koju su okačene medalje i diplome, priznanja iz rata u Vijetnamu u kome je davno učestvovao. Bio je tih i dostojanstven. Pričao o „američkom ratu“ (kako ga tamo svi zovu) i kako je on bio mitraljezac u vojsci severnog Vijetnama.

Iako smo dolazili sa „tog zapada“, iz Severne Amerike, ničim nije pokazao da mu je naša poseta teška na bilo koji način ili da dira neke stare rane. Naprotiv, isekao je veliki, sveži grejpfrut, koji je stajao na stolu, deleći nam kriške, a onda nam je lagano, drhtavim rukama, sipao tek napravljeni čaj. Dirljivi trenuci koji se ne zaboravljaju. Svečani i tihi. Prijateljski.

Objasnili su nam da Vijetnamci, u sklopu svoje kulture i religije, prošlost i ružne stvari ostavljaju iza sebe. Opraštaju i ne prenose dalje ‘zlu krv’. Ne vuku generacijama bes i nezadovoljstvo, ne traže osvetu. Ono što je bilo, treba da ostane iza nas, zaboravlja se. A proslavlja se svaki lep, novi susret, dobri ljudi i prijatelji. Tako smo se i osećali tog dana u kući starog ratnika čije ni ime ne znamo. Nismo zapamtili. Ostale su fotografije i potpuno čarobna, gotovo vanzemaljska uspomena na jedno popodne u malom selu, staroj kući i ispijenom čaju, koji nam je servirao glavom i bradom vijetnamski veteran.