Na kafi sa Miroslavom Brankovan

SAN: Koliko si dugo u Kanadi i gde si živela pre dolaska ovamo?

U Kanadi sam došla sa roditeljima pre 26 godina. Pre dolaska u Kanadu, živela sam u Smederevu.

SAN: Stomatologija je tvoj profesionalni izbor. Otkud to?

Sasvim slučajno. Moj otac je zubar, ali mislim da to nije bilo presudno. Otišla sam na stomatologiju iz nekih svojih suludih razloga. Lutala sam tada, istraživala razne stvari, a to činim i danas. Znam da to dovodi moje ukućane do ludila, ali su naučili da żive sa tim.

SAN: Koje su najvažnije stvari koje si naučila kao privatni stomatolog i da li imaš neki savet za one naše čitaoce koji nameravaju da krenu tvojim putem?

Naučila sam da živim i radim sa ljudima. Svako ima svoju priču, sve su podjednako interesantne, iz svakog iskustva ponešto naučim. Kolektivno iskustvo postaje deo mene, a nadam se i da moje iskustvo postaje deo drugih ljudi. Međuljudska zavisnost je prisutna svakodnevno i nosi ogromno breme odgovornosti. U današnje vreme globalizacije i korporativnog mentaliteta, gde se mušterije i zaposleni tretiraju kao broj i sredstvo, mali privatni biznis postaje oaza ljudske neposrednosti i uzajamnog poštovanja.

Za one koji nameravaju da krenu istim putem, imam samo jedan savet: svako ima svoj put, svrha je u lutanju, a ne u konačnom odredištu.

SAN: Šta ti se ovde u Kanadi sviđa, a šta ne vezano za tvoju struku i život uopšte?

Sve mi se sviđa. Żivot je mnogo lakši ako naučite da posmatrate stvari iz drugog ugla. Tada i  „dobro” i „zlo” imaju svoj smisao, sve postaje relativno i prihvatate svoje okrużenje. Davno sam se otarasila tereta predrasuda, prihvatila da su ljudi i żivot svuda isti i da će nam biti onoliko dobro koliko se sami potrudimo da nam dobro i bude.

SAN: Šta ti nedostaje iz našeg života na Balkanu?

Moj odgovor na ovo pitanje nije merodavan. Imala sam sreću da u ovu zemlju dođem sa roditeljima i sestrom, tako da su moji najbliži uvek bili sa mnom. Moja deca su odrasla uz babe i dedu, sa tetkama i stričevima i njihovom decom. Znam da većina naših porodica u Kanadi nema tu privilegiju. Sve drugo što smo imali na Balkanu možemo da nađemo i u Kanadi.

SAN: Da li i kako uspevaš da pronađeš pravu meru između posla i porodice?

Moja deca su odavno naučila da granica tu ne postoji. Kada imate porodičan biznis, svi su uključeni u to. Odlazi se na posao i vikendom, ali i u pola noći, radno vreme je neodređeno. Kao što moja porodica ima razumevanja za moj posao, tako i posao mora da ima razumevanja za moju porodicu. Porodica je uvek na prvom mestu.

SAN: Kako najradije provodiš slobodno vreme?

U današnjem društvu slobodno vreme je iluzija. Zavaravamo se ako mislimo da imamo kontrolu nad segmentom vremena koje smo namenili za sebe. Slobodno vreme su momenti koje ugrabimo u toku dana da analiziramo utiske o životu, da promislimo o budućim koracima, da pročitamo i čujemo nešto što nas zanima. To može da se radi dok perete sudove, okopavate baštu ili se izležavate u parku. Zato se trudim da svakodnevne poslove ne posmatram kao obaveze, ali isto tako nemam nikakvih planova za ‘slobodno vreme’. Neispunjeni planovi su izvor dodatnog stresa, tako da mi slobodno vreme dolazi spontano, a aktivnosti su šta se u tom momentu zadesi.

SAN: Šta bi posavetovala one koji su se nedavno doselili u Kanadu i one koji nameravaju da se dosele?

Otvorite oči, oslobodite se predrasuda, istražujte svet i ljude oko sebe, tražite nova draga mesta i ljude. Ne slušajte otrovne i negativne komentare, svet je lep, život je lep, ali samo ako mu pristupite otvoreno i iskreno. „Američki san” postoji za one koji žele da rade i sanjaju. Balkan je danas bliži nego što je nekada bio, ali će vam Kanada ostati daleka ako je ne prihvatite kao svoju zemlju. Morate da je dodirnete, čujete, da osetite kako diše kroz hiljade godina, kroz legende ljudi koji su bili ovde pre nas. Živimo u sredini koja nam nudi iskustva iz celog sveta, grehota je to ne okusiti.