Moja kuća je planeta Zemlja - intervju sa Dr Borisom Šakićem

Dr Boris Šakić - diplomirani biolog, magistar neurobiologije, doktor neuroimunologije, gostujući profesor na Biološkom fakultetu u Beogradu i vanredni profesor na Mekmaster univerzitetu u Hamiltonu

Predavač na predmetima: Psihoneuroimunologija, Merenje ponašanja

Najznačajniji naučni radovi:

• Umiranje nervnih ćelija u mozgu kao posledica razvoja sistemske autoimunosti (ne terapije steroidima, kako se ranije mislilo) https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/9670858/
• Citotoksičnost likvora uzetih od pacijenata i životinja koji su oboleli od lupusa https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC1634761/
• Direktan dokaz da su anti-moždana antitela uzrok poremećenog ponašanja u lupusu https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC5590168/
• Pojava protektivne autoimunosti pre nastanka Alzhajmerovog oboljenja https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC4376359/

Imate dugogodišnje iskustvo u akademskoj karijeri i kao istraživač i kao predavač na fakultetima u Hamiltonu i Beogradu. Da li biste mogli da napravite paralelu između visokog obrazovanja u ova dva dela sveta? Naime, šta su dobre strane, a šta bi trebalo da se popravi u našoj domovini?

Kada su u pitanju biomedicinske nauke, moje iskustvo je da mnogi obrazovni programi na kanadskim fakultetima već u ranoj fazi studija nastoje da integrišu teoretsko znanje dobijeno na predavanjima sa praktičnim veštinama, koje se stiču radom u laboratoriji ili u bolnici. Takođe, postoji fleksibilnost u izboru nastavnih predmeta, tako da studenti imaju osećaj slobode i kontrole u kreiranju svog znanja. Na taj način oni se uspešno pripremaju za predstojeći poziv i karijeru. Najbolji primer takvog pristupa studiranju je medicinska škola Mekmaster univerziteta, koja je bila pionir u uvođenju metode „Problem-based learning“, a koja se sve više primenjuje u drugim školama u svetu. Takođe, prijemni ispit u ovoj školi ima za cilj da pored visokih ocena sa prethodno završenog fakulteta, prepozna buduće lekare koji su stekli emotivnu zrelost, imaju osećaj za timski rad i pokazuju spremnost da daju pun doprinos društvenoj sredini u kojoj rade. S druge strane, tokom mog angažovanja u Beogradu kao gostujući profesor, stekao sam utisak da se na fakultetima prirodnih nauka i dalje nudi široko teoretsko znanje, ali bez mnogo primena za praktični rad. Takođe, na Medicinski fakultet u Beogradu se prima veliki broj kandidata koji su još tinejdžeri. Time se ide na kvantitet, a ne kvalitet budućeg kadra za veoma odgovoran poziv kao što je lekarski. Dobra strana visokog obrazovanja u Srbiji je da je relativo finansijski dostupno većem broju mladih ljudi, dok u Kanadi mnoge porodice moraju godinama da štede da bi deca mogla da pohađaju studije medicine, a zatim da ti mladi lekari otplaćuju velike kredite kad dobiju radno mesto. Što se tiče poziva naučnika, mislim da savremenu nauku mogu da imaju samo zemlje sa jakom ekonomskom bazom. Imajući u vidu taj važan finansijski aspekt, mislim da bi Srbija trebalo da podigne kriterijume za bavljenje naukom i da svojim relativno skromnim fondovima finansira isključivo najbolje naučne timove i projekte.

Bavili ste se biomedicinskom naukom još od 80-ih godina prošlog veka, kada ste stigli ovde iz Beograda sa diplomom biologa i doktora neuroimunologije. Zanima me koja su Vaša razmišljanja o budućnosti zdravstva, medicine, i nauke posle svih Vaših naučnih radova koje ste objavili?

Mislim da ćemo ući u doba integrativne medicine, u kojoj će biti uključeno nekoliko disciplina u rešavanju nekog medicinskog problema. Tu pre svega predviđam integraciju biologije, genetike, informatike, robotike i društvenih nauka u kreiranju terapije koja će biti zasnovana na individualnim karakteristikama pojedinca. Lekovi će verovatno biti prepisivani na osnovu genetskog profila pacijenta, hirurški zahvati će se raditi na daljinu preko brzih 5G konekcija, svi lekari i naučnici će biti povezani preko baze podataka u kojoj brzo razmenjuju znanje i iskustva. Ukratko, očekujem da će se do sredine ovog veka napraviti veliki koraci u unapređivanju edukacije stanovništva, dijagnostike i terapijskih metoda. Što se tiče naučne oblasti u kojoj sam dao doprinos, nadam se da će doći do punog priznavanja i šire finansijske podrške relativno novoj nauci koja se zove Imunopsihijatrija, a koja istražuje i objašnjava kako se struktura mozga i ponašanje menjaju zbog promena u imunskom sistemu (https://oxfordmedicine.com/view/10.1093/med/9780190884468.001.0001/med-9780190884468).

Zanimljivo je da ste pored nauke uvek odvajali vreme za svoje umetničke hobije. Počeli ste još u detinjstvu da svirate akustičnu gitaru, fotografišete i putujete. Recite nam zašto je sve to počelo i kako je opstalo?

Smatram da nauka i umetnost koriste različite puteve, ali da imaju isti cilj - da otkriju neku istinu o nama ili svetu koji nas okružuje. Iz tog razloga, mislim da su to komplementne aktivnosti i da jedna drugu ne isključuju. Interesovanje za umetnost je počelo od činjenice da je moja majka po zanatskoj struci fotograf. Naime, još kao dečaku objašnjavala mi je vrste objektiva, ekspoziciju i pravila kompozicije u fotografiji. Pored aparata Smene 8 koji sam dobio u prvom osnovne, za dvanaesti rođendan kupila mi je akustičnu gitaru u komisionu koji se nalazio pored njene prodavnice. Gitara je stajala bar godinu dana na ormaru i skupljala prašinu sve do momenta kada sam je jednom prilikom pozajmio drugaru koji je već bio gitarista. Onda sam poželeo da učim akorde od njega da bih kasnije ušao u trku ko je najbolji gitarista u mom kraju Karaburme. Nezvanično sam dobio poštovanje drugara kada sam im odsvirao pesmu „Wish You Were Here“ nekoliko dana nakon što je izdat legendarni album grupe Pink Floyd. Interesovanje za gitaru je opstalo zato što je ona uvek bila moj verni drug na žurkama, putovanjima i najbolji lek za suzbijanje straha pred ispite na fakultetu ili relaksaciju posle napornog dana u laboratoriji. A kada imate u ruci foto-aparat i gitaru, šta vam drugo preostaje nego da putujete! Srećan sam da je moj mlađi sin Filip, koji je inače građevinski inženjer, preuzeo tu ljubav prema gitari i da aktivno svira. A ja sam u nadi da ću nekad postati deda već kupio gitaru za buduću unuku ili unuka koji će (nadam se) da nastave tu tradiciju. Stariji sin Andrej izuzetno dobro poznaje muziku, ali je više vezan za fotografiju jer mu je važna komponenta u njegovom poslu grafičkog dizajnera.

Nedavno je u Beogradu održana Vaša prva izložba fotografija sa grupom medicinara umetnika. Predstavili ste svojih 11 konceptualnih fotografija, od kojih svaka nosi neku poruku. Kakve su bile reakcije publike i da li ste vi zadovoljni i motivisani da nastavite u tom smeru?

Izložba u Dorćol placu je prevazišla moja očekivanja. Iako bez prethodne reklame, na samom otvaranju izložbe bilo je preko 100 posetilaca. Kasnije, nakon promocije preko lokalnih medija, posetilaca je bilo još više, (http://www.tanjug.rs/multimedia.aspx?izb=v&&GalID=534642). Razlog prevremene penzije na Mekmaster univerzitetu prošle godine u velikoj je meri bila želja da ostavim trag o svom postojanju u formi drugačijoj od naučnih radova. Za taj cilj sam izabrao konceptualnu fotografiju i komponovanje muzike, što će mi uz putovanja biti fokus interesovanja do kraja života.

U poslednjih šest meseci proputovali ste 14 zemalja da biste fotografisali nove pejzaže. Na taj način ste nastavili da živite svoj tinejdžerski san, kada ste auto-stopom obilazili Jugoslaviju sa rancem, šatorom, vrećom za spavanje i gitarom.

Kako je izgledalo putovati sada u vreme korone i restrikcija?

Verovatno će mnoge čitaoce začuditi činjenica da mi nikada nije bilo lepše putovati nego tokom pandemije. Ukoliko se dobiju svi sertifikati vezani za vakcinaciju i pažljivo prouče restrikcije vezane za zemlju u koju se putuje, čekaju vas poluprazni aerodromi, snižene cene boravka u hotelima ili iznamljivanja automobila, kraći redovi za turističke atrakcije i, za mene veoma važno, prilika da se na miru slikaju enterijeri i eksterijeri koji mi zapadnu za oko. Bilo je predivno šetati polupraznim ulicama Venecije i Praga ili na miru slikati usamljene piramide iz Giza hotela u kome je smeštaj bio upola cene.

Koji su bili najinteresantniji dožvljaji koje biste izdvojili sa svojih putovanja i koji su gradovi u koje biste voleli da se iznova vratite?

Od svih mesta koja sam posetio na našoj planeti, izdvojio bih Tibet i Nakula ostrvo (Fidži) gde sam imao osećaj da vreme stoji i da se neograničeno mogu diviti lepoti prirode (na glavnoj plaži Nakula ostrva je snimljen kultni film Plava laguna sa Bruk Šilds). Što se tiče gradova u koje se rado vraćam to su Prag, Plaja del Karmen u Meksiku i Kartagena u Kolumbiji.

Pored dinamične naučne karijere i umetničkog hobija, Vi ste otac dva odrasla sina. Kako ste uspeli sve to da ispunite? Da li imate neki recept za uspeh?

Meni dan počinje brzim pogledom na kalendar mog mobilnog telefona ili kompjutera. Mislim da su dobra organizacija vremena i sposobnost da se naprave prioriteti dva ključna faktora mnogih uspeha u životu. Takođe, uvek sam gledao da sinovima posvetim punu pažnju kada dođe kraj nedelje ili vreme godišnjih odmora. Iako sada živimo na velikoj udaljenosti, imamo dan i sat kada se redovno čujemo i vidimo preko interneta.

Kao veliki putnik, koji je dva puta obišao ceo svet, Vi ste zaključili da Vaša kuća ne postoji već da je to planeta Zemlja. Ipak, moždapostoji neka mirna luka u kojoj biste rado provodili najviše svog vremena?

Kada ne budem više mogao da putujem, voleo bih da posmatram kako se grle Dunav i Sava sa nekog balkona na Kosančićevom vencu.