Уочи Ускрса - Цветна недеља у српским обичајима

Много је народа изашло на дочек Господу који је свечано, као цар, улазио у Јерусалим. Ко тада није клицао: Осана Сину Давидовом!

(Свети Теофан Затворник)

Празник уласка Исуса Христа у Јерусалим, или Цветна недеља, спада у ред великих хришћанских празника и посвећен је сећању на догађај свечаног уласка Христовог у град у коме ће бити разапет на крсту и пострадати ради нашег спасења. Тај догађај су описали сви јеванђелисти. Празник се назива и Врбица, због обичаја да се на тај дан освећују палмине гранчице, које код нас замењују гранчице врбе. 

Корени празновања Цветне недеље налазе се у давној прошлости, још у трећем веку, из коjeг потиче прва поука за тај дан из пера светог Методија, епископа Патарског. У шестом веку се, према сведочењу светог Епифанија Кипарског, овај празник прославља веома свечано. Теофан и Никифор Ксанфопул прославили су празник песмама које се и данас певају у православној цркви.

У цркви се уочи овог празника држи вечерње богослужење и врши се литија са палмовим гранчицама или врбама. Оне се освећују у недељу на јутрењу и кропе се богојављенском водицом. Током године се гранчице чувају у кући поред славске иконе.

На Цвети мајке свечано облаче децу, чак и ону најмању, па их воде у цркву, где им купују звончиће увезане тробојком и стављају им око врата.

У народу влада обичај да девојчице и девојке уочи Цвети одлазе у поље и беру цвеће: маргарету да би били лепи и крупни, дрен да би били снажни, љубичицу да би били миришљави и привлачни, а врбове гранчице да буду напредни. Ово се цвеће не уноси у кућу, него се оставља напољу у посуди с водом да преноћи. Понекад се цвеће потапа у воду са златним и сребрним прстењем, па се том водом деца умивају.

У Србији се још понегде чува обичај да се на празник Цвети девојке шетају окићене цвећем,  а да момак од убраног цвећа направи букет, у коме сваки цвет има посебно значење, па да га носи девојци коју воли. По броју и врсти цветова, девојка ће открити његова осећања.

У Шумадији се момци и девојке скупљају на раскршћима и игралиштима дарујући једни другима цвеће. Шале се и смеју, али не певају и не играју, јер пост још траје.

Цвети су се у Србији обележавале и као народни празник, јер је на тај дан 1815. године Милош Обреновић, вожд Другог српског устанка, код цркве у Такову подигао народ на устанак против Турака.