НИКО НЕ ЗНА ШТА СУ МУКЕ ТЕШКЕ ДОК НЕ ПРOђЕ АЛБАНИЈУ ПЕШКЕ

Пре 100 година, 25. новембра 1915. године, почело је чувено повлачење српске војске и цивила преко Албаније у Првом светском рату. Ово повлачење у егзил целог народа на челу са краљем, државним руководством, војском и свештенством, спада у један од најтрагичнијих догађаја у нашој историји. За време „албанске голготе“ живот је изгубило 243.000 људи.

Где цвета лимун жут

У јесен 1915. године, под притиском моћне аустроугарско-немачке и бугарске офанзиве, Српска врховна команда се нашла пред алтернативом: или капитулација или повлачење преко врлетних и снегом покривених црногорских и албанских планина. На том путу, преко Албаније па све до острва Крф, претрпљени су страшни губици. У снегу је остало заробљено на десетине хиљада људи, војника и цивила, страдалих од последица рањавања и исцрпљености. У албанским областима ван Есад-пашине контроле, који је дозволио српској војсци пролаз, неретко је долазило до оружаних окршаја и напада.

Поред краља Петра I и Владе краљевине Србије, судбину народа и војске делила је и интелектуална елита: Дучић, Нушић, Петковић Дис, Винавер, Бојић... Болесног војводу Путника носили су његови војници у специјалној носиљци на рукама кроз целу Албанију. Пошто је војска претходно уништила целокупну своју артиљерију, једна брдска батерија на рукама је пренета кроз албанску голготу да улива наду.

У повлачењу српске војске задња се кретала Прва армија војводе Живојина Мишића, која је у садејству са црногорском војском штитила десни бок колоне. Доказ да и слабији може да победи јачег је чувена Мојковачка битка. Под командом сердара Јанка Вукотића на Бадњи дан и Божић 1916, Црногорци су чинили чуда од јунаштва у сусретној борби прса у прса са аустроугарском војском, на температури од минус 22°C. Не само да су задржали надмоћнијег непријатеља, него су га потукли и одбацили. Позната је изрека: „Да није било Божића на Мојковцу, не би било Ускрса на Кајмакчалану.“

Одступало се у три правца. Марширајући по тешком беспутном терену, на снежној вејавици, гладни и физички крајње исцрпљени, масовно су умирали и својим лешевима обележили правац повлачења. Јунаци са Цера, Дрине, Колубаре, иако живи, личили су на мртве. Било је појава да су промрзли људи делове тела стављали у лешине угинулих коња да би преживели ноћ на мразу и снегу.

Па и када су угледали Јадранско море код Скадра и Медовски залив, српски војници су били дубоко разочарани, јер савезничких бродова који би их прихватили нигде није било. Плашећи се дејства аустроугарских бродова из Бококоторског залива, савезнички бродови нису смели прилазити Медовском заливу. Од српске војске је тражено да настави своје кретање кроз мочварно албанско приморје до Драча и Валоне. Нови напори и нове жртве! Сви су били до крајњих граница малаксали, прави покретни лешеви. На изричиту интервенцију руског цара Николаја II Романова дошли су савезнички бродови и превезли изнемогле страдалнике на бројна грчка острва, већином на Крф. На Крф је у априлу стигло 152.000 војника и цивила, а „алабанску голготу“ није преживело 243.000 људи.

И док се првих дана на једном крају Крфа пуше казани за спремање хране, на другом су ницала прва гробља, којих ће из дана у дан бити све више и више. Оне за чији опоравак није било наде транспортовани су на Видо ­­– „острво смрти”. Сваке ноћи са Вида су полазиле барке препуне лешева, да би на 12 миља од Крфа, између Кулура и Дивара, на отвореном мору празниле своје тужне товаре, спуштајући у „плаву гробницу“ славом овенчане српске ратнике. Ту, на питомом Крфу, где три пута годишње цвета лимун, сред смрти која је косила, настала је песма: „Тамо далеко, где цвета лимун жут, тамо је српској војсци једини био пут“ аутора Михаила Заставниковића.

После четворомесечног одмора и припрема на Крфу, Српска војска је савезничким бродовима пребачена на Солунски фронт где је водила прве продоре у окупирану територију. Тим пробојима отпочиње слом централних сила на Солунском фронту чиме је започео војни расплет Великог рата не само на Балкану већ и на осталим фронтовима.

По одласку за њима је остало на Крфу и Виду 77 хумки растурених на све стране o koјима Владимир Станимировић говори кроз стихове:

„На хумкама у туђини неће српско цвеће нићи

Поручите нашој деци, нећемо им никад стићи

Поздравите отаџбину, пољубите српску груду

Спомен борбе за слободу нека ове хумке буду.“

*За више инфомација о овим историјским догађајима, препоручујемо гледање документарног филма на You tube каналу „Где цвета лимун жут :: Where The Yellow Lemon Blooms“.          

Планинарска експедиција „Албанска голгота 100 година касније“

Након једног века, у децембру 2015. године, у част предака и њихове жртве, екипа планинара је прешла исти тај пут, од Косова, преко Проклетија и Албаније, па све до Крфа, а круна њиховог подухвата био је успон на Кајмакчалан на самом крају маршруте.

Ова планинарска експедиција названа „Албанска голгота 100 година касније“ завршена је након две недеље жестоког и исцрпљујућег марша и 300 пређених километара. Марко Николић, вођа ове експедиције сведочи: „Пратило нас је лепо време. Ноћу јесте био минус, али је преко дана било сунчано и одлично за планинарење. Ишли смо маршрутом којом се пре 100 година повлачила трећа армија и то је данас најаутентичнији правац од три којима су се наши преци повлачили јер једини још није асфалтиран: Пећ (Руговска клисура) – Чакор – Девојачки крш (2.040 м надморске висине) – Плав – Гусиње – Врмоша – Селце – Тамара – Хоти – Скадар – Љеш – Драч - Крф.“

Четворица планинара кажу да током пута нису имали никакве проблеме. Заустављала их је једино гранична полиција, али само формалности ради. Сви су били веома љубазни, а помоћ су налазили и међу неповерљивим албанским становништвом у планинским селима. Спавали су ван насељених места, у шаторима по планинским катунима, у црквеним портама. Нису палили ватру да не узнемиравају локално становништво. Током своје маршруте, користили су само личну опрему, топили снег за воду и оријентисали се уз помоћ компаса.  „Ранчеви су нам били тешки по 20 килограма. Добили смо жуљеве и смршали. Ни не можемо да замислимо како је било нашим прецима без све ове опреме и по много суровијој зими када је нама који смо били у пуној форми и добро опремљени, било тешко”- наглашава Ненад Митровић, капетан војске Србије и учесник великог броја светских војних првенстава у орјентирингу.

У Скадру им се прикључио Станко Томић, амерички Србин, који је кренуо у исти поход али питомијим путем преко Рожаја и Подгорице. Одатле су заједно пешачили до Драча, одакле су бродом наставили за Крф.  Након доласка на Крф где су посетили Српску кућу и острво Видо, тим је отишао до Солуна где су обишли Српско војничко гробље на Зејтинлику. На граници, исцрпљени, препланули од дугог пешачења и зарасли у браду подсећали су на сиријске избеглице и многи су им прилазили нудећи им помоћ.

За крај, чланови експедиције попели су се на врх Кајмакчалана (2.521 м) на планини Ниџе на македонско-грчкој граници. По опоравку на Крфу, српска армија је уз велике губитке успела да заузме овај врх одгурујући непријатеља према новој линији одбране, то је била прва победа после голготе. „Био је то врхунац нашег путовања и најтежи подухват. Прешли смо за дан 54 километра успона и спуста по снегу. Кајмакчалан је толико тежак и неприступачан да ми је позлило и ако имам пењачко искуство на врхове преко 5000 метара” – сећа се Марко Марковић идејни творац овог подухвата.

Немања Нешковић, алпиниста и један је од оснивача клуба екстремних спортова „Wild Serbia”, верује да су се слика данашње Србије и систем вредности променили до те мере да је срамота волети своју земљу а камоли жртвовати се за њу. „Прилике 100 година раније у Србији су биле слабе, држава је била на граници колапса и нестанка, народ је био изгубљен и уморан а ипак у таквим тренуцима успели су да победе и да се боре за будућност. Пролазећи албанским планинама истим путем где су наши дедови умирали је само скроман гест да се нешто уради како се ти људи и њихово наслеђе не би заборавили. То је прилика да се вратимо високим етичким вредностима.” Учесници експедиције планирају да о свом путешествију говоре на предавањима уз фотографије и видео-снимке које су забележили, а у плану им је и израда документарног филма.

Веслачка експедиција „Кавала – Крф”

Истим поводом у лето 2015. организована је веслачка експедиција чији су актери желели да осете бар један мали део тескобе путовања као наши преци у Првом светском рату. Одлучили су да на Крф стигну на сопствени погон, тачније на весла, а да старт буде Кавала, град на северу Грчке.

Јован Мемедовић познати телевизијски новинар и један од учесника овог пројекта изјављује: „Чим сам сазнао за веслачку експедицију, моје учешће и допринос је био загарантован. Био сам један од петорице чланова екипе која је по сменама веслала 35 дана и за то време прешла 1200 км од Кавале до Крфа и острва Видо где смо се поклонили „плавој гробници“. Подсећајући се историје, открио сам много о људској природи, о менталној и физичкој издржљивости, открио сам много о себи. С времена на време, модеран човек треба да изађе из комфора да би знао да цени оно што има и био задовољан због лагодности које ужива."

Веслачка експедиција није једина која је у 2015. на сопствени погон стигла на Крф. Урадио је то и Ирац Марк Китинг са својим псом.

Ходочашће „Ходом за њихов живот 1915-2015”

Марк Китинг је на пут дуг две хиљаде километара кренуо пешице са својим псом, лабрадором Пајом, како би прикупио средства за набавку опреме за лечење деце оболеле од рака и одао почаст страдалницима Првог светског рата.

Марк и Паја су 4 месеца пешачили од Београда до Крфа и назад до Београда. Ову акцију Китинг је назвао "Ходом за њихов живот 1915-2015", а сав сакупљен новац је донирао за куповину специјализоване опреме – инфузомата за дечје одељење Клинике за онкологију и радиологију у Београду.

„Надахнуће за ову добротворну акцију сам добио од два изузетна човека из моје породице. Један је мој прадеда, а други је деда моје супруге Весне. Њихова заједничка прича почиње пре тачно 100 година, када су и они морали да пешаче за своје животе током Првог светског рата, борећи се на истој страни против бугарских и аустроугарских снага. Обојица су имали невероватну срећу да преживе. Деда Добросав Петровић је једва преживео пут преко Албаније да би на Крфу остао жив само захваљујући свом пријатељу, који га је препознао и извукао из гомиле лешева спремних за сахрану у „плавој гробници“. После опоравка прикључио се српској војсци и учествовао у борбама на Солунском фронту. У тим борбама је учествовао и мој прадеда Томас Фредерик Вон као припадник ирског батаљона. То се десило пре 100 година и хтео сам нешто да урадим поводом тог јубилеја. Своје пешачење не могу да поредим с борбом болесног детета. Али, воља за животом коју су имали наши преци и воља коју имају ова изузетна деца у борби против опаке болести, инспирисала ме је да кренем на овај пут. Ту њихову енергију чувам у себи кад год сам у невољи” - надахнуто прича Марк Китинг.