35 година СКУД „Опленaц“

За већину нас, који смо одрасли у  Југославији,  фолклорна  музичка ризница нашег народа  је била нешто што нас је везивало за прошлост од које смо неретко заузимали отклон, хрлећи у светлу будућност на крилима популарне музике, која је долазила са запада. Поистовећивали  смо се са музиком коју волимо, копирали визуелни идентитет њених протагониста, што нам је давало осећај слободе али и крила, која нас дижу изнад наше локалне средине. Кад смо слетели у тај западни свет, схватили смо да нам наше врхунско познавање западне културе и музике не обезбеђује аутоматски позицију грађана света и да су наши музички идоли неретко само шрафови у машинерији музичког бизниса.  Суочили смо се са чињеницом да наше омиљене музике није било нигде на западу, ни на радију, ни на телевизији, сем на нашим старим компакт-дисковима, донетим од куће. Слушајући их понекад, док ссмо ами негде у застоју на ауто-путу, те песме су нас враћале у прошлост и младост, али је некако њихова магија избледела. Открили смо да су сада Свилен конац или Нишка бања музика која нас смирује, опушта и снажи. И парадоксално, први пут су многи од нас тек у емиграцији спознали лепоту и богатство музике и традиције свога народа.

Српско културно уметничко друштво Опленац из Торонта открива нам већ три и по деценије  вредности и чари песме, игре, фолклора, језика, обичаја и духа српског народа. Након две године паузе у раду друштва због пандемије, овог 30. априла ова највећа српска културна установа у Канади обележила је 35 година постојања предивним музичко-певачким концертом у коме су наступили сви ансамбли. У данашње време отуђености, када и младе и старе једва можете одвојити од екрана и комфора самодовољности, Опленац нас је сабрао у стварању  заједничке чаролије, исткане од чистоте звонких девојачких гласова, снаге момачких ојкања, ситном везу тамбурице, удару гоча и тананим дечјим гласићима чија сама појава на сцени изазива одушевљењe публике. Млади и талентовани Милош Мутапчић маестрално је водио велики Народни оркестар у коме су поред старих чланова, професионалних музичара и аматера, своју прилику да наступају добили и млађани полазници школе тамбурице.

Опленац је и у најцрњим данима колективне изолације био активан и креативан, повезивао је и стварао. Уметнички руководилац Опленца Саша Богуновић и музички директор Милош Мутапчић  продуцирали су видео клип у коме наши фолклораши из целог света од Канаде до Аустралије преко Србије певају и свирају песму Ово је Србија. Ова интерпретација и појава стотина извођача, наше лепе омладине из целог света, грејала нам је душу и будила национални понос у хладним данима  изолације због пандемије вируса корона.

 Овом песмом је завршен и велики годишњи концерт који је Опленац одржао 29. маја текуће 2022. године. И ако су пробе из епидемиолошких разлога биле онемогућене до марта, а  и чланство се помало осуло јер су се многе породице вратиле у отаџбину и ове године смо били сведоци јединственог спектакла који нас је одушевио. Концерт је отворила песма „Седам сати удара Београд се отвара, отвара га Карађоpђе у њега да дође“. Плес момака и девојака у градској ношњи  одвео нас је у Београд са почетка 19. века који  је оживела  пројекција оригиналних филмских кадровa Београда тог доба. Е да је наш вожд могао знати да ће се једног дана о њему певати са таквим жаром у далекој Канади и то  баш у групи  која  носи име  Опленца где се налази његово вечно почивалиште. Потом нас је млађахни здравичар Максим поздравио како се ваља са дугачком и духовитом здравицом и  увео нас у „Кофер успомена“ како се звала ова прелепа приредба одржана на великој сцени позоришта у Брлингтону .

А тај кофер пун младости, лепоте, талента, ритма и мелоса покреће ерупцију радости, али и покоју сузу радосницу. Ређале су се  игре и песме са свих српских простора. Игре Лепенице, игре са Кордуна, игре Срба кумановског краја, игре Јадра, игре Лике, игре Димитровграда, игре Косовског поморавља, па  „Дошло писмо из Босне“ и   „Оће ћаћа да ме жени“ , „Маријо дели бела Кумријо“- и друге наше песме „из старине пуне славе и милине“. Наступали су сви  ансамбли – од дечјих група, преко  другог и трећег ансамбла, па до репрезентативног ансамбла. Како се која група појави све лепше од лепшег, чудесније, разиграније, а све то по замисли и у реализацији кореографа и уметничког директора скуд Опленац,  Саше Богуновића који се на крају концерта придружио својим играчима на сцени.

Као етнокореолог  и специјалиста за традиционалну народну иргу, господин Богуновић се бави аутентичном и оригиналном кореографијом на основу студиозног проучавања и путовања по Србији и другим српским земљама и бележења историје оригиналних игара, ношњи и музике. У свом истраживачком раду, понекад запише само неколико оригиналних корака које проучава,  усаглашава са другим новооткривеним корацима  а онда када има довољно нових елемената, ствара се нова кореографија за познату или још непознату игру. Оваквим приступом  начињен је отклон од  балетске стилизације корака што је уобичајен приступ у фолклорним кореографијама,  а у циљу опленчеве главне мисије да се српска култура и традиција  сачувају и пренесу на млађе генерације у оригиналном облику.

Након концерта, дуго сабирамо утиске у атријуму позоришта. Гости,  родитељи малих и великих играча, пријатељи учесника, многи и не разумеју српски али овде су све разумели. Cви су очарани лепотом народних ношњи које госпођа Катица Маљковић, бака мале Катице из најмлађе групе,  шије већ 15 година. Господин конзул Василије Петковић  нам открива како је претходних година кад би доводио своје колеге, конзуларне представнике других земаља, на  гала концерте Опленца, морао да их разуверава да Опленац није друштво из матице, јер они нису могли веровати да су учесници одрасли у Канади. Кажу да су њихова културна друштва у  Канади малобројна и немају подмладак већ само старије чланове. То би могло да личи на фолклорну групу за рекреативце која је такође активна у Опленцу, али за њих нема места на великој сцени поред млађаних  „рофесионалаца“ па своје играчко умеће могу приказати по забавама  и културним вечерима које су често организоване у  просторијама друштва Опленац.

Упознајемо маму Немање и Николе, два играча из другог ансамбла, која их редовно довози на пробе из Ошаве, где породица живи, до Мисисаге, где су просторије друштва Опленац што је око 100 километара пута. Родитељи су дискретни хероји ове целе приче и успеха, јер да нема њих и њихове пожртвованости да усмере и задрже децу на овом путу, тешко да би у данашње време неки други културни код  допро до њихове пажње сем  англосаксонске и популарне културе.

Након концерта на банкету у просторијама друштва додељене су награде најбољим играчима, што је увек најтежа одлука коју кореограф Саша мора да донесе. Велика сала врви од  народа, скупило се и младо и старо,  дечица се јуре, прелепе девојке са остацима сценске шминке, замениле ношњу за  хаљине, а опанке за високе потпетице, па се опет хватају у коло једнако сигурне и грациозне. Новостасала генерација момака плени својим оштрим покретима и снагом у омиљеној игри Шесторка. Општа гужва око столова на којима се налази гурманска икебана, направљена од  разних сланих и слатких ђаконија, које су вредни волонтери припремили. Њима се посебно захвалила у свом говору и председница  СКУД „Опленац“ Драгана Вараклић, која је и рекла да је циљ постојања друштва да служи српску младост, генерацију по генерацију и да је Опленац наша кућа коју морамо брижно чувати и предати својим потомцима на даље чување.

Врло је популарна чињеница да се српска деца окупљена у хору, фолклорном ансамблу, позоришту и свим другим креативним облицима СКУД  „Опленац“ друже међусобно и приватно и да је за ових 35 година склопљено више бракова међу њима. Та венчања се громогласно прослављају на српски начин и о томе се дуго прича. Онда они доводе своју децу у Опленац, деца следе пут својих родитеља и хватају се у коло које се врти уоколо, традиција се негује и чува.

Наш народ има много јунака који су остали као светионици поколењима, а за Србе у Канади, Опленац је највећи културни светионик, а они који су га створили, који га чине данас и који ће га  чувати сутра, прави су јунаци свога рода. На многаја љета!