ТАЈНА КОСОВСКЕ БИТКЕ

Битка на Косову, 630 година касније, и даље крије многе тајне, па и ону о околностимa у којима је окончан земни живот турског султана

ПОДВАЛА, ИЛИ УРАГАНСКИ НАЛЕТ СРПСКИХ ОКЛОПНИКА

 „…Они су мачем прокрчили пут кроз непријатељске чете и редове камила, кољући се са Агаренима око султановог шатора…“ (из писма Фирентинске општине краљу Твртку I, 20. октобра 1389).

Турци су, познато је, на Косово стигли са силном војском, предвођени султаном и двојицом његових синова, ношени на крилима осорности која није јењавала од Маричке битке 1371, када су, додуше,  на спавању, исјекли српске снаге, убили краља Вукашина и брата му Угљешу, олако заборављајући потоње поразе од кнеза Лазара на Дубравници код Параћина 1381, а посебно пренебрегавајући Лазареву побједу код Плочника 1386.* у којој је српска тешка коњица направила расуло у турским јединицама.

Општеприхваћено je виђење Муратове погибије да је Милош Обилић изиграо Турке - окренуо копље наопако, приказао се као пребјег и потур, стигао до султана да му поданички цјелива папучу, па га разбуразио „од учкура до грла бијела“. У српској традицији овакав опис догађаја је безрезервно прихваћен и опјеван.

У вишевјековноj историји отоманскe империје никад више, ни прије ни након Косова, није се догодило да султан изгуби главу на бојном пољу.

Постоје многи документи и у Tурској, али и у тадашњим земљама у окружењу, који свједоче о страдању Муратовом. Mеђутим, веома је сумњиво то што су у турским документима описи Муратовe погибије не само штури него и опречни. Постоји чак и верзија да је Мурат страдао док је обилазио рањене на бојишту, када је Милош, притајен међу тјелесима мртвих и рањених, скочио и копљем му пресудио.

Не треба бити превише паметан па закључити да су оваквом „причом“ Турци настојали да свог султана-шехида постхумно декоришу ореолом брижног и хуманог владара. 

Oни су без икакве сумње имали сиjaceт дeбeлих разлога да султанову погибију опишу чином преваре и подвале.

Признати да их је српска коњица попут челичне песнице разбацала на буљуке,  прошла кроз њихове елитне јединице и докопала се самог падишаха, била би огромна кнедла коју моћна империја, што ће се попут Xидре разбашкарити на три континента, ни под каквим околностима није била у стању да прогута.

Отоманско царство је било уређенo и дисциплиновано. Oдликовала га је педантна бирократија која је уредно биљежила и мање важне догађаје, па је у најмању руку чудно да је догађај катаклизмичних размјера, Муратова погибија, остао веома скромно документован.

_____________________________________________________________________________________________

* Везано за поменуту битку, постоје извори који тврде: „...у овоме боју код Плочника највећма се прослави цар Лазарев војвода Милош Обилић, потоњи јунак косовски.“

Није без разлога тврдња о Турцима коју је дубровачки хроничар Мавро Орбин написао у контексту са Kосовском битком:

„Овај народ је постојан у ћутању и чувању тајни које за њега нису повољне!“

Да ли је цар Душан био Обилић прије Обилића

Биће, дакле, најближе истини да је султан Мурат главом платио исту грешку коју је бугарски цар Михајло III Шишман направио 28. јула 1330. године, у Бици код Велбужда (данашњи Ћустендил). У тој наметнутој бици против Бугара, српску војску је предводио краљ Стефан Дечански, а један од његових витезова и заповједника био је син му, двадесетдвогодишњи „млади краљ“ Стефан Урош IV Дечански, будући цар Душан Силни.

Код Велбужда, добро увјежбана и одважна српска тешка коњица, коју је предводио краљевић Душан, пробија се право у срце непријатељских снага, циљајући самог цара... Бугарска војска је у расулу, Шишман бјежи... Зна се да битку није преживио, а по неким изворима, цар Душан је касније тврдио да му је сам пресудио.

Након саме косовске битке, син кнеза Лазара, кнез а потом и деспот, Бајазитов вазал и шурак - Стефан Лазаревић, предводио је српску коњицу код Никопоља у бици против угарског краља Жигмунда и европске (посљедње крсташке) коалиције. Историчари се слажу да је фуриозан наступ српске коњице одлучио битку... Битка код Никопоља 1396. донијела је европску славу Стафану Високом и његовим коњаницима, а током битке код Ангоре 1402, српска коњица ће задивити и самог Тамерлана и овјенчати се славом и на Истоку.

 Много је, дакле, примјера који илуструју моћ српске коњице у XIV вијеку, па се онда из свега намеће једноставно питање - како је њена улога у Боју на Косову запостављена, занемарена, унижена и заборављена? Зашто и сами његујемо једну надреалну причу у којој витез противничке војске може у јеку крваве битке право до владара супростављене империје као да је пошао да преко ограде убере неколико комшијских трешања?

Зашто смо витезу чији је образ био скупљи од главе, чија је част била вреднија од живота, отели то витешко што га чињаше ванвременским и сврстали га у непрегледну групу ситних играча који играју „на кварњака“?
Мало ли нам је што нас други поткрадају и изврћу нам историју као ћурак наопако, па то чинимо и сами?
 По чему то, питам се, Муратово страдање не би било директна посљедица немилосрдног и неустрашивог налета српске коњице, која се попут глоговог коца забила равно у срце отоманске војне силе?

У једном писаном документу из исте 1389. године, у писму које је Фирентинска општина 20. октобра упутила краљу Твртку I, који је као освједочени пријатељ и савезник кнеза Лазара послао на Косово своје одреде под командом Влатка Вуковића, наводи се да је:

„... Мурата убио Лазарев војвода Милош Кобилић (Обилић) са дванаест српских велможа. Они су мачем прокрчили пут кроз непријатељске чете и редове камила, кољући се са Агаренима око султановог шатора, док је Милош ножем убадао у грло и стомак турског цара.“

У фирентинском писму посебно признање одаје се „витезу Кобилићу, оном од поменуте дванаесторице, који је испунио завјет и извршио јуначко дјело, убивши великога непријатеља.“

Тајна Лазаревог печата

Десиће се на крају ове приче, сасвим неочекивано, да ће сам кнез Лазар покушати да нам помогне да расвијетлимо велику косовску тајну.

Прије непуне четири године, у јесен 2015, на локалитету Дрење, у рушевинама средњовјековног града Рудника, археолози су пронашли матрицу за отискивање печата Лазара Хребељановића - печат са угравираним владарским грбом и натписом - „Господин Лазар кнез све српске земље“.

Лазарев печат је сам по себи непроцењиво археолошко благо, а његовом анализом је утврђено да се ради о аутентичној легури - јединственој композицији од бакра, олова, калаја, цинка и силицијума, коју су направили локални металурзи.

Печат кнеза Лазара се скривао шест и по вијекова, да би нам тек недавно потврдио да је Србија у XIV вијеку имала металуршко-технолошка знања која су јој омогућавала израду аутентичних легура неопходних за  израду оружја, али и за израду оклопа и штитника, које је користила српска тешка коњица.

Имати лако, поуздано и ефикасно оружје, лаган а издржљив оклоп, који обезбјеђује максималну заштиту, али и лакоћу и слободу покрета, значило је огромну предност на бојном пољу. Додају ли се томе витешке врлине, ратничка вјештина и срчаност, ето вам српског витеза-оклопника, доминантног на бојном пољу и кадрог да удари попут грома не само на непријатељску војску, већ и на њихове цареве и султане!