РАЗГОВОР СА РАЈКОМ РАДОЈЕВИЋЕМ ПОВОДОМ 40. ЈУБИЛЕЈА СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ АКАДЕМИЈЕ У КАНАДИ

Иако твог имена нема међу оснивачима Српске националне академије у Торонту, познато нам је да си скоро од почетка био њен активни члан и меродавни познавалац и тумач разлога њеног оснивања, њене улоге и значаја за српску заједницу у Јужном Онтарију и уопште у Канади, а шире и у целој Северној Америци, преко својих пододбора. Много си порадио да се Академија обнови 2013. године, био си и њен председник једно време, неуморно радио на њеном промовисању и афирмацији и овде, али и у отаџбини. О томе сведоче твоји сусрети у Канадској амбасади, у САНУ, Матици исељеника Србије, слушала сам твоје предавање о СНА и у Удружењу књижевника Србије...

Молим те да за читаоце САН-а, које је донео последњи велики талас деведесетих година прошлог века и касније, изложиш укратко историјат Српске националне академије, укључујући и њену привремену трансформацију у Српски центар за  новодошле, у кризним годинама грађанског рата и распада бивше заједничке југословенске државе.

СНА ове године прославља 40 година свог постојања. У току су припреме за обележавање тог значајног јубилеја.

Српска национална академија у Канади, на енглеском Serbian Heritage Academy of Canada, основана је у октобру 1981. да би следеће године била регистрована код канадских власти као неполитичка, непрофитна, добротворна корпорација и добила свој Charity number који је овлашћује да издаје признанице за порез на доходак (income tax) за донације које прима. На регистрационом документу, као оснивачи, уписани су: Никола Пашић, председник, Софија Шкорић, секретар, а Душан Бијелић, Никола Алексејченко и Павле Павловић,  чланови корпорације. Госпођа Шкорић и господа Бијелић и Алексејченко су, хвала богу, још са нама. Ја сам се учланио 1983.

Основни циљеви су јасно прецизирани у седам тачака, а њихова суштина се своди на очувању српског етнокултурног идентитета и  српског културног наслеђа. Историја СНА могла би се поделити на четири периода.

Први период могао би се окарактерисати као „златно добо“ СНА (1981-1993), када је председавао г. Пашић, а Софија Шкорић обављала функцију секретара. Тада је СНА бројала преко 400 чланова укључујући и 14 пододбора широм Канаде и САД. Као  ниједна српска организација пре, а ни после, СНА је од самог почетка постала магнет за српску интелектуалну елиту у дијаспори. У том периоду је успостављен мост на релацији Матица - дијаспора и широм су отворена врата познатим посленицима из домена културе и науке  за упознавање земљака расутих диљем северноамеричког континента.

Од 1993. до 2001. СНА мења своју физиономију, суспендује своју културно просветну делатност и прераста у Српски центар за новодошле, усредсређујући сву своју енергију на збрињавање новоприспелих избеглица из бивше Југуславије. Уз помоћ државних субвенција купљена је данашња зграда, опремљена компјутерима, стручним особљем, социјалним радницима и преводиоцима за помоћ новодошлима. Са престанком масовног доласка нових имиграната Српски центар за новодошле је губио главни разлог свог оснивања, престале су и државне субвенције и Центар се гасио.

Од  2001-2013.  настаје период тиховања СНА.  Чланство је сведено на минимум, остарело и онемоћало, без могућности да нешто значајно предузме, а са друге стране,  државне власти су предузимале мере да СНА лише званичног статуса добротворне организације, што би је фактички угасило.

И, на крају долази период у коме се СНА тренутно налази. Не прихватајући  пропаст некад реномиране установе, један број нас старих чланова, уз подршку нових ентузијаста, почели смо 2010. године да радимо на обнови СНА. Прилазили су нам нови чланови, интересовање је расло и у фебруару 2013. изгласана је нова управа. Оно што је уследило, предмет је за историјско проучавање.

Поверење и ауторитет историчара српске емиграције у Северној Америци заслужио си и због свог убеђења и става да је Српска национална академија јединствен пример шта све може да се постигне кад се Срби сложе. Која су то достигнућа СНА од историјског значаја за српску заједницу?

Као што сам рекао у једном другом интервјуу, СНА је јединствена културно-просветна установа каква не постоји ни у ком другом делу наше дијаспоре. Могу да нам позавиде наши саплеменици који живе и раде по европским државама, где су и бројнији од нас и физички ближи Матици.

Када је реч о достигнућима СНА од историјског значаја за српску заједницу, открио бих четири као најупечитљивија. Прво, СНА је успела да премости онај несрећни амбис између Матице и дијаспоре који је трајао све до осамдесетих година прошлог века. Сам сусрет Николе Пашића и Добрице Ћосића 1983. у Торонту је неко симболично помирење измеђе партизана и четника. После тога све је ишло лакше. Друго, СНА је афирмисала српско присуство у ширем канадском друштву и кроз културне догађаје представљала је српство у свом најлепшем руху. Многе њене свечаности удостојили су својим присуством чланови канадске академске елите али и представници канадске власти. Треће, СНА је очувала и настоји да гаји нашу националну баштину у непрекидној борби за очување нашег етнокултурног идентитета, супротстављајући се ерозивним таласима асимилације који нас непрекидно запљускују. Четврто се односи на оних седам-осам година, почевши од 1993. када је СНА суспендовала своје културолошке активности и посветила се збрињавању новоприспелих избеглица, прогнаних са својих вековних огњишта током ратова изазваним распадом Југославије. Претворена у Српски центар за новодошле, СНА је са својим управама и члановима неуморно изгарала помажући хиљадама тих несрећника да отпочну живот у новој, непознатој и не увек добродошлој средини. Много суза је проливено и много утешних речи изговорено у просторијама Српског центра, током исповести  избеглица погорелаца стручном особљу и бројним волонтерима у Центру за новодошле.

Можда је Матица тај значај СНА препознала много боље него што смо то ми сами који овде живимо. САНУ је одавно доделила СНА статус академског сарадника. Имамо и потписан протокол о сарадњи са Матицом српском из Новог Сада. Патријарх српски је одликовао нашег председника г. Жарка Брестовца Орденом Св. Саве, док му је председник Републике Србије доделио Сретењски орден.

А у овој јубиларној години председник Републике Србије је на Сретење наградио Српску националну академију Златном медаљом за заслуге Републике Србије.

Знатан број нас чланова добио је Златну значку од Културно-просветне заједнице Србије, а Матица исељеника и Срба у региону подарила нам је разне дипломе и плакете. Наши дипломатски представници у Канади су редовни гости на свечаностима СНА.

СНА је имала одштампан  програм својих културних активности и јавност је била обавештена о датумима свих њених збивања. Дешавало се да ни велики амфитеатри, углавном при универзитетима, нису увек имали довољан број места за заинтересоване посетиоце. Који су национални, културни и научни програми највише привлачили пажњу верне публике?

Данас смо пресрећни када нам дође 30 гостију на књижевно вече. Некада се за СНА догађаје и приредбе тражила  „карта више“.  За ову прилику, напоменућу само неколико догађаја, илустрације ради.

Да би обележила стогодишњицу оснивања Пашићеве Народне радикалне странке, СНА је, 1981. године, организовала дводневну академску конференцију „Демократија и парламентаризам“ на Универзитету у Торонту где је било позвано десетак универзитетских професора да презентирају своје научне радове. Аудиторијум је био дупке пун оба дана.

У новембру 1983, гост СНА био је Добрица Ћосић. Била је то прва посета једне  од најзначајнијих личности српске културе из отаџбине Србима у Канади. Добричином предавању у Convocation Hall-у на Универзитету у Торонту присуствовало је преко 600 слушалаца.

Поводом 750. годишњице смрти Светога Саве, СНА је 1985. године приредила комеморативну Светосавску академију у Massey Hall-у, Victoria St. 178, у Торонту. Мултимедијални програм са Матијом Бећковићем, као главним гостом, режирао је Арса Јовановић, позоришни режисер из Београда. Дворана капацитета од 2.700 седишта била је готово попуњена. Прикупљено је 350.000 долара у донацијама и послато одбору за изградњу Храма на Врачару, после чега је патријарх Герман својом граматом уврстио СНА у ред ктитора.

У новембру 2013. године поводом 200. годишњице рођења Петра II Петровића Његоша, СНА је са Епархијом канадском, организовала дводневну прославу на Универзитету у Торонту: прво вече, предавање и културни програм, окупило је неколико стотина посетилаца, а друге вечери одржан је научни симпозијум у коме су узели учешће професори из Београда: др Мило Ломпар и др Радојка Вукчевић, као и наши локални интелектуалци: др Давор Милићевић, др Радомир Батуран и Софија Шкорић.

Бројне научне конференције и симпозијуми о животу и раду Јована Дучића, Ђуре Јакшића, Вука Караџића и других,  такође су привлачиле на стотине посетилаца.

СНА је стекла велику популарност као домаћин црквених великодостојника, најпознатијих српских књижевника, музичара, ликовних уметника, научника из разних области. Наброј имена неких из те плејаде знаменитих Срба?

Да почнем са црквеним великодостојницима: Епископ нишки Иринеј (блаженопочивши патријарх српски), Епископ канадски Георгије (доживотни члан СНА); тадашњи архимандрити, касније епископи: др Атанасије Јевтић и др Амфилохије Радовић; теолози: Веселин Кесић и Станимир Спасовић; академици: Добрица Ћосић, Љубомир Тадић, Андрија Гамс, Предраг Палавестра, Војислав Ђурић, Василије Крестић, Драгољуб Живојиновић, Димитрије Ђорђевић, Живорад Стојковић; професори универзитета: Радослав Стојановић, Клара Мандић, Никола Моравчевић, Михаило Боро Петровић, Алекс Драгнић, Ђорђе Вид Томашевић, Сава Боснић, Желимир Јуричић, Милорад Драшковић, Душан Батаковић, архитекта Предраг Ристић, пројектант цркве у Мисисаги; песници: Матија Бећковић, Рајко Петров Ного, Стеван Раичковић, Љубивоје Ршумовић, Драгомир Брајковић; прозни писци: Данко Поповић, Брана Црнчевић, Момо Капор, Јован Радуловић, Давид Албахари; драмски режисери: Арсеније Јовановић и Вида Огњеновић; глумци: Љуба Тадић и Александар Берчек... Има их још. Не могу тренутно да се сетим свих имена.

Једна од важних тековина СНА је њена издавачка делатност на оба језика: српском и енглеском. Последњих година ти си најзаступљенији аутор. Наброј најзначајнија књижевна, ликовна и научна дела?

Један од основних циљева Српске националне академије у Канади гласи: Штампање радова од вредности за чување и развој српског наследства као и  промовисање таквих књига, часописа, књижевности, филмова, музике, фолклора и осталих средстава комуникације и информисања. Мислим да ће бити довољно ако само излистам неколико наслова СНА издања да би читаоци стекли увид у озбиљност издавачке делатности СНА.

• Meša Selimović – The Island, 1983;
• Želimir B. Juričić – Ivo Andrić - Letters, 1984;
• Ђура Јакшић, 1985;
• Ђорђе Вид Томашевић - Призме ума и срца, (двојезично издање);
• Приредили Софија Шкорић и Ђорђе Вид Томашевић - Свети Сава – заштитник Србије, (двојезично издање);
• Одговорни уредник др Атанасије Јевтић – Задужбине Косова, (СНА финансијски помогла штампање);
• Edited by Sofija Škorić and George Vid Tomasevich - The Serbian Academy After a Century – An Institution at Risk, 1987;
• Grupa autora - Serbs in Ontario, 1987;
• Вељко Бојић – Изгнаник, 1988;
• Ljubomir Tadić - The Commintern and the National Question in Yugoslavia, 1989;
• Негован Рајић - Људи-кртице, 1989;
• Приредио Рајко Петров Ного - Ој Давори, ти, Косово Равно (Српске јуначке пјесме), 1989 (СНА суиздавач са Бигзом, Књижевним новинам и Јединством);
• Saveta i Petar Milojević - Kako otpočeti život u Kanadi, 1993;
• Иван Радовић - Његош изнад Ловћена, (СНА суиздавач са Епархијом канадском);
• Priredili Rajko Radojević i Sofija Škorić - Serbia 1914-1918 - A Gallant Ally, 2014;
• Rajko Radojević - Canadian Medical Missions in Serbia and the Balkan Front during WW I, 2018.

Остварено је неколико великих националних пројеката, посебно у виду доброорганизованих, путујућих изложби у којима је твој допринос драгоцен, а ти пројекти су одиграли значајну улогу у продубљивању дипломатских и културних веза између Србије и Канаде. Шта можеш о томе да кажеш наводећи најбитније детаље од историјског значаја?

Српска национална академија у Канади организовала је неколико веома успелих изложби које су, као што ти рече, допринеле продубљивању дипломатских и културних веза између Србије и Канаде. Прву изложбу припремила је Софија Шкорић 1984. године поводом сећања на почетак Првог светског рата, када је први пут отргнут од заборава допринос канадског медицинског особља српском народу у његовој борби за слободу. Изложба је постављена на Медицинском факултету у Торонту, где је постављена и меморијална плоча захвалности Канађанима. Изложба је потом пренета у Београд, да би пропутовала широм Србије (на сваком отварању присуствовао је канадски амбасадор), а онда поклоњена Медицинском музеју у Београду. Тада је постављена друга меморијална плоча захвалности Канађанима на зиду поред улазних врата Медицинског музеја. Када је 2014. године John Baird, канадски министар спољних послова био у званичној посети Београду, уместо да изађе на Авалу и положи венац на Гробу незнаног јунака, што је иначе протоколарно, отишао је до Медицинског музеја и свој венац положио испред меморијалне плоче коју је поставила СНА.

Ја сам учествовао у припреми друге две изложбе, такође везане за годишњицу Првог светског рата. На молбу Романа Вашука (Roman Waschuk), канадског амбасадора у Београду, урађена је канадска секција за изложбу Савезничке санитетске мисије у Србији 1914-1918: Улога Велике Британије, Аустралије и Канаде. Изложба је била постављена у Војном музеју на Калемегдану, у децембру 1914.

Друга велика изложба: Канадске медицинске мисије у Србији 1914-1918. отворена је у августу 2015. у Библиотеци града Београда, а потом у СНА галерији у Торонту. У новембру 2018. године, Генерални конзулат Републике Србије у Торонту организовао је комеморативну академију на Торонтском универзитету поводом стогодишњице завршетка Првог светског рата. Тада смо поставили скраћену верзију горепоменуте изложбе, а ја сам припремио за штампу књижицу: Canadian Medical Missions in Serbia and the Balkan Front during WW I и одржао предавање на ту тему.

Најпостојанија делатност СНА у последњој деценији су сталне поставке ликовних изложби које се смењују у одређеном року као у свим професионалним галеријама. За те сврхе је потпуно преуређена зграда СНА.  Ликовна галерија је њен најатрактивнији део, а и локација је веома захвална, што доприноси да она заузима значајно место у ликовном животу Јужног Онтарија и шире. Тај привлачни амбијент са експонатима ликовне уметности често је бивао обогаћен књижевним вечерима, најчешће у организацији СКУП-а „Десанка Максимовић“. Ко је најзаслужнији за све то?

Када је нова управа изгласана 2013. године и када се почело са ревитализацијом СНА, њена зграда на адреси 2381 Dundas St W, била је доста руинирана. Захваљујући великој дарежљивости г. Жарка Брестовца, познатог и цењеног добротвора, зграда је из темеља реновирана. Љиља Оташевић, наша реномирана вајарка, и њен супруг Драган Гавриловић, осмислили су уметничку галерију, као централни садржај комплекса. Љиља је била и први кустос галерије и за врема свог мандата успела је да уврсти СНА галерију у ликовни миље града Торонта. Успела је, такође, да привуче уметнике из разних етничких група да излажу у СНА галерији и, што је веома важно, омогућила је најмлађим уметницима да излажу своје радове у саставу дечјих изложби.

У том духу наставио је и сликар Влада Стјепановић који је наследио Љиљу као кустос. Он је и обогатио рад СНА галерије тиме што је увео часове сликања и вајања. Све до локдауна због короне, у галерији СНА годишње је приређивано петнаестак  самосталних и групних изложби.

Галерија се користи и за разне друге културне догађаје, као што су академска предавања, књижевне вечери и промоције књига, а Виолета Димитријевић је у њој приредила два сајма књига.

Кад је реч о песничким вечерима и промоцијама књига, ту су најактивнији, као што ти рече, чланови СКУП-а „Десанка Максимовић“. Многи од њих су и активни чланови СНА. Међутим, у СНА су се одржавале и промоције писаца из отаџбине: Лабуда Драгића, Миљурка Вукадиновића, Ивана Негришорца, Миодрага Јакшића, Живорада Ајдачића, Винке Перишић, Небојше Јеврића и других, али и писаца из САД: Мирослава Ђорђевића, Маје Херман Секулић, Бранка Микашиновића, Илије Шауле и других. Од академских предавања, најупечитљивије утиске оставили су професори Универзитета у Београду: Мило Ломпар и Милош Ковић. Навешћу и једно од успешних књижевних вечери, посвећено делу Бранка Ћопића, у режији чланова управе СНА: Радована Гајића, др Давора Милићевића и Живка Церовића. Нажалост, некада буду учестане  комеморације, такође добро припремљене (у организацији СКУП „Десанка Максимовић“), као што је то било, у скорије време,  поводом смрти наших великих песника Петра Пајића, Добрице Ерића и овдашње познате песникиње Стојанке Раденовић-Петковић.

Културни живот СНА као и целе Канаде замро је већ месецима због пандемије вируса корона. Остаје да се надамо бољим временима. Које су твоје прогнозе на ту тему?

Незахвално је и ризично свако прорицање будућности. Када се човек нађе у вртлогу катаклизмичких промена, њему је тешко препознати оријентире и репере, одреднице за сналажење и излазак из ћорсокака. Пандемија изазвана вирусом корона није новост у историји човечанства. Црна смрт или црна чума харала је Европом од 1346-1353. и усмртила је, по неким проценама, 75 до 200 милиона људи. Шпанска грозница за само две године, од 1918-1920. проузроковала је преко 50 милиона смртних случајева. Било је ту и других, али ниједна није била исполитизована до те мере као ова тренутна пошаст. Ужасна је и сама помисао да је читаво човечанство поклекнуло и прихватило лишавање слободе, без отпора, сабијено у кућни притвор и то без судског процеса (due process of law) – што ни најсуровијем тоталитарном режиму у прошлости није пошло за руком. И сад нам политичари соле памет некаквим ресетом који треба да наступи, који треба да промени свет до непрепознатљивости. И ко у таквом хаосу и турбуленцији може да назре шта нам будућност носи? У својој немоћи, надајмо се космичкој правди, јер без ње универзум би заиста био бесмислен.

Што се тиче Српске националне академије у Канади и њене будућности, она је настала као одговор на изазов у одређеном тренутку, а то је очување српског етнокултурног идентитета  и све док тај изазов траје и док СНА успева да понуди адекватан одговор на њега, и она ће трајати. Онa није ничија приватна прћија; она припада свим Србима који препознају њен значај и који су заинтересовани за њен опстанак и просперитет. И све док траје та подршка, трајаће и СНА, увек спремна да на најбољи могући, културни начин, брани интересе српске заједнице у Канади. Надајмо се да је песник Милан Ђурчин био у праву кад је рекао: „Веруј у снагу, Роде, добрих синова својих! “

Разговор водила

Катарина Костић