Пустињски драгуљи - Кубер Педи, Аустралија

Када први пут крочите на тло Аустралије, неминовно се упитате шта бисте посетили. Какав год избор да направите, промашаја нема и увек ће нешто остати за следећи пут. Јер, ова земља обилује шумама, долинама, пустињама, а цео овај континент, окружен морима, представља једну велику плажу. Први досељеници стигли су са мора, цивилизација је или донела или однела срећу староседеоцима и дођошима. Вредности и обичаји су били и остали толико различити и једино је заједничко то што и данас постоје на истом месту. Ја сам само туриста, али ћу имати среће да видим и оно што туристи најчешће не виде - светску престоницу опала!

Али, ми не идемо да видимо ту „црвену стену" - наш циљ је Кубер Пeди (Coober Pedy), рударски градић укопан у земљу, који се налази у северном делу Јужне Аустралије, 846 километара удаљен од Аделаиде.

Аделаида је главни град Јужне Аустралије. Док стојим на обали oкеана, окренут ка југу, кроз главу ми пролази помисао да до сада нисам био ближи далеком Антарктику, копну на које никада нећу стати. Пут нас води на сeвер, пролазимо поред Порт Аугусте и ту, на око 300 километара од Аделаиде, окружење се мења, почињу да промичу препознатљиве слике аустралијске пустиње. Асфалтни пут је прав. Лево и десно само црвенкаста земља и осушени жбунићи. Далеко иза нас остало је дрвеће, зеленило, фарме крава и оваца.

Повремено на путу срећемо птицу ему, која нешто чупка и преврће по прашини. Кенгури спавају, сувише је топло, они су активни само рано ујутру и предвече. Сви остали становници пустиње су углавном ноћна створења. Само бели туриста неумољиво граби даље, обасјан врелим сунцем на 45 степени.

Пред нама је Кубер Педи. Готово нестварна слика рударског насеља које је већим делом укопано у земљу, укључујући и хотел у коме смо одсели. Собе су природно климатизоване и ми смо изненађени чињеницом да се добро и опуштено спава неколико метара под земљом.

Град је основан 1915. после открића богатих налазишта опала, највећих у свету. Због пустињске климе, у којој температура достиже и 40 степени, становници живе под земљом. Од око 1500 становника, стотинак је српског порекла. Успели су да направе једину српску православну цркву испод земље.

Изградња или пре уградња прелепе Цркве светог Илије Пророка 17 метара испод површине земље, завршена је 1993. године. Цркву красе прелепи витражи, кроз које се прелама пустињска светлост. Украси су уклесани у стену.

Због овога је вредело прелетети океан и возити од Мелбурна 18 сати.

Кубер Педи се сматра светском престо- ницом опала (Opal capital of the world). Верује се да назив потиче од фразе, којом су староседеоци назвали ово насеље: Kupa piti, што значи бели човек у рупи, испод земље (white man's hole in the ground).

Да, али то су наши људи: Мићо, Иван, Горан, Милијана, Елизабета. Људи који говоре српски и који живе и раде испод земље. Стари и нови рудари и њихове жене и деца. Угостили су нас са радошћу. Као да смо стари пријатељи. Тако смо се и осећали.

Опал је најлепши драги камен, лепши од дијаманта.

Овде, у овом далеком свету, опал представља нешто више од драгог камена, то је срећа и туга, мит и живот. Легенда каже да ко једанпут лизне опал остаје заробљен у срцу пустиње. Нова генерација рудара понудила нам је да видимо машине и технику којом копају суву земљу и траже богатство. Као геологу по струци, привлачнија ми је била идеја да у рудник уђемо пешке са рударском лампом на глави. Мићо и Иван, витални седамдесетогодишњаци, које је Кубер Педи заробио пре 40 година, били су оно што смо тражили: рударска историја, поезија и магија; чаробњаци који ће нестати, а са њима и шанса да се пронађе онај највећи и најлепши опал који сви траже.

Спуштамо се под земљу, сада смо на 20 метара испод површине. Пролази су различите висине и ширине, негде може да се хода, на неким местима се само пузи. Светлост се појављује и нестаје у зависности од удаљености од вентилационих рупа. Поред рударске лампе ту је и УВ или црна лампа „black light". Нова технологија није заобишла ни старе рударе. Успели смо да избушимо рупе, Иван је припремио динамит, прва експлозија је била изненадна, иако очекивана, изазвала је узбуђење и подигла адреналин.

УВ лампом смо тражили одбљеске и пијуком пажљиво одвајали комадиће опала. Тада смо схватили зашто је опал најлепши дра- ги камен.

Леп када је обрађен и исполиран, а најлепши управо у овом тренутку, када угледа светлост. Да би сагледали сву лепоту необрађеног опала, морате да га поквасите. Али у пустињи са мало воде, 20-30 метара испод земље са малом рударском лампом на глави, руку прљавих од сиве, жуте, црвенкасте земље, једина течност коју рудар има је горка пљувачка. Тешко је одолети и не лизнути тај мали муком пронађени камен. Када рударска лампа осветли тај влажни каменчић, и ако је то онај прави, засијају све боје из дугиног спектра. Оживе мали рударски ходници. Срећа и осмех не могу да сиђу са лица. Зачује се песма, а понеко и заигра. У секунди се појављује нада да ће се још већи и лепши камен појавити са следећим ударцем пијука. Али, ни зебња није далеко. Шта ако ће ово бити једини камен пронађен на том месту? Ништа, па ни та кратка зебња, не зауставља неуморне српске рударе ту у срцу аустралијске пустиње.

Свиће нови дан и непрегледна Аустралија ме чека са свим својим лепотама и изазовима. Али, препланула и насмејана лица мојих земљака, ту на другом крају света, остају у мени као слика упечатљивија од свих осталих. Збогом и срећно, рудари!