КРЕАТИВНОСТ ЈЕ ПОБЕДИЛА КАРАНТИН

Први налет вируса коронa затекао ме је буквално у лету преко океана и негде изнад света. Укрцали смо се у авион у Њујорку, где је 6. марта 2020. све још било нормално. Планирала сам да 11. марта идем у Тунис као почасни гост и троструки лауреат фондације Мунир Мезјед на велики фестивал културе, који су они организовали под покровитељством принцезе Раније од Јордана. Већ такорећи у току нашег лета за Београд, фестивал је отказан и карта за Тунис ми је пропала. Одмах по слетању у Београд, у петак 7. марта 2020, позвана сам да то вече дођем у позориште Мадленијанум на представу „Сећаш ли се Доли Бел“,  позоришна представа из Сарајева на гостовању у Београду. На моје негодовање да се још нисам ни распаковала и да имам џетлег (jettleg), моја драга пријатељица Тања Рап (T. Rapp), ПР тог театра, рекла ми је да ово не смем да пропустим. И била је у праву - не само да је ово била одлична представа него уједно и последња позоришна представа уживо на сцени у следећих осам месеци!

Наредног дана добила сам позив из Турске од организатора другог песничког фестивала на који је требало да идем 1. априла, неке две недеље по повратку из Туниса, који су тражили да потврдим карту за долазак. Ја сам им рекла да ми је управо пропала карта за Тунис и да бих још мало причекала са куповином карте, на шта су ми они прекорно рекли да су сви други учесници већ потврдили свој долазак. Ја сам им тада рекла да ћу ипак пратити ситуацију  до понедељка, а у понедељак су ми с дубоким жаљењем отказали  гостовање јер је њихов дугопланирани фестивал нагло отказан као и онај у Тунису. То ће постати уобичајено да ништа више не можемо унапред да планирамо!

Јер, у тај неки понедељак 9. 3. 2020. заиста се цео свет променио! (О томе сам написала и кратку песму на енглеском језику која је касније објављена у две антологије посвећене корони).

Почело је од тога што је Трамп обуставио све летове из Европе за Њујорк и уопште САД! Значи, нема нам повратка до даљњега и да хоћемо. Ту смо где смо затечени.

У Србији почињу најаве првих озбиљнијих мера против пандемије. Моја драга Ивана Вујић, директорка Народног позиришта у Београду, зове ме на неку представу  10. марта у уторак, а Невена Бридген стиже из Лондона и зове у Оперу где треба да наступи 11. марта,  сећам се, баш пред мој несуђени пут за Тунис, када се одједном, у тај уторак, отказују све представе у београдским позориштима, почевши од Народног позоришта! Све постаје неизвесно!

Оформљени кризни штаб и председник Вучић почињу да најављују све драстичније мере, мада се у првој најави сви помало шале и др Несторовић прави крајње неукусне шале на тему овог „најсмешнијег вируса“ у историји. Ваљда, нека супериорна српска генетика, отпорна и на Нато нападе, може да нас заштити од вируса, а наше жене, каже он галантно, могу слободно да иду у шопинг у Милано! А шеретски се сви смешкају, сем др Кона.

После ових неукусних шала, тон се нагло мења и стижу најмрачнија, сурова предсказања председника Вучића о томе да гробља неће моћи да приме све мртве и почиње дневно бројање жртава до увођења првог и тада јединог полицијског часа у свету као и тоталног карантина који почиње 23. марта за „наше баке и деке“, како им сада забринути Вучић покровитељски и интимно тепа. Затвара све сениоре илити грађане изнад 65 година крајње сурово као стоку у гето, где не смеју ни псе да изводе сем касно увече, после 23 часа, а ни храну да купују сем у ситне сате једном недељно, негде у рану зору, у 4 или 5 ујутру, чекајући свој ред испред самопослуге по цичи зими као животиње за одстрел, а све за њихово добро! Таква дискриминација против једне групе грађана није забележена  нигде у свету и подсећала је највише на третман Јевреја и паса у нацистичкој Немачкој – „keine Juden, keine Hunden“. Тада смо почели  свакодневно да гледамо ТВ укључење кризног штаба и да им све мање верујемо јер су давали противуречне информације и постали пиони режима. Они најлојалнији биће касније обилато награђени!

Некако у исто време позвали су ме да нешто напишем за Дан поезије, који се обележава на први дан пролећа и равнодневице 20. марта, што ме је у општој депресији инспирисало да напишем песму која је, упркос свему, носила позитивну поруку јер су у то време већ почеле да стижу лепе вести о томе да су се појавили делфини у Венецији и да се прочистио смог над Вуханом. Та моја поема „Љубав у време короне“ надзвучном брзином је обишла свет и преведена на 25 језика! Ја сам тако у време најстрожег карантина била у дигиталној вези са целом планетом. Др Ана Стјеља, уредница часописа Alia Mundi, преузела je даљу иницијативу и чак позвала и ликовне уметнике из целог света да направе прилоге инспирисане мојом поемом, што је све изашло у посебној едицији коју је она уредила и за коју је написала сјајан предговор. Једна читатељка је тада открила да је велики руски песник Пушкин, готово под истим околностима од три месеца карантина због куге 1827. године, написао песму са истом оптимистичком поруком за нови почетак и бољи свет какву је имала и моја песма. Очигледно да је свет био и сада жељан добрих вести. И ја сам се тако, усред карантина, осетила повезана са целом планетом и искористила самоизолацију за повећану креативност! Креативност је победила карантин!

Тада сам почела да приводим крају и мој роман о Милени Павловић Барили, којој сам посветила и цело лето по повратку у Њујорк почетком јуна, а који ме је дочекао у новом руху са ресторанима који су изашли на улицу, што је било шармантно по топлом времену и личило на Рим, али без  позоришних представа, биоскопских пројекција, концерата који чине његову суштину. Завршивши књигу о Милени, вратила сам се крајем октобра у Београд са потајном надом да је пандемија при крају и да ће бити Сајма књига. Наравно, то се није десило већ је дошао други налет пандемије и опет сам прву представу, након оне поменуте у марту, гледала у Мадленијануму у Београду 18. октобра да би се потом опет сва позоришта затворила, а ресторани час били затворени, час радили мало до 18 часова, мало до 20 часова и нико више никоме ништа није веровао ни власти, ни кризном штабу, док су разне теорије завере против вакцине цветале.

Нажалост, у Њујорку, где сам се управо вратила, није ништа боље, и по цичи зими може да се седи само напољу у склепаним кућицама и шаторима (у Београду бар може да се седи унутра),  позоришта и биоскопи и даље не раде (док се у Београду помало активирају). Не, то није онај Њујорк пун догађаја, а најтужније је што се крај пандемије још не види, а после другог налета ја сам у Београду изгубила многе блиске пријатеље, а Удружење књижевника је посебно десетковано!

Пандемија је променила свет. Жељни смо блискости. Да ли ћемо се некада вратити на оно што је био нормалан живот без дистанце?

Надам се да ће нам 2021. донети крај ове пошасти и боље вести!

ЉУБАВ У ВРЕМЕ КОРОНЕ

На равнодневицу призваћу богињу Суну

Божански сјај њеног ореола осветлиће ми срце

Њена сунчева светлост нахраниће ме

Она ће оживети Земљу и очистити све ћелије мога бића

Окитиће ме својим зрацима од злата

И донеће ми Љубав и Живот

У ово смртно време Короне

Вечни Рим испражњен – град духова као са слике Де Кирика.

Милано крвари. Бергамо јеца.

Мој Београд пушта само младе на улице.

Светла су се на Бродвеју погасила.

Редови гладних раднка испред колица с храном су нестали.

Подземна железница празна.

Корона је прешла океан.

Једе Велику јабуку изнутра.

Глобална пандемија из Вухана бесповратно је изменила свет.

Када се свет око вас распада морате да се окружите нечим

на шта можете да се ослоните

као што су пожутеле фотографије, стара писма, породичне успомене, искоришћене карте, позоришни програми

јер имате времена да претурате по кући.

Задовољство малих ствари је пред нама

Слободно време – плезир неке друге ере

Када су сати били дужи и дани бескрајни

Мир и тишина концепти других времена

Постају наши – поново!

Знакови су ту –

Патке се појавиле у Фонтани ди Треви, делфини и лабудови у

Венецији!

Како је мрачно небо изнад Вухана

Постало плаво и кристално чисто

Видљиво одозго

Тако ће и сунчеви зраци пробити овај мрак

И потврдити стару изреку – после облака сунце

И рашчистити пут за нови живот, нову светлост

За свет да се измени –

И уједини!