Винча-праисторијско благо Србије

На десној обали Дунава, 15 километара југоисточно од Београда, налази се археолошки локалитет Винча, најзначајније неолитско налазиште у овом делу Европе. Винча је дала име једној од најпрепознатљивијих праисторијских култура у свету. Винчанска цивилизација је неолитска култура која се пружала од централне Босне до централне Румуније.

Праисторија је временски период који траје од тренутка када је прaисторијски човек почео да израђује оруђе и оружје до појаве првих писама. На основу материјала од којега је оруђе и оружје прављено, дели се на камено и метално доба. Камено доба разликује три периода: старије камено доба (палеолит), средње камено доба (мезолит) коме припада култура Лепенског Вира, и млађе камено доба (неолит) коме припадаjу Старчевачка и Винчанска култура.

Најпрогресивнија култура неолита

Драган Јанковић је археолог и кустос праистиријског налазишта у Винчи. У својим интервјуима на youtube каналу (https://www.youtube.com/watch?v=tG72AhIosnc=) приповеда како је откривање овог налазишта на драматичан начин променило поглед на праисториjског човека јер артефакти показују да је 5,5 хиљада година пре нове ере ту живела врло развијена култура и цивилизација.

На основу ископавања у Винчи пронађени су остаци кућа који показују да су људи у неолиту имали културу становања на веома високом нивоу. Куће су заузимале и до 80 квадрата површине. Биле су то солидне дрвене конструкције са термоизолацијом од блата и плеве. Имале су пећи за печење хлеба и грејање, понегде и у свакој просторији. Систем градње je био у планским низовима, са истом оријентацијом.

Археолог Јанковић каже да се ова цивилизација бавила пољопривредом и гајила животиње. На археолошком налазишту Винча пронађене су отпадне јаме које су показале да су се углавном хранили узгојеним младим животињама прасетином и телетином, a помало и дивљим животињама и рибом. Птице нису јели јер су их сматрали природним савезницима у борби против штеточина и инсеката. Саживот са природом је врло важан сегмент ове културе.

У другој половини постојања ове цивилизације људи су почели да производе много више хране него што им је било потребно и тако почиње да се развија трговина и прва градска језгра. Винчанци су, може се закључити на основу обиља ископина, били најуспешнији неолитски трговци на овим просторима. Топили су цинабарит који су ископавали подно Авале и правили црвену боју цинобер. Од малахита су правили скупоцени накит и зелену боју. Са овим су на Карпатима трговали за вулканско стакло, оксидијан, од ког се добијало најоштрије сечиво. На раскрсници путева, са стратешким сировинама у близини, Винча је постала центар за дистрибуцију оксидијана и прерасла у трговачку велесилу Европе.

На читавом простору налазишта налазе се типичне глинене фигурине које приказују жену раширених руку и пренаглашених очију „велику мајку“. Сматра се да симболише живот и рађање, а њене очи говоре да мора увек бити будна да чува своје потомство. Раширене руке симболишу љубав и отвореност према другоме као једну од главних вредности ове цивилизације. Наиме, нема трагова да је у тих две хиљаде година било уопште ратова, нису пронађени трагови нити оружја нити утврђења. Ко је хтео да ради имао је довољно земље да произведе колико жели и да тргује вишком. Принцип је био  да се живи од сопственог рада.

Промена овог принципа доводи Винчанску цивилизације до њеног краја када проналаском металургије почиње метално доба.  Људи мигрирају према местима где су рудници. Живот у рудницима је тежак па су једни почели да присиљавају друге да раде за њих, а почиње и борба за превласт над ресурсима. Нови систем живота који почива на искоришћавању других људи, гаси ову цивилизацију. Најинтересантније је што са појавом металног доба немају више сви солидне куће, ту привилегију имају само они који су узели власт, а остали живе по колибама са огњиштем. После Винче нема више прогреса за све, већ само за појединце, зaкључује своју причу кустос Јанковић о сутону ове 2000 година старе цивилизације.

На питање о винчанском писму кустос Јанковић одговара да је слично ћирилици, али пошто нигде није пронађен цео текст већ само неколико знакова у низу, не може се званично сматрати писмом. Пронађена су иста слова урезана у глинене посуде на целом простору који обухвата ова култура. То говори  да су посуде биле као нека стандардизована паковања са ознаком шта има унутра.

Винчанско писмо

Винча се као археолошки локалитет први пут помиње 1893. године, a кад су 1897. приказани предмети који су овде откривени, установљена је могућност да је ово праисторијски локалитет. Професор археолог Милоје Васић је 1908. започео прва методолошки утемељена археолошка ископавања. Пронашао је знаке и читаве написе на преко 10.000 артефаката и резултате свога рада објавио 1930. године у монографији Праисторијска Винча.

Научне институције Југославије ни пре ни после Другог светског рата нису показале никакво интересовање за капитална открића професора Васића, који је наслућивао да пронађени знаци представљају доказ о праписмености Винчанаца. Званична наука у Србији и Југославији је ова мишљења једноставно потиснула. Онда на сцену ступа проф. Радивоје Пешић који се од средине седамдесетих бавио истраживањима знакова нађених у Винчи. Постепено, током скоро две деценије свог рада, проф. Пешић је успео да установи да винчанско писмо располаже са неколико верзија словних знакова, па је тако успео да препозна 57 карактеристичних слова док се на крају није дошло до винчанске азбуке од 26 слова.

Проучавајући и азбуке других древних народа, који су почели да пишу доста после Винчанаца, проф. Пешић је установио да у старофеничанској азбуци има 10 слова преузетих из винчанског писма, у старогрчкој азбуци их има 12, а у српској ћирилици чак њих 20. Још један крупан налаз проистекао из ових проучавања био је да је азбука старих Етрураца идентична са винчанском. Ово значи не само да Етрурци воде порекло са ових простора, а не из Мале Азије, како се уопштено сматра, већ и да целокупна писменост Европе и Средоземља почива на винчанском писму. Откриће да српска азбука има чак 20 истоветних симбола као и винчанско писмо доказује да је настала из ове, а не грчке азбуке, како се и данас учи по школама. Комплетна германско-нордијска школа, која сматра да су Словени дивља племена која су у Европу стигла из руских степа тек пошто су се остали народи цивилизовали, пада овим открићима у воду.

Забрањена праисторија

Посебно су открића проф. Пешића била неприхватљива за оновремену званичну политику СФРЈ која је инстистирала да је цивилизација Србима донета са стране и да никако није могла да потекне на овим просторима. Проблем је био само тај што нико није могао да замери ништа ни апсолутно научничкој методологији истраживања проф. Пешића, а још мање његовим закључцима. Ако открића не могу да се нападну научно, могу ненаучно, одлучило се у неком од ондашњих комитета. Објављен је срамни чланак „Око проблема Винче“ у гласнику Земаљског музеја у Сарајеву. Овим је озваничен почетак прогона на проф. Пешића.  Колеге су га игнорисале и криле се иза зида ћутања уз делимично порицање.  Прогањан и понижен, проф. Пешић напушта земљу и остварује изузетно успешну професорску каријеру у Италији где су његове тезе проглашене открићем године у Европи  и добија изузетна признања у свету.

Упоређујући старост налазишта древних писама широм света, проф. Пешић је у свом делу Завера порицања начинио нову хронологију појаве и развоја писма широм света, која би требало да гласи:

1. Протописмо Лепенског Вира (8000-6000 година пре Христа),
2. Винчанско писмо (5300-3200 година пре Христа),
3. Сумерско у Месопотамији (3100 година пре Христа – 75. године наше ере),
4. Протоеламско (између 3000 и 2000 година пре Христа),
5. Протоиндијско (око 2200 година пре Христа),
6. Кинеско (1300 година пре Христа и траје до данас),
7. Египатско (3000 година пре Христа – 400 година наше ере),
8. Критско (2000-1200 година пре Христа),
9. Хетитско (1600-777. године пре Христа).

Године 1991, када је КПЈ почела да клизи у историјски заборав, највећи југословенски ауторитет за праисторију,  академик Драгослав Срејовић, који је до тада игнорисао Пешићева открића изјављује у Политици: „Винчанска култура је била најдинамичнија, најпрогресивнија култура тог времена и у њој су антиципирана два крупна остварења која ће у будућности изменити живот човечанства: писменост и проналажење вештачког топљења руде…“

Проф. Радивоје Пешић као граматолог по струци, није се упуштао у процене да ли су људи који су настањивали Винчу били прото-Срби или припадници неког другог народа. Закључке о овоме су уместо њега извлачили други научници у целом свету који тврде да се антрополошки прастановници Балкана, значи и они из периода винчанске цивилизације, не разликују од ових данашњих. Најеминентнији међу њима, професор универзитета Харвард Алексеј Кљосов, највећи живи ауторитет за хаплогрупу (хпг) Р1а1, која се везује за Словене, даје свој прилог теорији континуитета доказима да је ова хаплогрупа на просторима српског Подунавља присутна око 10.000 година.