TRANSGENERACIJSKA TRAUMA

U razgovoru sa  dr Biljanom Bujko, kliničkim psihologom iz Pasadene, Kalifornija

Trauma nije uzrokovana samo napuštanjem zemlje, već se javlja i kao posledica rata ili zlostavljanja doživljenih u toj zemlji, uz psihološke efekte koji se vuku godinama i prenose na sledeću generaciju. Ovo se praktično odnosi na sve nas iz bivše jugoslovenske zajednice. Stoga molim doktorku Biljanu Bujko da ovom prilikom u kratkom razgovoru sa nama podeli svoje razumevanja ovog problema, prisutnog kod više generacija, a koje bi moglo biti zanimljivo čitaocima SAN magazina. 

SAN: Današnja nauka prepoznaje termin transgeneracijska trauma. Kako glasi precizna definicija ovog termina?

BILJANA: U istoriji čovečanstva postoji mnogo primera da velike grupe ljudi trpe zbog ugnjetavanja, rasizma, genocida ili zbog jedne izuzetno dominantne grupe u određenom regionu ili zemlji. Takvi sistemi utiču na svakoga unutar njih, na sveprožimajući i dubok način i obično ta dominantna grupa nije ni svesna štete koju nanosi drugoj grupi. Transgeneracijska trauma je iskustvo nasilja koje se vrši nad ljudima i prenosi na naredne generacije. Tada um postaje obuzet nepodnošljivim i neobrađenim psihičkim iskustvom i nedostaje mu svesno znanje i interesovanje za dalju obradu i transformaciju. Poslednjih 20 godina intenzivirano je istraživanje na ovu temu, baveći se pitanjima: Kako razumeti preokrete traume jedne istorijske grupe? Kako pomoći ljudima da uspostave vitalnu vezu sa „drugima“, imajući u vidu snažne polaritete i rascepe koji su još prisutni u današnjoj kulturi? I najvažnije, na koji način učimo da se odnosimo jedni prema drugima, naročito prema svojoj deci i koje su to tihe poruke koje im prenosimo.

SAN:  Ko je ugrožen, kako to otkriti i gde potražiti pomoć?

BILJANA: Ranjivu populaciju čine mala deca koja žive sa roditeljima koji su doživeli ili nasledili traumu. Nesvesno izloženi roditeljskoj melanholiji, porodičnim tajnama ili tihim porukama koje im se prenose gestovima, takvo nesvesno ponašanje i rečnik može imati uticaja na malo dete. Razlika između lične i transgeneracijske traume je ta da je kod lične traume sadržaj jedinstven i vezan za jednu osobu i njima je lakše pristupiti. Za razliku od njih, kod transgeneracijske traume sadržaj je kolektivne prirode i nesvesno se prenosi kroz generacije u vidu mržnje ili zavisti, uvreženih kulturnih verovanja, gestova, neimenovane tuge, straha i teskobe, koji se pojavljuju u snovima i noćnim morama iznova i iznova, kao i u mitovima, ritualima, ubeđenjima i verovanjima. Teško je dati dijagnozu ovog stanja jer se često vezuje za anksioznost i melanholičnu depresiju. Međutim, pričanje o istorijatu traumatičnih dešavanja kroz generacije može da pomogne u prepoznavanju takvog stanja. Najpozvaniji da u ovom procesu učestvuju i pomognu su kulturno kompetentni psihoterapeuti koji poznaju istoriju i društveno-političke prilike.

SAN: Na koji način ova trauma utiče na mlade i decu i kako je sprečiti?

BILJANA: Trauma može da se prenosi kroz niz generacija, od tri do sedam. Deca, čiji roditelji, bake i deke imaju traumatično iskustvo, veoma su podložni porukama koje im se prenose i to može da utiče na njihov sistem uverenja i životni stil. Jedan od načina da se deca zaštite od prenosa traume jeste da roditelji dovedu u pitanje sopstvena uverenja tako što će se raspitivati o njima i istražujući načine suživota sa drugim etničkim, rodnim i kulturnim grupama ili rasnim grupama. Takođe, ako se javljaju simptomi melanholične depresije, negativnosti i tuge, to je obično znak da roditelji nisu obradili svoja traumatična iskustva. U tom slučaju, moraju da potraže stručnu pomoć da bi shvatili i prevazišli svoja prošla traumatska iskustva, oplakali svoje gubitke kako bi mogli taj deo sebe da integrišu na zdrav način. Samo tada će biti u mogućnosti da razluče prošlost od sadašnjosti i na koji način treba da se ponašaju prema svojoj deci. Najlakši način za sprečavanje prenosa jeste da se bude transparentan, da se priča otvoreno sa decom i da se objasni roditeljska trauma rečnikom koji je primeren uzrastu deteta. Čuvanje tajni, poznatih ili nepoznatih, nije preporučljivo.

SAN: Kakvo je Vaše iskustvo kroz istraživanja i/ili praksu sa pacijentima iz balkanskih zemalja, koji su emigrirali u Kanadu ili Sjedinjene Američke Države?

BILJANA: Krajem prošlog veka, kao što znamo, mnogi su doživeli veliku trauma koju su izazvali balkanski ratovi. Mnoge izbeglice su napustile balkanske zemlje, a taj imigracioni proces i dalje traje. Ljudi iz balkanskih zemalja neprekidno traže bolji život u inostranstvu, bežeći od istorijski loših društveno-političkih prilika, korupcije i pohlepe, koje nagrizaju mlađe generacije. Mnogi koji su preživeli traumu žive sa nekim posttraumatskim poremećajem i ukoliko se taj poremećaj ne leči, to će izazvati prenos traume na mlađe generacije. Bar u zemljama Severne Amerike postoje dobro razvijeni resursi za stručnu pomoć. Stid i sramota, koji se vezuju za teže pogođene pojedince, treba da se tretiraju u samoj porodici i zajednici da bi se tim osobama ukazala pomoć.

SAN: Koji su Vaši saveti za ove porodice? Na koji način da se to spreči i kako sačuvati bezbrižnost i sreću kod dece i mladih?

BILJANA:

1. Pojedinačno, kod kuće, obratite pažnju na priče starijih, slušajte njihova svedočenja i zajedno tugujte. Pripazite na nesvesne poruke, neizgovorene istine, neotkrivene tajne, na vizuelne izraze lica, obrasce ponašanja koji su promenjeni. Uhvatite sebe kako pričate sa decom i obratite pažnju na poruke koje im prenosite.
2. Potražite zajedničku podršku: muzika, ples, proslava rođenja, venčanja i tugovanje na sahranama itd. (Ovo su religijski rituali koji pospešuju otpornost).
3. Uključite se u traženje socijalne pravde na miran način.
4. Potražite stručnu medicinsku i psihološku pomoć kod težih ili hroničnih simptoma i problema ili ukoliko ste doktor medicine ili specijalista za mentalno zdravlje, obratite pažnju na melanholično stanje u vašoj zajednici, organizujte psihološku radionicu, dobrovoljni rad bez naknade ili proučite odgovarajuće preporuke za psihoterapiju.

Posetite svoju staru domovinu, bolna mesta, spomenike, grobnice... Pričajte sa ljudima koji će vam pomoći da saznate istinu o tome šta se dogodilo. Saznavanje istine će pomoći budućim generacijama da prihvate šta se dogodilo u prošlosti, da tuguju i iskažu tu bol i da reintegrišu ta iskustva kao deo sopstvenog identiteta. Ispričajte vašoj deci šta se dogodilo i budite otvoreni za njihova radoznala pitanja. Širite ljubav