Матура у Бањалуци

Па добро више, мислим да и ови врапци, што нам свакодневно долијећу на балкон, знају да ти је матура сутра и крај школе. Мислим, сине, да је сваком нашем укућану ријеч матура прва са којом лијеже и буди се. Поштеди нас мало... У ствари, знаш шта, ајде ми донеси из подрума онај велики албум зелених рубова са фотографијама да ти тата нешто покаже. Смиј се колико хоћеш, али ми смо тада имали албуме, а не меморијске картице. Погледај, сине, слика Бањалуке у вријеме моје матуре.

Сјећаш ли се оног дрвета, што сам ти показао прије пар вечери, ту одмах поред Врбаса на шеталишту? Е, ту је твој тата, када је био твојих година, посадио липу. И сада, мало више од 40 година, то дрво је постало високо, раскошно. Баш то дрво мени је најважније и њега истичем јер мирисом буди успомене које тата носи са собом ево већ 50 година. Одише мирисом Бањалуке.

Знаш и сам, путовали смо много због мог дипломатског посла, мијењали градове и државе. Рођен си у Канади, одрастао у Белгији и Пољској, тражећи повратак у Бањалуку. И још си млад да разумијеш зашто је тешко да се све објасни у пар ријечи, јер ријечи не могу да опишу толико јак доживљај и искуство. Зато ја стално причам и кришом ти усађујем у уво јер знам, остаће нешто.

Прошле сриједе сједили смо на зидинама Кастела, удисали поглед и клатили ноге, гледали у Врбас и стари градски мост. Питао си ме да ти причам о том војном, римском па касније отоманском и аустроугарском утврђењу. Отворених очију све си упијао и запиткивао. Колико је само вијекова прошло, какве су све бурне балканске догађаје претрпјеле те зидине на којима сједимо. А видиш тамо, непосредно испред главне капије, налази се Сафикадин гроб, који скрива једну од најтужнијих и најљепших прича о љубави. Прича о дјевојци која је страдала због љубави према војнику који је управо боравио унутар Кастела као војник. Разне су легенде испредане о њој, али она најраспрострањенија каже да је она, чувши да је војник страдао на ратишту, стала пред топ са Кастела, не могавши више поднијети бол коју је осјећала због великог губитка. И тако страдала. А знаш ли колико је била лијепа! Лијепа је као и све Бањалучанке, дјевојке нашег града. Кажу да су међу најљепшим на нашим балканским крајевима, и знаш, истина је, али и говоре да има много више дјевојака него мушкараца, спомињу чак 7:1, што је сјајна легенда и одлична за привлачење туриста, али и нежења.

Пели смо се прије неки викенд, чим је грануло сунце, на Трешњик. Кренули од топлотног извора Врућице, преко Бањ Брда, па све до споменика подигнутог у знак сјећања на неколико хиљада крајишких бораца који су погинули у Другом свјетском рату у Бањалуци. Споменик је временом постао један од најчешћих оријентира овог града. И, шта кажеш, сине, пуца поглед пред нама! Па, зар то није најљепши панорамски поглед на Бањалуку?

Прије неколико година, када си возио онај свој мали плави бицикл на тргу испред Боске, стали смо да купимо кокице тик поред Кривог сата, и никако ти није било јасно зашто је тако направљен и зашто показује увек исто вријеме 9 сати и 11минута. Објасних ти да се давне 1969. године, 27. октобра, десио страшан и веома разоран земљотрес баш у том временском тренутку које Криви сат показује. Зауставио се. Одлучише градски оци да сат увијек показује исто вријеме, а уједно и упозорава колика је моћ и снага природе. А ми никако да научимо да живимо у складу са природом. Но, добро, да не скрећем са теме, док још држиш пажњу.

Сјећам се једва сам те сустигао код семафора, а трудим се да тренирам и пратим те. Ти си ме молио да одемо у онај парк преко пута јер си видио некакву статуу која те занима. Е делијо татина, ако се понекад упиташ како то да смо ми толико слободарски народ, увијек се сјети овога чике, Петра Кочића. Сјећаш се да смо ишли у његову родну кућу на Змијању. Једва си тада нарицао слова, али си издржао да прочиташ цијели текст исписан на споменику, а да ми не побјегнеш. И сјећам се као да си јуче читао „Ко искрено и страсно љуби истину слободу и отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас.“

Твојој сестри су се пријели ћевапи па смо отишли до најстарије и најпознатије ћевабџинице у Бањалуци „Код Мује“. Пред њом си ме питао, каква је то грађевина џамија Ферхадија, која се налази одмах у близини гроба оне несрећне Сафикаде. Та велелепна џамија, сине, стара је неколико стотина година и свједок је такође бурних балканских времена. Благо народима, сине, који имају досадну историју.

Када си тек проходао, обожавао си да дођемо до града испред Банског двора, Палате Републике и Општине града, веома близу Музеја савремене умјетности и Народног позоришта. Подсетио сам те да ништа од овога на тргу не би видио да није било нашег Бана врбаске бановине Светислава - Тисе Милосављевића, визионара каквих готово нема. Ти си се стално играо, трчао испред предивног храма Христа Спаситеља, гдје сам те једва проналазио међу десетинама друге дјеце.

Како си мало ижџигљао, остала је љубав према бициклу,  тражио си да те водим да видиш нешто што још видио ниси. Одвезли смо се до Траписта, одмах поред наше пиваре и нектар пива. Трапистички самостан, односно опатија „Марија Звијезда“ у Бањалуци, који је кроз историју оставио неизбрисив траг на живот у граду на Врбасу преко 150 година постојања. Сир трапист (који обожаваш), прва хидроцентрала, мост преко Врбаса, прва болница, високошколска установа, основна и занатске школе су оно по чему ће тата увијек памтити причу о овом самостану.

А колико си ми само пута зуставио надахнуту причу речима: „Добро тата, немој више да причаш о тим својим годинама у фолклорном друштву и културном насљеђу.“ Е сине, када би људи знали колико је култура снажна, а различитост у ствари предност, сву културну сцену Бањалуке, од позоришта, сликарства, писаца али и фолклора, сви би хтјели да постану дио ње. Ја те само молим да покушаш да запамтиш што више о култури нашег града, па ако те неко случајно упита, да се не обрукаш. А знам да нећеш, јер си и сам постао члан фолклорног друштва „Маслеша“.

О да, заборавих, знаш она радио станица, коју тата воли, а ти зачепиш уши чим пребацим на ту фреквенцију и кажеш: „Не опет тај џез.“ Е слушај шврћо мали, теби сигурно не значи ништа име Quincy Jones, али да знаш, он је свирао са својим оркестром у Бањалуци, у Дому културе далеке 1961. Каква је то била част, поред толико великих градова изабрати Бањалуку. Тај дан остао им је у посебном сјећању јер је током наступа нестало струје. Одржали су концерт до краја уз свјетлост свијећа и петролејских лампи. Знаш да је посветио и једну своју пјесму нашем граду, погледај на том свом yоutubе-у. Сине, знаш ли ко се све родио у Бањалуци? Наш велики глумац Мустафа Надаревић, један од оснивача Парног ваљка – Хусеин „Хус“ Хасанефендић и Саша Лошић из Плавог оркестра, за њих си чуо. Град је домаћин већ неколико година свјетској музичкој елити на Fresh Wave-у и Demofestu.

Знаш онај кружни ток код ребровачке цркве гдје су поставили, како си ти рекао, „некакав чамац“. То је, сине, дајак. Кажу да је стар колико и Бањалука, то је наша гондола. Само најбољи мајстори могу да управљају тим чамцем од седам метара са оним дугачким штапом… Јеси ли видио како узводно кроте брзаке?

Спортисти за памћење и понос одавде су потекли: Маријан Бенеш – европски првак у боксу, Антон Јосиповић – олимпијски првак у боксу, Слађана Голић – једна од најбољих кошаркашица свих времена, Рукометни клуб Борац – клупски првак Европе, Фудбалски клуб Борац – освајач Купа Маршала Тита, неколико пута освајао првенство Републике Српске и БиХ, домаћини свјетског првенства у кајаку и кануу.

Мало је касно, али сачекај још само тренутак прије спавања, само још да ти тата спомене двије легенде нашег града. То је племенити чика Але, који је имао невјероватну моћ памћења. Сјећам се да сам га једном питао, а знао сам колико је волио сличице животињског царства, чика Але, број 53, у двије секунде је рекао „сом, има бркове овако као ја“, а други је чика Миленко Јевтић Јефто, легенда Бањалуке, многима је остао у памћењу по својим зимским купањима у Врбасу за свако Богојављење, пуних 56 година.

И да, сине, долази јун, када лист липе процвјета у пуном цвату, па те тата моли, узми свој бицикл, направи пар кругова па нашим алејама, удахни дубоко и сачувај тај мирис, дуго. Лаку ноћ, сине, срећан ти и весео био овај матурски дан и ноћ, а ја одох до оног млађег твог брата и сестрице, да их ушушкам у кревет и припремим се за ново путовање, до следеће матуре.