ВИРУСНА ПАНДЕМИЈА ДРУШТВЕНИХ МРЕЖА

Колико нас је пандемија удаљила једне од других, поготову ако смо у ове непуне две године живели сами, све је уочљивије. Већ по броју телефонских позива, по темама о којима се разговара, по расположењу људи које познајете, лично или само преко друштвених мрежа, у свему томе се осећа велика промена. Ни најрођеније не виђамо лично, већ путем неког медија и на то пристајемо, на то се навикавамо. Овде не бисмо о економским последицама, о понижавајућем положају оних који су изгубили посао, а тиме и сигурност, веру. Ограничимо се само на то шта нам у будућности доноси овакав начин (приватног) живота и како се прилагодити, поготову ако пандемија потраје.

Све је мањи број оних људи који су утучени што немају љубав у свом животу. Оних младих, оних средњих година, оних старијих, све је више самих у кући, на послу (од куће), изван куће, на отвореном у шетњи коју упражњавају – сами. Пандемија ковида нас учи изолацији као првенственој методи чувања од болести. – Смањи контакте, држи се подаље од других људи, не гледај им у лице, окрени главу, замаскирај се, па ће те теже уочити, препознати, сигурнији си ако си мање уочљив, бежи иза екрана, који си поставио као штит против света, друштва, пријатеља, љубави, солидарности.

Насупрот томе, многи су више заинтересовани да буду познати, виђени као звезде интернета, који имају велики број пратилаца, чији духовит видео или трик добије велики број лајкова и тиме постане – вирусан.

Навикавамо се да живимо и жудимо за вирусом, оним софтверским, да нам попуни све празнине у срцу, у фрижидеру, у души… Окрећемо се онлајн постојању које се шљашти од наших фотошопираних фотоса на којима смо насмејани, у неком веселом друштву, на некој прослави или на неком ексклузивном месту на одмору пре неколико година… Поново замењујемо тезе о садашњем, прошлом и будућем, претварамо време у непостојећу категорију и нас саме усред тог света нематеријалног, безвременог, виртуелног…

Другим речима, ми не живимо у свету присности, поверења, у свету у коме се оно лично и интимно дели са неким ко ти је близак... Са уласком интернета у наш свакодневни живот, сами смо упали у црну рупу која је све само не реално остварење нас као људских бића којима треба љубав и присност са другим људима. Имамо на стотине тзв. пријатеља и пратилаца, а многе од њих не знамо ни ко су, нити где живе.

У новонасталим условима, све више се навикавамо да имамо и волимо само – себе. То се у психологији дефинише као нарцисоидност. Читаво друштво иде ка нарцисоидном моделу понашања, које укључује грандиозност, агресивност према другима, репресију над слабијима и инфантилну хвалисавост и осећај надмоћи и када су најтривијалније ствари у питању.

Недавно сам упознала младића од 19 годиница. Дошао је у Канаду да студира и да по могућности остане да живи и ради у Торонту. Понео је новац који је сам зарадио и то довољно да њиме плати стан и храну, па чак и студије у трајању од годину дана. Заинтересовала сам се како је дошао до новца и он ми поносно рече да је то новац зарађен играњем игрица онлајн. Организовао је тим са којим је побеђивао друге тимове онлајн и тако дошао до новца. Још ми је рекао да жури, јер има сесију са својим психологом, такође - онлајн. Објаснио ми је да имати психолога са којим дискутујеш свој некакав синдром који је емотивна нестабилност, опуштање од стреса и враћање у нормалу након напорног рада на компјутеру је сасвим нормална појава. Погледала сам га као да ми је то све испричао марсовац. Одакле је, са које је планете пао овај жутокљунац? Још мало па да ми држи лекцију како се зарађује новац. Све је у померању миша и џојстика. У реду, помислих, све је то за младе… али… Колика је у њима количина цинизма, игнорантског понашања, ароганције и потпуни недостатак емпатије за туђе проблеме, понекад је застрашујуће.

Али, тај млади човек нема искуства ни у чему осим у игрању игрица. Нема пријатеља, не уме да се дружи, осим онлајн, не показује интересовање ни за кога из своје околине. Да ли су то та индиго деца која се сада рађају свезнајућа, као да им је некакав чип уграђен чим се испиле? Дају ти упутства како да користиш овај или онај програм или апликацију, решавају проблеме и програмирају, уместо да кликћу на фудбалском терену, кликћу мишом и славе победе скакањем са столице у својој соби потпуно сами…

Све је више стручњака за социјална питања и психолога, који муку муче са младима који обољевају од неких необичних болести, уз видно повећање броја оних који имају поремећај пажње, антисоцијално понашање, анксиозност, депресију… Статистике показују да се озбиљан број таквих проблема експоненцијално увећао, поготову у време пандемије грипа званог ковид. Деца и млади су остали код куће, ван додира са вршњацима и школом, без непосредне комуникације и реалних окружења исувише дуго времена. До чега ће то све довести?

Статистике су и пре пандемије показале да је антисоцијално понашање узело  маха међу младом генерацијом. Чак двадесет хиљада самоубистава годишње код тинејџера готово је невероватан показатељ. То је производ усамљивања појединца и постајања зависности од комуне која се формира без неких друштвених норми које су развијане вековима. Групе оних који лајкују и групе оних који дислајкују вређају неистомишљенике на друштвеним мрежама и и те како су сурове према онима који их не прихватају. Познавање психологије понашања јединке у друштву кроз историју доказује да није највећа казна за појединца гладовање или одузимање имања, већ екскомуникација, изопштење и одбацивање јединке из друштва. Таква сурова стварност виртуелног света, у који су уроњена наша деца и млади, примењују се и сада. Тзв. булин, вређање, пљување онлајн, лако ширење лажи итд. познате су методе агресивног изопштавања појединца, детета, које није научило ни како да се дружи, а камоли како да се одбрани од напада виртуелне гомиле маскираних појединаца иза лажних профила.

Популарни селфи, који је у Оксфордски речник укључен као нова реч 2015. године, уобичајено је обожавање свог лика. Свако је заокупљен собом, а код младих од укупно објављених фотоса, селфији прелазе шездесет одсто постова на Фејсбуку, или Инстаграму. Ако је појединац тако заокупиран собом, онда му не треба друштво, већ број лајкова на друштвеној мрежи. Што је фотос једноставнији и примитивнији, добија више одобравања и онај ко је испод просека интелигенције и способности за било шта друго, осим за глупост, побира аплаузе, док неко ко је озбиљан и постира сегменте уметничких дела, музике, књижевности, остаје кратких рукава и незапажен. Другим речима, симплификација и деградација личности је на делу.

Да ли је то све превид оних који су друштвене мреже као нове платформе замислили и развили? Напротив. Постоје студије о томе да су исте намерно направљене да изазову зависност појединца од друштвених мрежа. Појединци проводе и по десет сати дневно онлајн и тиме занемарују све друге друштвене контакте. И наравно, ту су у највећој опасности опет најмлађи. Није ретка слика видети групе младих на излету, у ресторану, који не комуницирају међусобно, већ буље у своје мобилне телефоне и апликације друштвених мрежа…

Понекад су невероватне цифре које говоре да су захваљујући изолованости појединца и уроњености у нереални онлајн свет, млади испод 24 године незаинтересовани за лично упознавање и забављање са вршњацима истог или супротног пола. Више од трећине ове популације тврди да је потпуно незаинтересована да једнога дана има породицу. Преко трећине ових младих се декларише да су геј оријентације, што је невероватно повећање у односу на време пре постојања интернета. На сваких десет младих, шест показује незаинтересованост да се лично упозна и забавља, већ само четује онлајн. Сексуални контакти су опали за половину, јер се и те потребе задовољавају виртуелно…Више од половине млађе мушке популације свакодневно посећује порно-сајтове…

Ако пандемије ковида за пола године више не буде, да ли ће се пандемија вируса друштвених мрежа и зависности од њих наставити? На нама је да о томе размислимо, да се пресаберемо и наметнемо контролу коришћења истих када су они најмлађи у питању. Ограничени приступ интернету, боља организација друштвеног живота, први су задаци родитеља и школе у наредном периоду. Да нам не би у кући расли зомбији уместо лепих младих људи који су заљубљени у свет у коме живе и све његове изазове, изван кутије зване интернет.