Успеси и таленти: Ана Соколовић - национални драгуљ Канаде

Жолен Георгиевска у разговору са композиторком Аном Соколовић, познатој у свету савремене музике. Ана живи у Квебеку (Quebec) где је предавач композиције на Универзитету у Монтреалу. Поводом изузетно успешне каријере композитора и многих важних музичких награда и признања, проглашена је у Квебеку и Канади „националним благом“.

САН: Реците нам зашто и када сте први пут почели да се интересујете и бавите музиком. Које су најлепше успомене из тог доба?

Као и свако дете, рођено шездесетих година прошлог века, свакодневно сам била окружена музиком са радија, телевизије или грамофона својих родитеља. Клавир сам жарко желела и почела да свирам имитирајући старију сестру, која је у свему била мој идол. Најлепше успомене су везане за кућни дечји бенд, који су чинили моја сестра Јелена као и наши рођаци Тања и Игор. Свирали смо програм музичке школе, али је било такође и много импровизација. Јелена и Тања, као старије, свирале су клавир у четири руке, Игор је углавном свирао усну хармонику, а ја, као најмлађа и не налазећи друге инструменте, сналазила сам се и свирала бубњеве на изврнутој канти за папир. Не знам да ли је баш због тога ритам остао један од мојих нарочито вољених музичких параметара.

САН: После завршене Академије уметности у Новом Саду, решили сте да 1992. наставите магистратуру у Монтреалу. Да ли је постојао неки посебан разлог за Ваш избор тог града?

Много тога је утицало на мој избор. Оно што ме радује је што сам успела да нађем место које ми одговара у културолошком и социјалном смислу, тј. утицај француске културе у релативно новом свету Америке. Тај спој традиције и новога пружа ми велику стваралачку слободу.

САН: Која је Ваша прва композиција и где налазите мотиве и инспирацију за своје стваралаштво?

Прву композицију сам осмислила са четири године, бесконачно је понављајући на паузама часова балета. Часови балета су били једино место где сам тада имала приступ клавиру. Не сећам се мелодије те „кинеске песме“, али се сећам да сам је свирала на црним диркама са другарицом у четири руке. Занимљиво је да сам тек овде у Канади почела да схватам да је богата балканска музика, заправо, део мога бића, те је некако логично постала и мој свесни покретач. Инспиришу ме и многе друге ствари - покрет, мирис, реч, боја…

САН: Да ли имате неки посебан  „рецепт“ за велики број награда и признања која добијате већ годинама, укључујући и Жино награду (Juno Award - годишња музичка награда Канаде) за  композицију Евта  - концерт за виолину?

Композиција, као и било који занат, се учи. А пошто помињете рецепт, хајде да наставимо са тим поређењем – у уметности као и у кухињи, морате научити базу, на пример како се прави бешамел сос или како се динста поврће. Е сад, ако ви наставите да радите онако као што сте то научили у школи, бићете добар или просечан кувар. Али, ако имате машту и додате неке смеле комбинације и тиме направите нови рецепт, имате шансу да уђете у кулинарску историју. У музици сви имамо на располагању исте инструменте, исте ноте, ритмове итд. Али коју ћемо комбинацију направити, зависи од нас, да ли ћемо користити рецепте једног Бетовена или ћемо смислити наш рецепт и тиме бити јединствени и своји.

САН: Како је настала јединствена канадска опера  „Свадба“ на српском језику и где је све приказана?

„Свадба“ је наручила компанија Queen of Puddings Music Theatre из Торонта. То је била њихова четврта наруџбина те можемо рећи да смо се прилично добро познавали. Dáirine Ní Mheadhra, директорка и диригенткиња компаније, предложила ми је да напишем оперу за шест женских гласова a capela, што је већ необично. Тражећи тематику, дошла сам на идеју да не користим класичан либрето већ да осмислим драмску радњу, непосредну припрему за венчање или девојачко вече, узимајући текстове из песама које су се традиционално на Балкану певале уз припрему младе. Убрзо је постало јасно да је српски језик био неминован и да је он заправо постао велики музички (мелодијско-ритмички) покретач ове опере. За израду структуре ми је било од невероватне помоћи моје вишегодишње сценско-театарско искуство из београдских дана. Опера је имала око двадесет продукција и била приказана преко сто пута (Торонто, Монтреал, Едмонтон, Ванкувер, Филаделфија, Сан Франциско, Њујорк, Милвоки, Питсбоург затим Хановер, Лондон, Екс Ан Прованс, Нант, Анжер, Острава, Перм, Даблин, Луксембург, Љубљана, Београд итд.).

САН: Будући да поред компоновања радите на факултету са студентима, реците нам неко ваше најзанимљивије искуства као предавача?

Покушавам да пружим студентима оно што сам ја желела да имам током студија и што сам упорно истраживала: балет, театар, сликарство, камера итд. Припремам семинаре где студенти разних уметничких профила могу да се сретну око заједничких сценских пројеката. Студенти имају прилику да на факултету имају увид у прави уметнички живот које ће их, надам се, чекати при изласку из школе.

САН: Поред изузетно успешне каријере композитора у Квебеку и Канади где сте проглашени „националним благом“ Ви сте мајка двоје одрасле деце и супруга музичара. Како успевате да све ускладите?

Организација, организација и организација. Али најважније је велика љубав према послу, задовољство због многобројних контаката са маштовитим људима. Ја често кажем да сам плаћена да се играм, јер велики део стваралаштва је маштање...

САН: Да ли су Ваша деца наследила музичке гене и чиме се баве?

Ћерка има 19 година и врло је одлучна виолинисткиња, завршава ове године „Cegep“ (Qуебески принцип) као и музички конзерваторијум. Син има 22 и поред велике музикалности, одлучио је да се бави спортом.

САН: Након компоновања  преко 70 композиција класичне музике за све инструменте, да ли имате нове идеје и пројекте за даљи рад и како функционишете у овом периоду у коме је дошло до промена због епидемије ковид 19?

Композитори су често „замонашени“ док раде. Значи што се тиче компоновања, ту нема велике разлике. Будући пројекти се тренутно због епидемије померају лево-десно, за сада све опстаје. Али се концерти масовно отказују и одлажу, значи за извођаче није ни налик на уобичајено. Наш посао је попут карика у ланцу, најпре се дело напише, а онда се изведе. Пандемијом су се пољуљала извођења али стваралаштво и даље опстаје. Рецимо, премијера моје опере Тhe Old Fools за Canadian Opera Company из Торонта је била предвиђена за јесен 2022. Већ сад знамо да ће бити одложена минимално за једну сезону.

САН: Који је Ваш савет нашим младим музичарима који живе у Канади, шта су по Вама приоритети за успешну каријеру у области музике?

У готово свему је могуће направити каријеру ако се заиста воли оно што се ради. Констатација да ћемо радити у животу више него што ћемо рецимо провести са вољеним особама нас мотивише да истрајемо у тражењу онога што нас највише инспирише и испуњава. Најважније је да дамо најбоље од себе што можемо у раду да користимо машту – оно сто сам причала о кухињи и овде важи. Од обућара и пекара до политичара и банкара, употреба маште чини чуда. Зато је потребно ићи на концерте, представе, у музеје чак и виртуелно, јер упражњавање уметности чини да и сами постајемо креативнији.