У разговору са др НЕБОЈШОМ ОЈДРОВИЋЕМ, канадско-српским инжењером и стручњаком у области грађевинарства

У разговору са др НЕБОЈШОМ ОЈДРОВИЋЕМ, канадско-српским инжењером и стручњаком у области грађевинарства, добитником престижне награде канадског института за челичне конструкције  за пројекат рехабилитације западног блока канадског парламента у Oтави

САН: Пре доласка у Канаду, фокус Ваше каријере jе био на академском раду. Дипломирали сте у Београду, радили као асистент на Катедри за бетон, а затим сте магистрирали на Универзитету у Ајови, у Америци. Тамо сте држали курс из коришћења софтвера у пројектовању. Како вас је пут навео у Канаду и откада сте овде?

НЕБОЈША: Инфлација је те 1993. године била страшна. Несташице у продавницама су нас бринуле зато што смо имали мало дете. Као и велики број других, релативно младих стручњака, одлучио сам у договору са кумом и још неколико пријатеља да се опробамо у Канади. Добро познавање енглеског језика и америчка диплома су обезбеђивали веру у то да ћемо се снаћи.

САН: Поред академског рада бавили сте се и консалтингом у области грађевинарства које обухвата пројектовање и вођење пројеката и пре двадесетак година одлучили сте се да отворите свој пројектни биро за грађевинске конструкције. Реците нам нешто о том делу Ваше каријере и како је настао Ojdrovic Engineering? 

НЕБОЈША:  Много сам захвалан својим старим колегама и другарима из Института за материјале и конструкције на Грађевинском факултету у Београду, поред којих сам стекао инжењерско искуство које и дан-данас користим. Имао сам срећу да у време економске рецесије мој резиме и дипломе заинтересују директоре једне велике канадске фирме. Ту сам се врло брзо пробио до заменика одсека за конструкције. Када су у једном тренутку решили да мењају пословни правац, ја сам одлучио да останем у зградарству и отворио сам своју консултантску фирму. Ове године је сто година од када је мој деда Ђорђе Ојдровић основао у Београду Грађевинско предузеће инжињера Ојдровића. Та чињеница је прилично утицала на мене  да очувам традицију у Канади.

САН:  Имати консултантску инжењерску фирму у било којој земљи, па и Канади, не подразумева  само веома одговоран инжењерски  посао, значајни део припада и другим областима, попут финансија и људских ресурса. Да ли је било лакше у почетку или је лакше сада? И колико је, у међувремену, Ваша фирма порасла?

НЕБОЈША: Сада је много лакше. Окружен сам добрим људима на које могу да рачунам и на које могу да се ослоним. У почетку је било много теже зато што сам врло мало знао о вођењу фирме, законима, књиговодству итд. Највећи проблем  био је телефонирање непознатим људима и убеђивање да је наша фирма  одличан  избор за њихов планирани пројекат. Раст фирме је био некако органски. Никада нисам желео да фирма претерано расте. Вероватно сам погрешио што још пре десет или више година нисам покушао да нађем пословног партнера и да поделим велико оптерћење. Један инжењер може да води фирму до десеторо људи. Нас је у једном тренутку било једанаесторо и баш је било напорно.

САН: Осим Вашег широког интересовања у области статике, механике и моделовања методом коначних елемената и у управљању пројектима, специјализовали сте се и за пројектовање у области ревитализације и реконструкције објеката под културном заштитом и члан сте канадске асоцијације професионалаца који се баве том облашћу. Каква је конкуренција у тој области у Канади  и где је ваша предност у односу на друге који се баве реконструкцијом споменика културе?

НЕБОЈША: Канада као млада земља нема много старих објеката, поготово не оних под заштитом. Недостаје и општа култура потребе очувања таквих објеката. Један од разлога је и недовољан број нас професионалаца који се труде да поправе и сачувају старе зграде, куле и мостове од пропадања. Наша конкуренција нису стручњаци из области рестаурације старих објеката, него други инжењери који, немајући искуство са старим зградама, греше у избору материјала, технологије и технике поправки и наносе непоправљиву штету историјском портфолију. Моја фирма је имала срећу да ради са одличним архитектима конзерваторима и другим стручњацима на престижним пројектима, тако да смо развили завидно искуство.

САН:  Године 2019. стручни рад  Ojdrovic Engineering-а  на захтевном вишегодишњем пројекту „Рехабилитација западног блока канадског парламента у Отави“, крунисан је престижном наградом канадског института за челичне конструкције у области пројектовања и изградње. Реците нам нешто више о Вашем искуству рада на овом интересантном пројекту и награди коју сте добили.

НЕБОЈША: Најзаслужнија за награду је моја колегиница Џејн Крисанова, која је водила анализу конструкције и тим млађих инжењера и техничара. Успешно смо сарађивали са архитектима, специјалистима за стаклене кровове, многим другим професионалцима и произвођачем челичне конструкције. Редовни састанци за координацију дизајна су окупљали тим из Европе, Америке и Канаде. До последњег дана смо прерачунавали конструкцију и проверавали детаље у сарадњи са произвођачем. Изузетно интересантан пројекат, прилика која се пружа једном у животу.

Западни блок канадског парламента је један од три објекта на Парламент брду у канадској престоници у који је канадска народна скупштина  (House of Commons) премештена од јануара 2019. године да заседа током дуготрајне реконструкције централног блока. Некадашњи западни атријум оригиналне зграде из 1865. године овом реконструкцијом, која је трајала 7 година и коштала  863 милиона канадских долара, претворен је унутрашњи простор за заседање скупштине. Велелепна конструкција стакленог крова ослоњена је на готски стилизовану савремену челичну конструкцију грана и стубова који су усидрени у подлогу од стена три спратне висине испод нивоа земље. Више о пројекту можете сазнати на званичним веб-страницама државе Канаде, а предлажемо вам и да приликом боравка у Отави букирате бесплатну туру посете овом блоку у трајању од 40 минута.

САН: Ви сте професионални инжењер у Онтарију и још пет других провинција у Канади. У данашње време млади у Канади, па и млади српског  порекла, тешко се одлучују да студирају инжењерство, па и кад заврше не воле да раде у консалтингу и да се баве прорачунима. Деца многих инжењера се одлучују да буду „све само не инжењери“. Шта је по Вашем мишљењу разлог за то и како видите будућност струке грађевинског инжењера?

НЕБОЈША: Испричаћу вам једну нашу приватну анегдоту.   Када је имала шест година, наша ћерка нам је рекла да ће да прекине традицију Ојдровића и да неће да буде грађевински инжењер. Каже, много се ради. Шалу на страну, није лако постати инжењер, а и после дипломирања мора још много да се учи и ради. Приходи су пристојни, али има послова који захтевају мање рада за исте или веће паре. Ту је и професионална одговорност која прати инжењере цео живот. Са друге стране, у овом тренутку у Торонту готово да и нема незапосленог инжењера. Ми већ месецима покушавамо да нађемо некога са десетак година искуства. Увек ће бити младих амбициозних људи који воле да стварају и да остављају нешто опипљиво иза себе. Не секирам се за будућност грађевинарства.

САН: И за крај разговора обично питамо нешто што није везано за Ваш посао и непосредни повод за овај разговор, али је везано за Ваш живот у Канади и корене у Србији. Да ли сте имали прилике да пропутујете Канадом и да ли некада посећујете Србију и шта Вас тамо вуче?

НЕБОЈША: Нажалост, нисмо довољно упознали Канаду. У почетку није било пара, после није било времена... Посете родитељима су обично узимале главне термине за путовања. До ове пандемије смо прилично редовно путовали у стари крај. У нашем случају, то је Србија и Словенија. И понекад Јадран. Од оно мало Канаде што смо видели, највише нам се допао Квебек Сити. Некако подсећа на Европу...