У постојбини Бербера у подножју Атласа

Било је ово моје прво путовање у Африку, у њену најсевернију и Европи најближу земљу, Мароко. Авантура је oтпочела слетањем у Казабланку. Ту нас је дочекао возач, па смо дуж великих булевара, прашњавих и палмама наткривених, тек пројурили и оставили разгледање града за неки други дан. Водич и остатак групе чекали су нас у Маракешу.

Маракеш, „црвени град“, након пар сати засенио ме је својом бојом фасаде и архитектонском аутентичношћу. Мало песка, мало прашине, мало гужве, мало чудан саобраћај, много људи, возила и све фасаде исте боје црвеног песка. Зграде изгледају као дечјим рукама извајани пластелин, заобљен и мекан. Пешчану фасаду тек понегде разбија мозаик од плочица, филигрански бордур око прозора и дуборез дрвених врата.

Мароко је добра прекретница за све оне који су се успавали у пастелним бојама живота да изнова преиспитају одустајање од својих снова или интензитета животне радости. Јарке боје уносе у живот храброст, отварају широм очи и појачавају осетљивост свих чула.

Боје су у људима, њиховим животима и сновима, којима Мароканци, посебно жене, оплемењују ово парче Африке. Унутрашњост хотела, ријада, музеја, ресторана и пекара отвара раскошни разнобојни декор, онај заштитни знак Марока. Теписи, бакарне лампе, поплочани подови и зидови у мозаицима најразнобојнијих дезена. Град Маракеш, „Мали Париз“, како га је Черчил назвао, препун је контраста. Смењују се сиротињске четврти и раскошни хотели, калдрма и булевари, пешаци и аутомобили, коњске каруце за панорамско разгледање и високи затамљени џипови, све на једном месту. Отворен трг сук и медина, на којој миришу зачини, пече се кафа у песку, сипа чај од нане из сребрних чајника, каменим жрвњем цеди арган и меље бадем, ту су и змије и мајмуни за сликање, разне ђаконије, текстил и теписи руком ткани, натоварене камиле!

Трг Џема ел Фна је жила куцавица мароканског града Маракаша. Дању је трг препун кротитеља змија, тату (tattoo) мајстора и разних других забављача, док ћете увече овде видети безброј тезги на којима можете купити традиционална јела од јагњетине, свеж сок од поморанџе и бројне друге специјалитете. Туристи овде долазе током целе године како би искусили праву маракешку атмосферу и открили све занимљиве ствари које локално становништво може да понуди.

Усред те вреве и буке, на пар минута од хотела, налази се башта Мажорел, оаза француског истоименог сликара. Башта се налазила око куће коју је уредио у кубистичком стилу и која је представљала његов атеље, али та башта га је  прославила више него сликарство. Са разних путовања доносио је биљке и садио их у овом врту. Игром судбине имање је дошло у руке Ив Сен Лорану док је у Маракешу тражио инспирацију за своје моделе у орјенталним дезенима. Дизајнер је тегет фасади додао лимун-жуте и наранџасте саксије пуне дивовских кактуса.

Врсте биљака је утростручио, увео систем за наводњавање, уживао за живота дуго у њој, а након смрти његов пепео је расут по башти. Кроз ову биљну оазу вијугаво воде вретенасти путићи од печене глине, а џиновски бамбуси са свих страна пружају хлад. Вода жубори у фонтанама, прелива се у вештачким коритима преко којих лебде мостићи од бамбуса. У шетњи обилазимо неколико павиљона, један од њих је Музеј берберске примењене уметности. Фотографисање није дозвољено, али поред изузетних артефаката одеће, накита, сабљи, посуђа и предмета, посебно место заузима соба са огледалима и звезданим небом. Музеј посвећен креацијама и развојном путу моде Ив Сен Лорана као и мали бутик накита су у последњем павиљону. Измађу ова два музеја је ресторан у башти! Оаза у граду који није три године видео кишу. Кад помислите на глобално загревање, овде вас гризе савест што не идете више пешке. Па да кренемо мало пешака кроз Маракеш.

Водича срећемо у хотелу, представио се и рекао нам да је пореклом из села у Атлас планини, да је Бербер и добро познаје пустињу. Прастановници северне Африке, они који су ту насељени пре античких Римљана, па и Арапа, су Бербери. Велики број њих је у Мароку, али и у многим северним државама на овом континенту. Њихова вера је исламска, коју су прихватили од Арапа, а у Мароку живе јужније према Сахари. Бербери имају карактеристичан начин живота и станишта у брдима, бавили су се транспортом у караванима на камилама кроз пустињу. Данас је то туризам.

Из Маракеша крећемо на југ према Сахари, веома добрим, али кривудвм путем Тизи Н'Тичка, који пресеца планински венац Атлас и пролази кроз берберска села која су буквално узидана у планину као мишје рупе и грађена од наранџасто-црвене опеке и песка. Растиња готово да нема, али та сурова природа има своју чар. Стрмим путем након дуге вожње стижемо до  Атлас студија. Нажалост, неки локалитети су због земљотреса затворени па нисмо обишли Аит Бен-Хадоу који је под заштитом Унеска и у ком је снимљен филм Лоренс од Арабије и многи други. Посета студију је као путовање кроз време. Светло је подешено за изванредне фотографије, а водич је, забаве ради, снимио и по неки кадар са нама као главним ликовима, те је могуће осетити магију сета мароканског  „холивуда“. Филмови Гладијатор, Принц Персије, Игра престола, снимљени су овде, а о њима смо чули врло занимљиве анегдоте.

Пут настављамо кроз клисуре и кањоне, као да планину сече пут. Прво узбрдо у планине, па низбрдо до пустиње. У сумрак стижемо до хотела који је традиционалног стила: антре са диванима, разнобојним ћилимима, дрвеним собним вратима са катанцима и резама. Вечера је раскошна, чорбе, јагњетина и пилетина у земљаним посудама и много поврћа и воћа.

Ујутру после доручка настављамо према пустињи. Једна пауза у ресторану, у дворишту ручак, куповина шарених марама, које смо научили да везујемо, највеће и најсочније урме, много воде јер врелина пустиње се осећа.

Онда, изненада, само застадосмо на једној заравни, спремни на два сата пешачења кроз пустињу. Бербер Мухамед био нам је водич. Одевен у белу дугу хаљину украшену карактеристичним плавим везом, која насред груди има нашивен један велики џеп. Испод хаљине плаве панталоне и сандале од камиље длаке. На глави плави турбан. Хода лако, уједначено, а ја како сам угледала оне пешчане дине испред нас, наше ходање се претворило у пловидбу. Како се колона развукла и трагови стопала се расејали на неколико страна, свако од нас је правио своју стазу.

Не престајем да фотографишем, пењем се и спуштам низ пешчане дине, у које понегде упадам и до колена. Само се препуштам урањању у песак и нијансама наранџасто-златносиве боје.

Након дугог пешачења нађосмо се под једним дрветом, испод кога су већ поставили велике тепихе, шарене душеке и мекане јастуке, па све четири у вис. Температура је око 40 степени Целзијуса, али дува неки пријатан ветар и ваздух је сув, само осећам велику жеђ, али не и врућину. Стижу нам чајеви, разно зрневље, урме, а спрема се и тажин у земљаним посудама.

Наставак пута био је до заласка сунца. Кад сунце урања на хоризонту у море, некако све има сребрнобакарни одсјај, али кад сунце урања у песак, сенке су прави мали дадаисти. То посматрање заласка сунца са највише дине је изненађење, само трептај и нема га. Силазак са дина је неконтролисана радост или котрљање, ко како воли. То мора да се доживи и осети, није лако описати. Можда треба само фотографисати!

На највишој дини са друге стране видимо камп са великим белим шаторима и креветима постављен у пун круг. Вечера, па логорска ватра, берберске песме и наша импровизација, смех и игра око ватре, дубоко у ноћ. А месец пун баш те ноћи, сија као рефлектор, ни сунце га зором није отерало. Лаку ноћ, temsiwin - на берберском!

Јутро! Пре сванућа поискакасмо из кревета и ко чворци посадисмо се на узвишене дине око кампа. Чај и кафа, доручак па сафари камилама. Како су све камиле поседале у песак, а ми добили задатак да их одаберемо, ја сам пришла једној чије име је Шећерко. Није ми било свеједно кад се усправила, прво на задње ноге и моја глава се се тада нашла испод њеног трупа. Уз добре инструкције усправих се у седлу које је прилично широко, па након мало намештања пронађох удобан положај. Камиле су иначе све мушке, кажу да женке знају да изазову љубомору и кошкање. Ново искуство, нови поглед на непрегледне планине златног песка.

Након неколико сати, одмор и ручак усред ничега уследила је рели-вожња џиповима ван главног пута, ако пут уопште постоји. Било је и наглих скретања, и поскакивања, и заглављивања у песку, и превртања уз цику и вриску сапутника. Пред сумрак нови камп и ново искуство. Овог пута предвидели су мале шаторе али је ноћ била топла и пријатна и за спавање на теписима и ћилимима. Окупљени око ватре уз звуке традиционалне музике, радујемо се хлебу који нам је Мухамед испекaо у песку.

Повратак према Маракешу кроз нове кањоне и вијугаве путеве, дивна села и зелене оазе палми али и уређених повртарских башти. Зауставили смо се пред Уарзазате, у једном ријаду са базеном и тушевима, да се расхладимо, сперемо песак и ручамо. Ријад је традиционална кућа са собама за изнајмљивање која обично има своју башту у средини, ова је била пространа, као оаза усред брда ушушкана.

Са повратком у Маракеш, започео је и други део путовања.

Крстарење обалом и обилазак  неколико рибарских градова, препуних сурфера, бохо ресторана, лењог а живописног хедонизма, морских плодова. То нас је опчинило другачијим чарима. Посетили смо и Фарухину кухињу и научили како се прави тажин. Усликали козе на дрвећу аргана како једу плодове. Пазарили арганово уље, мед, путер од бадема. У суковима и мединама пазарили тепихе, прекриваче, јастучнице, црне сапуне, кожне табурее, све руком рађено и у малим мануфактурама произведено. Лешкарили на сунцу, крстарили бродићима, пели се и силазили низ брдовите приморске улице. Морска бела и плава умирила је оне вреле боје централног Марока.