Тајне српске кухиње

Србија има јаку кулинарску културу која се развила у поднебљу богатом природом, под утицајем умерено континенталне климе, али и  многих историјских токова и мешања народа, почев од суседних балканских, преко народа и култура које су у историји окупирале ово подручје. Византијски, турски и аустроугарски утицај на исхрану у Србији су били пресудни у процесу стварања онога што данас зовемо српским кулинарством.

Према извештају Taste Atlas-а за 2023/2024 српска кухиња се налази на завидном 20. месту, са просечном оценом 4,45 (највећа оцена је 5,0). На првих десет места налазе се Италија, Јапан, Грчка, Португалија, Кина, Индонезија, Мексико, Француска, Шпанија и Перу. Од бивших југословенских република Хрватска заузима 19. место, Босна и Херцеговина 27. Македонија је на 61. месту, Словенија на 64, а Црна Гора тек на 80. месту. Исти извор наводи да су најпопуларнија српска јела: пљескавица, пасуљ, ајвар, гибаница, слатко, маковњача, бурек са сиром, сарма, карађорђева шницла, пребранац, крофне, урнебес итд.

Не постоји извештај, блог, препорука, нити утисак туриста који посете Србију на којем ће изостати похвала за српску храну. Добра, укусна и у великој мери „чиста“ храна се у Србији не једе само у најбољим и најизвиканијим ресторанима, већ и у оним мање познатим, па чак и у ресторанима брзе хране. Један од разлога за то је што Србија располаже са око пет милиона хектара пољопривредне површине са релативно малим газдинствима на којима се одвија производња хране без генетских модификација. А на трпези у свакој породици, сервира се углавном здрава и чиста храна, захваљујући пијацама на којима се може купити поврће, воће, млечни производи и месо директно од пољопривредника. Пијаце су увек ту без обзира на доба године и свакодневно нуде своје неодољиве производе, а распрострањене су у сваком граду и насељу у Србији.

Дуго сам размишљала шта бих ја као Српкиња, уједно и куварица у свом дому, издвојила као главне карактеристике српске исхране и кухиње. Једна карактеристика је свакако да се у Србији не једе много брза храна. Једу се три оброка дневно, доручак је обично јак и најчешће се састоји од сланих пецива који су још један српски специјалитет, а ручак који се обично једе у раним поподневним часовима је најважнији и најобимнији оброк, док је вечера обично лагана. Не треба помињати само она српска јела која су чувена у свету и сервирају се у ресторанима као ексклузивна,  већ она типична јела и посластице која се једу свакодневно. На пример, за обичан оброк породица сигурно неће сервирати карађорђеву шницлу (заролана телећа или свињска шницла испуњена кајмаком, а затим похована са презлама и испржена у врелом уљу), већ пре неко од куваних јела са или без меса, типа кувани грашак, динстана боранија, пуњене паприке, кувани пасуљ, мусака, подварак, сатараш, слатки купус, ђувеч. Или је на јеловнику бистра пилећа или говеђа супа, гарнирунг од неког обареног или динстаног поврћа, печено, пржено или месо са роштиља и обавезна салата. А заједнички именитељ је да се у готово сваком домаћем јелу, које се сервира као главно јело у српским породицама, употребљава кашика! Постоји и популарна српска изрека која каже: Нема јела без кашике.

Припрема хране је била и остала део српске традиције и културе. Рецепте за припрему хране су нам са колена на колено преносиле мајке и баке, а и ми ћемо нашој деци.