Слава – српско добро под заштитом Унеска

СЛАВА је добила своје место  на Унесковој листи нематеријалне културне баштине 2014. године.

Слава, тј. крсна слава је најкарактеристичнија особина духовног и породичног живота Срба, оно по чему се Срби разликују од осталих хришћанских народа, по чему се препознају и идентификују. Прослављање светитеља, на чији су дан наши преци у давна времена крштењем примили хришћанство, преноси се с колена на колено, са оца на сина.

У целом хришћанском свету, Срби су једини народ који слави славу.

Слава се у данашњем облику формирала у 12. веку, у време када је Свети Сава био први српски архиепископ. Обичај је био овакав. Када би једна породица примила хришћанство, онда би домаћин, као њен најугледнији члан, узимао име светитеља на чији дан се крстио и славио тај дан. Његова породица би то настављала, држећи тог светитеља као породичног заштитника.

Једном примљена слава се не мења, него се наслеђује. Слава се код Срба, по народној традицији, наслеђује али се не дели и преноси се искључиво по мушкој линији. Уколико зет долази у кућу младе, он прима крсну славу од младиног оца. После смрти домаћина породице, домаћица може да настави да слави крсну славу. Док је отац жив, син или синови не преузимају славу већ је славе са оцем. Кад отац умре, онда синови преузимају славу. Ако има више браће, могу се договорити да славу преузме само један или је преузимају сви. Уколико синови нису у могућности да долазе на славу код оца, услед удаљености или других разлога, чим заснују сопствено домаћинство, могу почети сами да славе. То се дешава и Србима који живе у расејању, далеко од свог родног краја и родитеља. На тај начин је слава, као српски обичај, дошла и на амерички континент и одржала се и у Канади и у Америци у већини српских породица. 

Срби су током бурних векова своје историје успели да сачувају славу и  славски обред.

СЛАВСКИ ОБРЕД се  састоји из молитве за освећење славског колача, жита и вина, па свако домаћинство само одређује  у којој мери ће испратити сваки од тих елемената. Битно је да се слави!

СЛАВСКИ КОЛАЧ је симбол Исуса Христа, који је за хришћане хлеб живота. Домаћица га замеси дан раније. Mеси од чистог пшеничног брашна и додаје се мало освећене и богојављенске водице. Колач се украшава разним знамењем од теста (вода и брашно). На централном делу колача утисну се ћирилична слова ИС ХС НИ КА, и то у два реда по четири слова што значи Исус Христос побеђује, или голубица као симбол мира

СЛАВСКО ЖИТО је симбол васкрсења и обавезно послужење на свим славама. Исто се спрема дан раније. Жито се скува, оцеди, самеље и помеша са млевеним орасима и шећером. Однос састојака свака домаћица може да одреди према свом укусу. Могу се додати и мирисни зачини попут каранфилића, орашчића или ваниле. Житом се најпре послуже укућани, а сваки гост који дође на славу најпре се прекрсти, а затим послужи житом.

СЛАВСКО ВИНО, које се користи у обреду освећења, симбол је Христове крви проливене за спасење људи.

СЛАВСКА ТРПЕЗА треба да буде свечано постављена. Редослед јела је устаљен: прво се служи предјело, затим главно јело и на крају слаткиши. У посне дане (среда и петак) и време поста за славу се припрема посна храна, а у све остале дане мрсна.

Врхунац славског обреда представља свечано ломљење славског колача и његово дизање увис у славу Бога и светитеља. Сви присутни придржавају одоздо колач и окрећу га. Затим заједно ломе колач, свештеник узима обе половине, састави их да се приљубе доње коре, целива га и пружа домаћину и осталим укућанима на целив говорећи молитву.

После Божића, крсна слава или крсно име, како се још назива, најважнији је црквено-народни обичај и највећи породични празник.

Најчешће се славе ови свеци:

20. јануара Свети Јован или Јовањдан
21. јануара Свети Сава или Савиндан
22. маја Свети Ђорђе или Ђурђевдан
23. новембра Свети Митар или Митровдан
24. новембра Свети Арханђел Михајло
25. децембра Свети Никола или Никољдан

Православни обичаји и традиција нису исти код свих православних народа. Код Грка, на пример, сваки светац има посебан дан и они их славе као имендан.