Плочници Торонта

Након дужег времена, средином фебруара текуће 2022. године, нашао сам се у центру Торонта, тачније на King улици која слови за финансијски епицентар Канаде. Уздуж ове улице се ређају највећи и најлуксузнији небодери – симболи моћи њихових власника, банкарских и финансијских институција. Прелепе гранитне степенице и предворја још зврје празни. Најбољи пабови и ресторани Торонта, који су смештени баш у овој улици, и даље су затворени. Дуж улице нема пролазника, тек понека грађевинска екипа у послу. Раније се овом улицом буквално није могло проћи од ужурбаних службеника, који ту раде, као и просјака који су неретко спавали у својим врећама насред тротоара. Сад више ни њих нема.  У велелепним мермернобелим фоајеима могу се срести само обезбеђење и понеки радник из одржавања. Кажу да за сада ради 10% особља и да очекују да ће се до лета вратити преко 40% људи. Дај боже, мислим се ја да буде тако, јер призор и атмосфера личе на апокалиптичке сцене из неког филма.

Док се под јаким утиском крећем ка Queen улици да утеху нађем међу живим људима - посетиоцима клизалишта испред Градске куће, на семафору доживим ново изненађење. Стасит момак у провидној летњој сукњи чека испред мене. Ледени ветар дува и задиже сукњу,  показује голе ноге са накострешеним длакама. Мени хладно да га гледам, мислим се, дете разумем да си поносан на то што јеси, али постоје хулахопке, па зар по цену живота бити другачији, слободан...

По цену живота или по цену банковног рачуна? Некада су се државе обрачунавале са непослушнима тако што су им одузимале слободу, а данас им  замрзавају банковне рачуне. Тако се завршила једномесечна блокада центра Отаве, у којој је канадски народ, предвођен конвојем камионџија, блокирао улицу испред канадског парламента у име протеста против обавезујућих ковид прописа: вакцинације и поседовања ковид пасоша за слободу кретања које је држава увела као одговор на епидемију вируса корона. Истовремено су  лекари и научници, који су подржали протесте,  организовали у хотелима у Отави стручне панел-дискусије на тему сузбијања епидемије и лечења короне на које су позвани сви државни научници и лекари који су организатори мера и система лечења у последње две године. Одзив је био занемарљив. Нажалост, на  неке теме у овом друштву нема више дискусије и сучељавања мишљења, нема више демократског дијалога.

Народ  је масовно подржао овај бунт, а викендом је долазило појачање из Торонта и Монтреала. Било је и старих и младих, људи свих раса, порекла и социјалног статуса удружених у одбрани основног људског права на недискриминацију и у вери да је њихово тело само њихов избор. Људи су доносили храну и пиће камионџијама, као и гориво кад им га је полиција одузела. Било је много Канађана који су ту камповали у својим приколицама, могли смо их видети на снимцима по друштвеним мрежама  како ујутру, на дебелом минусу, спремају деци доручак на роштиљу. Председник Трудо није нашао за сходно да их прими и разговара о њиховим захтевима него је решио проблем тако што је, након неуспешних полицијских акција, спровео први пут у историји Канаде  посебне мере које су резервисане за ванредне ситуације, а које су  му омогућиле да замрзне банковне рачуне вођама протеста.

За све време камионџијске кризе, која је вероватно најдужи и најмасовнији протест у историји Канаде, канадски медији су приказаивали бунтовнике као шачицу спорадичних закерала, који ометају живот грађана Отаве. Чак је и сам председник коментарисао да су учесници углавном само мала група емиграната са акцентом, чиме је директно омаловажио већину становништва ове емигрантске земље. Приметно је и да се током година пандемије у канадском друштву појавила још једна дискриминисана мањина. Са групама као што су „обојени“, „Азијати“, „хиспано“, ту су сада и „источно-европљани“ којима је ударена етикета „антиваксера“ и побуњеника против државног естаблишмента.

Председник се током „Конвоја за слободу“ скривао од јавности, под изговором да има корону иако нас је две године убеђивао да је најбитнија ствар на свету само да је не добијемо.  Он и влада покоазали су бројне неспособности у последње две - корона године, а тотална отуђеност од народа се разбуктала у камионџијској кризи. А онда су се извадили из целе ситуације тако што су финансијски казнили организаторе и окренули фокус медија на рат у Украјини. Са почетком овог рата, 24. фебруара, медији су престали да нас плаше короном и почели агресивно да нас плаше ратом. Током последње две коронске године, званични медији су дефинитивно изгубили поверење грађанства, поставши средство пропаганде, а не средство информисања. Седма сила је постала прва бојна сила, сила ширења хистерије, која гура у очајање, страх и беспомоћност човека.  Сила којом се контролишу масе, док друштво полако клизи у тоталитаризам.

Након тачно две године, у Онтарију је од 21. марта укинута мера обавезног ношења маске преко лица. За те две године, свет око нас, а и ми сами, много смо се променили. Неки су оседели од страха, неки су постали ватрени заговорници система који штити њихово здравље, новац и њихов крваво стечени положај у друштву, а неки су остали без посла, сами и несхваћени јер се нису вакцинисали, неких више нема... Сви смо губитници.

Крај је марта, а зима нас и даље стеже. На аутомобилима се вијоре жуто-плаве заставе. До јуче би Канађани вероватно заменили украјинску заставу за ИКЕА лого, али сада одједном сви знају све и о Украјини, и о Русији, и о историји. Реалност је поново црно-бела, а сервирана од стране медија и владајућих институција, а Канада и Канађани могу имати само један став и једно мишљење и стати само на једну страну.

Неке маске су пале, али вакцине и кју-ар кодови нису. То је остављено фирмама да саме по својој савести регулишу. Неке фирме су већ поделиле и трајне отказе, као што је то био случај крајем 2021. године, када је торонћанска општина дала отказ 461 запосленом (1,2%) који су одбили да се вакцинишу. Невакцинисани Канађани и даље немају могућност да изађу из земље. Наравно да ће сви који данас теже да буду укључени у токове новца и просперитета морају бити политички коректни и одани званичном наративу у који нас убеђују протекле две године. „А ко другачије каже, клевеће и лаже.“

Можда је ово само сан из кога ћу се ускоро пробудити и опет се једва пробијати кроз бучну гомилу људи на King улици, прескачући просјаке који се егзибиционистички шире по плочницима испред монументалних банака, јер то је њихово људско право које им нико не може узети као  - највећу тековину западног демократског друштва.