МАНАСТИР У МИЛТОНУ

Манастир Преображења господњег у градићу Милтону у Онтарију, први је и, за сада, једини српски православни манастир у Канади. Heма никог од српскога рода да није осетио неизмерну радост и слободу под овим парчетом српског неба у новој домовини. Предивна задужбина Срба Канаде издиже се као круна на узвишењу нијагарске падине. Готово сви имамо важне  успомене које нас заувек везују за ово јединствено свето место нашег окупљања. Поред чудесних литургија, које греју душу у зимска јутра, далеко од бремена града, многи су у овом манастиру крстили своју децу, бројни бракови су склопљени, опела служена. Често смо присуствовали хуманитарним или културним догађајима, организованим на манастирском имању. Једном приликом сам ту слушала младог гуслара како пева песму Бој на Чегру. Јека његове песме у резонанцији са шумом стварала је јединствен мистични доживљај, повезујући јунаке песме са душама Индијанаца који су некада ту живели. Почетком јуна, кад се после тешке борбе зима коначно повуче, и шума око манастира заблиста,  Србадија  жељна сунца и дружења распали роштиље по ливадама манастирског имања. Родитељи са најмањом дечицом први пут се опусте, допуштајући им да сами истражују природу, сви смо наши, своји на своме, нема страха да им неко може наудити. Млађарија се забавља на кошаркашким и одбојкашким теренима и појаве се на пикнику   тек поподне, гладни као вуци. Неке тате играју фудбал, неки окрећу пљескавице, а неки чак прасе или јагње. Маме пију кафу и шетајау се по прелепим алејама до манастира, конака, библиотеке и гробља. Баке и деке уживају на лигештулима стратешки позициционирани према сунцу и далеко од дима док се врата цркве не отворе за „вечерње“. Сабира се и старо и младо душу да одмори од тешке канадске зиме. Тако ми придошли у овом веку, уживамо наш „Милтон“, који нам претходна поколења оставише на чување и коришћење.

Камен темељац за манастирску цркву постављен је тачно пре 30 година, у октобру 1992, али требало је много труда, рада и новца  да се ова давнашња идеја оствари. Почела је да се реализује формирањем Епархије канадске и устоличењем првог епископа канадског, владике Георгија (Ђокића), 1984. године. Земљиште на којем је изграђен манастир купљено је и освећено 1988. године. Темеље будућег манастира освештао је Његова светост патријарх српски господин Павле 21. октобра 1992. године, а 12. јуна 1994. године освештао је изграђену манастирску цркву.

Након остварења овог подухвата, тадашињи епископ канадски г. Георгије обратио се  својим епархиотима: Овим  чином се заокружује физичка дјелатност Епархије канадске. Предстоји нам духовна, мисионарско-просвјетна дјелатност. За то сада имамо своје цркве и свој манастир. Нека у нашим црквама, а нарочито у нашем манастиру, никада не заживи дух секуларизма, протестантизма, материјализма него нека је у светињама дух Светога Саве и осталих светих, чијим молитвама Господе, који си се на гори преобразио, помилуј и спаси нас. Амин.

Списак задужбинара садржи 1500 имена, а под бројем један је Олга Аћимов из Монтреала. На овај број се додаје и подужи списак оних који су принели  рад, време, љубав и труд.

Живописање цркве почело је одмах по њеној изградњи и извођено је у неколико фаза. Живопис је рад нашег  познатог  иконографа и фрескописца Драгомира Марунића из Београда. Рад на фрескописању  завршен  је почетком 2002. године. Величанствена фреска Христа Пантократора на куполи храма, композиције Преображења господњег, Уласка у Јерусали, Прања ногу, Издајства Јудиног, Силаска у ад остаће као вечно сведочанство о стварном лику православног српског народа.

Наш једини манастир у Канади чувен је на америчком континенту и по томе што се у њему чувају делови  и честице нетрулежних моштију великих хришћанских светитеља с почетка историје цркве, од првог до трећег века: Св. Василија Великог, Св. Игнатија Богоносца, Св. Атанасија Великог, Св. Поликарпа Смирнског, Св. Пантелејмона, Св. Харалампија, Св. Нектарија Егинског, Св. Ирине и мошти Св. Нектарија  Оптинског,  светитеља с почетка 20. века.

У прелепој и јединственој природи, на 20  хектара, за свега неколико година, наш народ је подиго праву малу оазу српске духовности. Поред манастирске цркве, изграђена је и зграда конака са бројним садржајима: капелом Св. Три Јерарха и великом салом за даће и парастосе. На једном делу имања урeђено је и прво српско гробље у Канади. У  јесен 2009. године, поред манастирског конака изграђена је још једна прелепа грађевина. Реч је о епархијском музеју и библиотеци са преко 10.000 књига који својом лепотом немају премца не само на овим просторима већ и шире. Одмах уз цркву налази се велики пикник простор о коме смо већ нашироко причали. Али да не бисмо завршили ову причу о нашем „Милтону“ само храном за тело, ево извода из проповеди Његове светости, патријарха Павла на освећењу манастира: И као што тело има потребу за храном и одећом тако и душа има потребу за храном и одећом. Храна за душу је реч божја, наука божја, по речи Господа Исуса. А одећа за душу то су света и честита дела, свете врлине. Та наука држала је и претке наше, као што рекох и понављам, да у свим приликама и неприликама живота и несрећама буду и остану заиста људи и народ божји, као што ваља и требује и као што Бог од нас очекује.“

А нама преостаје да живимо ове мудре речи, чинимо добра дела и нашим потомцима предамо овај свети манастир на чување и понос. А манастир ће да сачува њих и њихов национални и верски идентитет. Јер како је певао давно Филип Вишњић тако је и сада: „Манастири и криво гудало то је наше српство сачувало.“

Овај чланак је део инцијативе „Локално новинарство“.