ЗАМАГЉИВАЊЕ

Прије шездесет година, студио Hanna Barbera је продуцирао серију цртаних филмова о породици Џетсон (футуристички пандан праисторијским Флинстонима) која нас је забављала чудноватим справицама, видео позивима и интелигентним кућним апаратима. Маштали смо како ће наша будућност наличити њиховој у граду Орбити године 2062, са чистим ваздухом и летећим возилима, не слутећи да ће 21. вијек, упркос холограмима и роботима, бити много ближи - борби тољагама.

Хватајући корак са кока-колом и рокенролом, ратови су за нас, који смо расли у социјалистичкој и несврстаној земљи, били ствар прошлости, превазиђена тема на часовима историје и вечерњем дневнику на којем су се Иран и Ирак свађали чији је Алах паметнији. Пред поскупљења и несташице, пуштали су нам ратне филмове, подсећајући нас на жртве које су у име нашег комфора претрпјели партизани, те је стога много здравије бити без уља и горива, него без главе. Нису нас се дотицали сукоби у Кореји, Алжиру, Вијетнаму, Лаосу, Нигерији, Камбоџи, Анголи, ни кризе Суецког канала, фришко формираног Израела, ни тропске Кубе, јер сви су били далеко од Балкана на којем је живот обећавао. Радили смо, путовали, градили викендице, бесплатно се школовали и поправљали зубе, преко веза се сналазили и безбједно спавали у сјенци хладног рата под топлим јорганом братства и јединства. Обилато смо мезили, пили и пјевали ‘Рачунајте на нас' док је попуштао малтер у циглама берлинског зида и нашег једнопартијског система. 

Неспретно смо се поиграли демократије да би нам деведесетих, као миришљаву со, гурнула под нос рат, те смо се пробудили попут унезвјерених мрава у чију се кућу изненада забио ашов. И добрим је мравима, у то вријеме зла, било тешко разлучити разлоге и посљедице, али и одупријети се најтежем што је рат донио - мучном препознавању људске небитности. У гробљу југословенских снова, процијенивши материјалне штете и број жртава као мјеру пораза, лично смо се увјерили да у рату нема побједника. Колективно смо страдали, укључујући и оне који су напустили матичне земље, помирени са чињеницом да ће њихова дјеца, далеко од првих рођака, сањати на страним језицима.

 Ускоро смо након тога на брзину преварени новом технологијом, те су се онлајн сукоби гифовима учинили најтежим што нас чека или битка за даљински ако је на једном каналу омиљена серија, а на другом спортска утакмица. Изнова смо се успавали, сретни што смо још живи и што не ратујемо као далеки Чечени и афричке земље за које не знамо јесу ли на сунцу или у хладовини. Дужност према будућности смо обавили гласањем, надајући се да ће изабрани задовољити наш апетит за миром и правдом, јер ко би од нас, поред толико посла и обавеза, баште и зимница, дјечјих тренинга и тандркања музичких инструмената, имао још времена да се мота по скуповима политичких партија. Као жабе које не искачу из воде у коју су стављене да се живе скухају, ћутке смо претрпјели сумњиву везу рушења њујоршких небодера са разарањем Ирака, арапско прољеће и друга годишња доба у Либији, Сирији и Авганистану, и сада из лонца провирујемо да видимо шта се куха у Украјини и Израелу, и шта ће нам сервирати у Ирану и Тајвану, и ко зна у којем још ресторану. Можда опет на Балкану?

Гласали смо, па сад немамо право гласа.

Несмотрено смо предали свијет у руке невидљивих отмичара чије лобистичке команде спроводе лидери од којих многи немају основних дипломатских квалификација, те нам намјесто просперитета, на дневни распоред човјечанства константно додају нове тачке рата. У септембру 2023. чланови канадског парламента су стојећки аплаудирали ‘Хероју који се борио против Руса у Другом свјетском рату’, изазивајући скандал који је разоткрио да је влада канадског учитеља глуме у посљедњих седам година донирала 2,2 милиона разним групама повезаним са именом дотичног хероја и припадника Wаffen-SS дивизије, Јарослава Хунке. Канада је у новембру гласала ПРОТИВ резолуције Уједињених нација чији је циљ био да допринесе разријешењу конфликта у Израелу, Гази и Западној обали, али и да заштити цивилно палестинско становништво и њихова имања. Гласала је и против свега осталог што указује на угроженост њихових права и лошег третмана који траје деценијама.

  Моћ свјетских државника не огледа се више у броју бојевих глава, снага је у рукама медија и новинара који далеко од попришта манипулишу информацијама и нашим емоцијама. Као хушкачи уличних паса, без легитимних репортажа, хипнотишу нас апсурдним паролама и застрашују новоизабраним силама осовине зла. Са усана нашминканих говорника вјешто клизи отровна доктрина коју многи узимају здраво за готово и поврх тога што је подржавају, узимају себи за право да друге малтретирају. У чланке реномираног Nеw Yоrk Тimes-а увукла се необична ријеч -  obfuscation, чија је дефиниција активност замагљивања разумијевања људи, остављајући их збуњенима и затеченима.

Некада је у Канади хокеј био главна тема, али временом се мирољубива публика заразила вирусом политичког циркуса и оно чега би се некада стидјели, сада је постала прихватљива реторика: ‘Све Русе треба побити', 'Газу поравнати', 'Штета је што Хитлер није завршио посао'. Страх, инстинкт за преживљавањем, пропаганда која дехуманизује непријатеља, траума, стрес и ерозија морала, исциједиће најгоре из човјека. Трпимо колеге и комшије који навијају за одабране стране као да су у питању спортске и гладијаторске игре. На Филмској школи у Лос Анђелесу, студенти дигиталних анимација проучавају веома популарну видео игру “This War of Mine”, инспирисану искуствима  становника Сарајева у вријеме рата 92-96, у којој играчи морају помоћу домишљатости да преживе снајпере и опсаду града. Питам се, да ли и они попут мене, када спусте џојстике, задрхте на звук ватромета јер помисле да је граната?

Не, рат није игра, мада може да почне због фудбала.

Без обзира што се тактика утакмице чини планираном, увијек се неконтролисано шири и наплаћује цијену људским животима. Рат руши заједницу и кида социјалну структуру; потенцијал нације пропада, јер све се усмјерава ка машинерији рата. Оставља дубоке психолошке ожиљке, посебно на дјецу која се суочавају са стварношћу смрти и разарања. Хуманитарна криза и расељавање обавезне су нуспојаве, заједно са анимозитетом зараћених народа. Послије рата, остају трагови патње и губитка који превазилазе генерације.

Да ли смо се, поражени сопственом немоћи и себичним геном којег од постанка носимо, помирили са чињеницом да је историја наше цивилизације обимна архива рата? Погнули смо главе пред константним увредама, окачили на чивилук интелигенцију и достојанство, утјешени што овај пут, нисмо ми жртве. Они које смо изабрали да нас одговорно представљају, зачепили су клозетску шољу. Појам демократије се усмрдио у ери бесрамног отпуштања и јавног прогона неистомишљеника; намјесто разговора и толеранције слушамо свађе и фрустрације,  саучеснички пратећи крађу грађанског пореза за прозводњу оружја и још разарања.

Ко ће то да чисти?

Без правде - мира неће бити, а правда се шминка и увијек касни. Док се жабе крчкају и људска права испаравају, терористи су узели чишћење у своје руке, терористичким средствима. На њихов терор, терором се одговара, потпомогнутим медијским замагљивањем које нас враћа у доба Флинстона.

Онај ко срца има, морао је осјетити да му се цијепа на пола при погледу на слике отете израелске дјеце и настрадалих палестинских малишана. Кад нападнемо невине, сврха борбе губи вриједност, јер смо тим чином елиминисали хуманост из себе. Правда не лежи у вјештини ратовања, сваки сукоб ријешен без насиља је тријумф човјечанства над сопственим деструктивним нагонима.

Хероји не иду у рат, боре се против њега, за живот у Орбити 2062.