Вечита дилема: полицијска држава или уређено друштво

Јади „свежег“ имигранта

Знамо сви да љубав лако може да пређе у мржњу. Али у супротном смеру, потребно је много добре воље, широких гледишта и праштања да би мржња прерасла у љубав. Некако ми се чини да је једна група канадских Срба успела да своју нетрпељивост према тзв. „полицијској држави“ претвори у љубав и то захваљујући ковиду, док је друга још више омрзла ту исту „полицијску државу“ и то, опет, захваљујући ковиду.

Да кренемо од почетка. Мој први сусрет са тзв. „полицијском државом“ у Канади догодио се у згради у којој сам живео као тек пристигли имигрант. На сваком спрату постојала је просторија са каналом за бацање ђубрета. Ђубре сам савесно бацао, али гомилу прочитаних часописа остављао сам са стране у тој просторији, из навике и потребе која се провлачила кроз цео дотадашњи живот „да ништа не треба бацати“ и у најбољој намери да неко још за џабе прочита штампу. Али, не лези враже! Стиже ми „љубавно писмо“ од настојника, илити како се у Канади зове „менаџмента зграде“, да сам прекршио пропис. Можда сам тада добио и новчану казна, а можда само претњу казном уколико се „злочин“изнова понови. Али оно што ме је највише збуњивало било је како су сазнали да сам то ја. Фришком имигранту који долази из не превише строго уређеног друштвеног система које је дуго патило од симптома хаоса и безумља, било је природно да новој држави удари етикету „полицијске државе“ која зна све о свакоме, а и ако не зна, ту су комшије спремне да пријаве кривца.

Такво размишљање „младих имиграната“ о овој држави  отерало је многе од нас у другу крајност – у параноично прецењивање моћи државног апарата у Канади. Страховали смо да ћемо бити врло брзо разоткривени уколико у банци мало слажемо o својој заради како бисмо добили кредитну картицу, јер смо веровали да је банка у спрези за пореским одељењем. А још већи страх је био да ће пореско одељење открити оних пар стотина долара хонорарног рада што смо срамно утајили од пореза. Бојали смо се да ћемо завршити на суду пошто смо блокирали комшијин паркинг, или да ћемо добити писмо од општине у којем се каже да су гране нашег дрвета прешле преко улице и озбиљно угрожавају саобраћај,  што се заиста догодило писцу ових редова.

Излизана етикета

Током година, у свести многих људи са нашег поднебља  трајао је процес промене перцепције о „полицијској држави“.  Та етикета се током година излизала, а у колективној свести се рађала перцепција о „уређеној држави“, са спознајом да за (готово) сваки пропис постоје разлози, интересне сфере, политичко-социјално-економски интереси, визије дугорочног планирања будућности и слично. Јасно је да су ту често присутни и многи застарели закони и прописи наметнути од стране државне бирократије, али смо схватили и прихватили да чак ни Канада није савршена држава.

Намеће ми се потреба да поставим нову теорију. Теорија каже да чињеница да смо чак и ми Срби прихватили уређену државу, само доказује да побуњеништво против ауторитета „ти ћеш да ми кажеш“ није заправо у нашем ДНК, већ је, напротив, било стечено нашим васпитањем и окружењем у којем смо живели. Али будући да је сваку теорију потребно доказати, поставићу хипотезу у другом правцу. Они народи за које је наизглед ред и повиновање прописима уписано у гене, као што су Швеђани, Немци или Канађани врло би лако и брзо почели да „хватају кривину“, уколико би им се за то указала прилика, а без санкција. Зашто Немац не би прелазио улицу тамо где је њему најзгодније, без обзира на сигурност саобраћаја, уколико зна да га за то неће казнити? Зашто Канађанин не би увео свог пса у ресторан ако би знао да не постоји пропис против тога? Зашто Швеђани не би утајавали порез ако не постоји снажан државни апарат који детаљно контролише порез грађана? А како то објаснити и шта би био заједнички именитељ за успешно спровођење прописа? Први одговор је врло једноставан. У питању је - новчано кажњавање. Још је вавилонски владар Хамураби у другом миленијуму пре нове ере знао одговор на то питање. У чувеном Хамурабијевом законику је за сваки прекршај постојала одређена строго прописана новчана казна. За други скривени одговор прошло је много година живота у Канади док ми се једнога дана није „упалила сијалица“. Наиме, у Канади је развијена свест грађана да није само њихово право већ и грађанска дужност да учествују у спровођењу тзв. управног права. У овом друштву се не сматра срамним нпр. пријавити комшију који се не придржава закона, већ напротив неодговорним ако се то не учини. Будући да многе државне установе прописе спроводе на бази „пресумције невиности“, грађани који пријављују оне који се на овај или на онај начин не придржавају прописа заправо у великој мери позитивно доприносе спровођењу истих.  

„Полицијска држава“ током пандемије

Зашто је ова тема сада поново изронила из неких давних дискусија на славама и окупљањима српских имиграната? Погађате – улога тзв. „полицијске државе“ у току свеопште пандемије. Ту су поново присутна противречна мишљења и осећања.

Пишем ове редове током пролећа 2021. године када у Торонту већ месецима живимо под наредбом искључивог боравка у кући, осим за обављање важних потреба као што су куповина хране, одлазак код доктора (премда нисам сигуран за одлазак код доктора јер ниједан не прегледа уживо), шетање или друга врста рекреације на отвореном. Сада нам се пред очима обистињују најстравичније визије полицијске државе из времена док смо били млади имигранти. Док разговарамо на улици са групом од неколико пријатеља, стрепимо да ће наићи полиција, одлазимо у викендицу са другом породицом и ризикујемо да платимо казну од 750 долара по особи уколико нас неко од локалног становништва пријави или полиција рутински проверава, а они који су се вратили са међународних путовања не мрдају из куће 14 дана док државни службеници повремено проверавају да ли се дотични придржава карантина. Чак и у оквиру Канаде онемогућено нам је слободно путовање између провинција, а месецима је из Онтарија било могуће путовати само у Алберту без обавезе да се прво одседи 14 дана у карантину.

За време зимског и пролећног таласа пандемије 2021. председник Трудо и премијер Форд су нас држали као таоце, а у неким медијима Трудо је због тога добио и сатирични надимак „председник комунистичке партије Кине“. Ванредна ситуација је видно држави дала већа овлашћења него иначе, што је изазвало шок у нашем менталном систему, можда више код нас имиграната из бивше Југославије јер смо већ имали прилике у свом ранијем животу нешто слично да доживимо, а за неке је то био и један од разлога што су отишли у свет. Протести против рестрикција, забрана и осталих мера везаних за пандемију су почели редовно да се одржавају у Торонту, у рано пролеће 2020. године. Одржавали су се сваке суботе на Дaндас тргу и завршавали се вишесатним протестним шетњама кроз центар града. Ово је трајало све до средине маја ове године, када је полиција забранила окупљања на овом месту. Од тада су се окупљања протестаната преместила на Квинс парк, а полиција је наставила да кордонима осигурава Дандас трг. Протестне шетње су настављене и доживеле свој врхунац 15. маја, када је процењено да је на протесту учествовало између 20 и 25 хиљада људи. Из разговора са Николом Живојиновићем, који је редовно учествовао на овим протестима, сазнао сам да су разлози за одржавање протеста у Торонту, а сада и широм Канаде, практично идентични разлозима за одржавање сличних протеста широм света. По његовим речима власти и њихова министарства и кризни штабови у великом броју земаља спроводе мере које без икакве сумње чине далеко више штете него користи у наводној борби против вируса ковид-19. Никола наглашава да намерно користи реч „наводној“, јер сматра да су мотиви за увођење свих мера од самог почетка били врло сумњиви и жестоко оспоравани од стране хиљада признатих лекара, политичара, па чак и вођа држава. Протестанти сматрају да без убедљивих и доказивих разлога, власти широм света више од годину дана илегално крше људска права, забрањујући слободу говора, кретања, окупљања и одлучивања о властитом здрављу и интегритету властитог тела. Додатна незадовољства је изазивала и глобална, бескрупулозна и бесрамна пропаганда застрашивања и невиђена цензура било чега што је указивало на пропусте и на другачија мишљења у вези са пандемијом.

„Уређена држава“ током пандемије

Када смо још током 2020. године слушали приче о илегалним журкама омладине по новобеоградским становима, саблажњавао нас је недостатак мера државне контроле што је допринело ширењу заразе у Србији. Када чујемо да у Онтарију, док је неколико месеци на снази најстрожи карантин, држава шаље службенике који проверавају да ли се људи који су путовали ван земље придржавају строгог карантина, вероватно ћемо Канаду назвати уређеном (а не полицијском) државом. Бићемо срећни што се захваљујући тако уређеној држави зараза не шири, а они бахати који би је ширили се контролишу и санкционишу.

Али током пролећа 2021. нашли смо се у ситуацији да готово завидимо земљацима у Србији који живе у пуној слободи већ неко време. При томе заборављамо да они и одлазе у канцеларије, возе се градским превозом и изложени су великом броју потенцијално заражених људи који не носе маске, не придржавају се дистанце и сл.

У овом тренутку у којем живимо имам утисак да је схватање „полицијске државе“ насупрот „уређеној држави“ поједностављено, посебно нама који смо у Канади провели већ готово годину дана у строгој изолацији. Немамо много избора него да посматрамо ствари „црно-бело“. Канада је „полицијска држава“ када поништава законе либералног хуманизма под којим је некада, пре ковида, што сада изгледа као давна прошлост, слобода сваког од нас као јединке била светиња. А иста Канада је „уређена држава“ када имамо поверења у одлуке и мере државног апарата, а грађани се дисциплиновано придржавају прописа што због уверења, а што због страха од санкција. Последњих месеци приметно је да су емоције и разум у конфликту када је у питању начин на који доживљавамо државу у којој живимо.