БЕСМРТНИ ПОГЛЕД СРПСКОГ АНЂЕЛА

Глоса/ За културу старог српског народа уопште није важно да ли су Американци послали у космос најлепшу фреску на свету Белог анђела из Милешеве, јер су тиме оштећени само ванземаљци. 

Ту је божанско помогло људском. Нека сила необјашњива и невидљива учинила је да фреске са приказима Немањића и Белог анђела, у манастиру Милешева, крај Пријепоља – преживе толике векове!

Здање цркве Вазнесења Христовог у манастиру Милешева ничим не указује на драгоцену  лепоту  своје унутрашњости. У 13. веку, када је српски краљ Владислав Немањић подигао цркву као своју задужбину, непознати уметник или више њих, школованих у Цариграду, Никеји и Солуну, насликали су фреске изузетне лепоте на златним позадинама. Било је то златно доба славних Немањића.

Поиграва се светлост на узвишеним ликовима родоначелника Стефана Немање, његових синова Светог Саве и Стефана Дечанског, младих краљевића Радослава и Владислава ктитора, на  ликовима Христа и Богородице, дајући им природне ореоле.

А Бели анђео у тој игри светлости изгледа као да се одвојио од зида и  лебди у простору, толико  чист и честит да сваког гледа право у очи.  И где год да се померите,  лево или десно, усправите се или клекнете, плачете или се молите, Бели анђео ће вас гледати право у очи. То је чудо ове фреске.

Све светлуца од злата и сунца у немањићкој цркви у том 13. веку, а када се ноћу запале свеће и кандила, нова светлост  прелеће преко златних листића на зидовима, златних рамова  и икона украшених драгим камењем и горским кристалом.  

Прохујаће 800 година од ове сцене у Милешеви, нестаће без трага многе иконе, а злато са фресака у манастиру Милешева усахнуће и отпасти,  али Бели анђео, фреска невероватне лепоте и снаге, остаће нетакнута. Као да је и само време, које све троши и претвара у прах, застало пред њом, занесено њеном лепотом.

Нико пре непознатих аутора из Милешеве није сликао таквим стилом и таквом страшћу. Француска историчарка уметности  у 20. веку Тања Велмас зато ће сматрати да је „ренесансна уметност започела у Милешеви, знатно пре италијанских мајстора ренесансе“.

Чувени британски археолог сер Артур Еванс, који се нагледао античке лепоте, проучавајући минојску културу, био је фасциниран Белим анђелом. У  „ Манчестер гардијану“ 1883. године написаће:

„Ништа што је Ђото створио не може се упоредити са лепотом анђела из српске краљевске задужбине, манастира Милешева.“

Фреска Бели анђео која лебди и гледа сваког у очи заправо је део композиције Мироносице на Христовом гробу.  Представља арханђела  Гаврила, обученог у бели хитон, што није свакидашња одежда анђела, који седи на камену и руком показује женама у близини место Христовог васкрснућа - његов празан гроб. Како је овде представљен као гласник Христовог васкрсења, у које верују хришћани, фреска је постала синоним за наду, спасење душе и чуда уопште.

Наш анђео тајанственог погледа дочекаће и  мошти Светог Саве 1237. године, које ће из Трнова пренети у Милешеву његов синовац, краљ Владислав, уз помоћ своје жене краљице Белославе, бугарске принцезе.

А онда ће је у 16. веку прекрити друга фреска! Божански Бели анђео нестаће у слојевима нове фреске које су преко ње насликали!

Тако сакривена, у недрима друге композиције, чекаће 400 година да је открију!

Овога пута родиће се поново из ватре!

Пожар који је у 19. веку захватио  Милешеву скинуће слој  са фресака и испод њега ће се указати део Белог анђела. Тако ће се други пут родити Бели анђео,  фреска за коју је владика Николај Велимировић рекао да је гледање у њу исто као и  молитва.

Лепоту средњовековне уметности Србије видеће Европа када 1947. године Савет за науку и културу Владе ФНРЈ, у сарадњи са професионалним копистима из Француске, буде организовао копирање дела српске средњовековне уметности. У палати Шајо, у Паризу,  1950. године биће изложено 160 копија фресака и 105 одливака скулптура. Међу њима ће бити  и Бели анђео – врхунац једне уметности.

Од тада путоваће светом Бели анђео (копија) као најлепши пример српске средњовековне уметности, а када је између Европе и Америке успостављен први видео сигнал путем Телстар сателита, у  јавном преносу,  23. јула 1962. године, представљено је Мирослављево јеванђеље и Бели анђео.

Тих година телевизори ће крчати и мутити слику, а ових година појавиће се мутне сензационалне тврдње да Американци заправо и нису Белог анђела уврстили на диск знаменитости људске цивилизације који су послали у космос.

За културу старог српског народа то уопште није важно:  И ако није послат – губе само ванземаљци који неће видети лепоту српског Белог анђела.

Анђео у Фиренци

Бели ађео се трајно преселио у Фиренцу 2012. године.

На сталној изложби у највећој фрањевачкој цркви на свету, фирентинској базилици Санта Кроче, у којој се, иначе, налазе гробови Микеланђела и Галилеја, поред дела Ђота, Леонарда да Винчија и других, на истакнутом месту постављена је и репродукција Белог анђела. Милиони људи из целог  света уживају у лепоти приказа нашег Белог анђела.