20 година кошаркашког клуба „Тројка“

Ове године кошаркашки клуб „Тројка“ из Торонта прославља 20 година пословања. Прослава ће се одржати 10. маја у Parkview Manor Banquet Hall-у. Тим поводом САН има задовољство и привилегију да разговара са Веселином Бјелаковићем, једним од оснивача овог клуба.

САН: Како је настала Тројка, одакле идеја, ко су оснивачи и зашто баш кошаркаши клуб?

Веселин: Сада већ далеке 2004. године смо причали о томе како да нашу дјецу повежемо и како да им омогућимо да се друже и да се баве спортом. Зоран Пиљевић, који је играо за сарајевску Босну, а касније и за кадетску репрезентацију Југославије, искрено се заинтересовао за ову идеју. Причали смо о томе како бисмо ово могли да покренемо али је све некако било у ваздуху.

Све док Душанка Калабић није пресјекла и изнајмила салу за тренинге код ТDSB. Она је то све платила и салу регистровала под именом Наша дјеца и само нам рекла: „Ето, сад имамо салу, када почињемо са радом?“ На томе смо јој сви захвални, ко зна колико би се још причало о свему да није било њене одлучне акције.

САН: Шта су циљеви клуба и шта је мисија?

Веселин: Када смо почињали са радом клуба основни циљеви су нам били да нашој дјеци дамо укус и мирис наше младости и нашег живота који смо ми имали. Да дјеца могу слободно да се баве спортом, да уживају у дружењу наравно да се такмиче у кошарци.

Велики значај за нас је био да је то све у оквиру наше српске заједнице. У том периоду ми као релативно нови имигранти смо имали дјецу којој је било потребно дружење и овакви програми.

Растом и развојем клуба наши циљеви су проширене тако да са дјецом радимо на тјелесном развоју као и психилошком и васпитном. Тројка је постала једна мала школа живота за нашу дјецу.

Данас често сретнемо дјецу која су некада играли у Тројци, која су сада постали људи са завршеним факултетима, који вриједно раде у овом друштву, који си призанти на својим пословима и који су активни чланови наше српске заједнице. И када вам се јаве и поздраве вас на улици или у радњи или где год, ми знамо да смо испунили добар дио наше мисије.

САН: Ко је дао име клубу и шта име значи?

Веселин: Ово је право питање, као да сте знали да смо на самом почетку тражили право име за клуб. Наиме, прва дозвола за кошаркаску салу је издата под именом Наша дјеца. Душанка Калабић, која је један од оснивача клуба, била је одлучна да се крене са радом тако да је она сама отишла и поднијела захтјев за салу у ТДСБ баш под тим именом, Наша дјеца.

Касније се клуб незванично звао Трица, онако међу нама, док се нисмо одлучили на званицно име Кошаркашки клуб Тројка, како је остало и до данас. Само име Тројка долази наравно од погодта коша иза линије за три пеона.

САН: Колико чланова има Тројка данас и колико је укупно деце до сада прошло кроз клуб?

Веселин: Наш клуб је за 20 година рада прошао кроз различите периоде. На самом почетку, на првом тренингу било је око 40-так дјеце, на изненађење свих нас. У наредним годинама тај број је порастао на око 190 дјеце различитих узраста.

Током година тај број се смањивао и растао у овисности од дјеце која су нам долазила великим дјелом из наше српске заједнице. Најтежи предиод рада клуба је свакако био за време пандемије, када се број дјеце драстично смањио због познатих околности.

У периоду послије тога, радимо на томе да дјецу вратимо у сале и спорту. Тренутно клуб има око 70 активних чланова. Жеља нам је да се вратимо у дане када смо имали око 200 дјеце јер спортом дјеци дајемо живот. 

САН: Како је клуб организован, како су организовани тренинзи и ко су тренери? Који је узраст деце заступљен?

Веселин: Рад Кошаркашког клуба Тројка је у потпуности заснован на добротворном раду волонтера. С тим у вези ми смо успоставили рад клуба као непрофитна организација. Сваке године одржавамо годишњу скупштину свих чланова на којој представљамо извјештај о нашем раду и бирамо чланове управног одбора.

Кад је у питању рад са дјецом ми имамо два програма.

Први програм клуба се зове Кош више. У оквиру Коша више радимо са свом дјецом без обзира на њихове физичке и кошаркашке способности. Циљ овог програма је да дјецу уведемо у спорт и да их научимо основама кошаркашке игре. У оквиру Коша више организујемо утакмице између тимова дјеце у појединачним узрастима.  Дјеца воле да долазе суботом и уживају у дружењу и игри.

Други програм је везан за рад са дјецом у оквиру тимова који се такмиче са другим кошаркашким клубовима у Онтарију. Наш клуб је члан Онтаријског кошаркаског савеза (ОВА) у оквиру којег се такмичимо. У оквиру овога програма радимо са дјецом која имају више кошаркашког дара и спремна су да тренирају знатно више. Многе генерације наше дјеце су прошли разна такмичења и путовања по Онтарију. Изузетно дивна искуства носимо са ових такмичења.

Овдје бих нагласио да велика већина дјеце која тренирају у Тројци играју и за њихове школске тимове. Ово је изузетно важно за дјецу јер им помаже при јачању њиховог самопоуздања,  а и даљег животног развоја.

У раду са дјецом ми крећемо са узрастима од 5-6 година, зависно од способности дјеце, па све до наших најстаријих група које су 18-19 година. Ми имамо генерације дјеце које су почеле са нама када су имали шест година и играли све до 19. То је један читав живот проведен са Тројком. На то смо посебно поносни.

Сви наши тренери прођу обуку при Тренерском Савезу Онтарија под покровитељством Онтаријске кошаркашке организације. Квалитетном раду са дјецом придајемо посебну важност, задржавајући наш приступ спорту и кошарци.

САН: Да ли се неко од деце вратио у клуб да буде тренер?

Веселин: Да, наравно, и на овај дио нашег рада смо изузетно поносни. Имамо случајева гдје четири генерације Тројке иду на турнире. Мог најмлађег сина је тренирао Ранко Савић, који је у Тројци почео са 10 година, док му је помоћни тренер био Андреј Гарић, који је скоро десет година млађи од Ранка. Такође је играо у Тројци, а ја сам имао прилику да тренирам и Ранка и Андреја. Предивно искуство. 

Поред њих желио бих да поменем Ђорђа и Филипа Бошковића, Уроша и Марка Калабића, Јована и Николу Цветковића, Василија Живковића, Тонија Штрауса, Андреја Гарића, Небојшу Саркановића и на крају Михаила Петровића који је најдуже са нама као тренер нашег најстаријег тима У19. Михаило је ту оставио најдубљи траг и за то смо му изузетно захвални.

САН: Како наши читаоци могу да упишу децу у кошаркашки клуб „Тројка“ и када су уписи?

Веселин: Ми са радом почињемо у септембру сваке школске година. Наши програми трају закључно са крајем маја, а прву седмицу јуна сваке године идемо на традиоционални излет на наше манастирско имање у Милтон када и завршавамо сезону.

Упис дјеце се врши преко наше интернет странице хттпс://тројка.орг

За дјецу која долазе први пут у Тројку ми увјек родитељима предложимо да њихова дјеца дођу на тренинге два или три пута и да осјете да ли је то прихватљиво за њих. Након ових пробних тренинга дјеца сама одлуче да ли да се придруже. У великој већини случајева дјеца наставе тренирати са нама.

Свако дјете које се упише у наш програм Кош више (суботњи програм) добија кошаркашку лопту и дрес Тројке.

Дјеца која ће играти у такмичарским тимовима, за њих имамо посебне пробне тренинге који се одржавају обично почетком октобра. Информације о том упису су такође постављени на нашој интернет страници хттпс://тројка.орг

САН: Шта сматрате највецћим успехом клуба, а шта својим највецћим личним успехом везаним за клуб?

Веселин: Нас највећи успјех су наша дјеца и живот који смо уткали у њих кроз Тројку. За прошлих 20 година ја сам могао да видим много дјеце која су прошла кроз Тројку.

Једна прича је о дјечачићу који је дошао у Тројку са шест година којег су углавном доводили његов тата и деда. Скоро десет година смо се дружили заједно. Сада је тај дјечачић човјек који је завршио University of Toronto, који је играо за њихов кошаркашки тим док је студирао, и који већ одавно ради као ИТ професионалац у свом пољу. И кад год се сретнемо увјек се сјетимо млађих дана и разговора са његовим дедом, који је духом увјек са нама. Неизбрисива сјећања.

Или у једној другој причи, купујем патике свом сину, и на каси ме чека један предиван осмјех дјевојке која је играла у Тројци годинама заједно са својим братом, док је њен отац био један од Тројкиних најбољих тренера, а мама предан волонтер. Дјевојка која завршава University of Toronto и игра за њихов тим. Срдачни поздрави и диван разговор са њом. Душа је испуњена спознајом да је још један диван млади живот стасао уз Тројку.

Наша дјеца су наш највећи успјех.

САН: Са којим проблемима се клуб најчешће сусрећ́е и шта српска заједница може да уради да помогне?

Веселин: Тројка је 100% волонтерска организација. Ми настојимо да цјене наших програма буду што прихватљивија за родитеље како бисмо омогућили да се што већи број дјеце бави спортом и кошарком. Имајући то у виду, на располагању имамо ограничене фондове за покривање цјена сала у којима одржавамо тренинге. Будући да цјене сала расту сваке године, то нам је озбиљна обавеза коју клуб треба да покрије и ту би нам свака помоћ изузетно добродошла.

САН: Шта је по вашем мишљењу био рецепт за дуговечни успех клуба?

Веселин: Људи. Људи су кључ свега. Људи који имају визију и који се несебично дају. Ми те људе зовемо јунаци, јунаци који поред изузетно захтјевних живота нађу времена да себе дају заједници.

Одмах иза тога бих ставио да наш спрски народ има посебан однос према дјеци и за дјецу ћемо све да учинимо. Тако је и са нама који смо дуги низ година са Тројком. То што су наша дјеца добила кроз Тројку се ни са чиме не може мјерити нити платити. Сва моја дјеца су просла кроз Тројку и тај однос према српској заједници и животу који су добили, то је непроцјењиво.

Поред тога бих додао и то да ми који смо највише радили у клубу, ми смо једни друге упознали и заволили као најрођенију породицу. То је нешто што је изузетно вриједно и много значи у животима свих нас.

САН: Каква је визија клуба за будуцћност? Шта клуб планира да оствари у следећих 20 година?

Веселин: Ово питање је некако више за подмладак наше управе. Шалим се мало. Са моје стране могу да кажем да је нова генерација у оквиру управе изузетно способна. Предивно их је видјети како раде са дјецом и како уживају у нашој спрској заједници. Захвалан сам Господу да нас је подарио са тако дивним људима.

Оно што се већ примјећује је да нова генерација управе ради доста на даљем усавршавању тренерског рада са дјецом, на општем физичком развоју дјеце, на њиховом менталном приступу спорту и такмичењу. Поред тога ради се и на повезивању са другим кошаркашким клубовима и организацијама.

У наредном периоду нова управа ће настојати да посебну пажњу посвети млађим узрастима дјеце јер на њима свијет остаје.

А за наредних 20 година, ко зна, наш првобитни сан је био да имамо српски спортски центар у Торонту.