Дијаспора срца

            Ријеч дијаспора ми је одувијек звучала као медицинска дијагноза, још кад јој се придодају симптоми носталгије, помислим како би нам доктори, намјесто лијекова, требали преписивати авионске карте. Али, и ако бисте добили рецепт за родне Мрчајевце или сафари у Кенији (јер сви коријени воде из Африке), мале су шансе да бисте се у доба пандемије отиснули на пут.

            Вјеровали или не, групи од преко осамдесет хиљада људи са простора бивше Југославије, у протеклој је години пошло за руком да пропутују планету a да се при том не помакну са тросједа. Удружили су се у Фејсбук групу гдје су постирали фотографије усликане са својих прозора, балкона и преко комшијских ограда, из преко 140 земаља свијета. Оптимистични и добро расположени, са пуно слободног времена усљед ограничења кретања, виртуелно су се упознавали и препознавали. Живот је писао романе кроз поздраве са егзотичних локација и оних затрпаним пјешчаним олујама, док  неком у Групи није пало на памет да идеју треба реализовати на штампарском папиру.

            За час се прикупише паре (кад се хоће све се може) и под диригентском палицом Славке Антић, оснивача Групе, настала је композиција одабраних фотографија и текстова. Из највеће љубави се  у Суботици родила  књига Поздрав с мог прозора, тешка 900 грама и дугачка 24 центиметра! На обиљеживачу страница који се добије уз књигу пише – Ја сам твој авион, воз и цеста, водим те далеко на чаробна места. И заиста, у књизи је туристички аранжман на 300 страна, од Балкана до најсјеверније тачке испод шрафа на глобусу гдје живи Милена. Многе фотографије, аматерски усликане телефонима, достојне су да буду насловна страница часописа National Geographic или један од десет Кодакових момената.

            Има лијепих фотографија и у другим књигама, али уз ове су сервиране посластице у виду прича које су написали мање или више књижевно обдарени аутори, управо они који су усликали те призоре. Напросто вас заведу судбине однешене у даљину пословним приликама, ратом, љубављу (која можда и није била права), или пуком случајношћу. Као на полиграфу, људи причају своје истине, успомене, искушења, сумирају грешке и успјехе, а дјевојка из Србије открива да је у Италији промијенила име у Моника Белучи! Ако се ту не откинете од смијеха, причекајте да сазнате које је ново име њеног брата. Свашта се научи кроз цртице из туђих живота, па и то да су Корејци лијепо васпитани, да се Грци поздрављају са добро јутро до три поподне, а Африканци виде Мјесец наопачке.

            Аутори прича стављају на вагу праисконско питање – јесу ли сретнији и паметнији они што остају или који се враћају?

            Многи воле искуство различитих култура и поносни су на своју дјецу која вјештије баратају штапићима него виљушкама. Пробали су летјети моторним змајем и заронили међу ајкуле хранећи их из своје руке. Други кукају како су странци хладни и не знају да се друже, зато штеде и једва чекају да се врате тамо гдје још мирише пита од јабука коју је бака пекла. Колико људи, толико мишљења, изгуби се логика и све се на крају сведе на ствар срца.

           А што се тиче носталгије, чудна је то бољка. Вјерујете ли да неком недостаје снијег? Да би мијењао кокосе за шљиве и орахе? Читајући ову књигу, схватих да нам понекад у туђини, од свих драгих тетки и ујака, највише недостаје - тегла доброг ајвара!