СВЕМИР КОЈИ ЧЕКА ДА БУДЕ ОТКРИВЕН

Др Милица Радишић је значајно име у области науке, веома цењена и награђивана за свој

допринос на пољу биоинжењерства. Рођена у Србији, школована у Србији, Канади и САД,

др Радишић са једнаким успехом негује свој породични и професионални живот. Живи у

Торонту, где одгаја троје деце и ради као редован професор на Универзитету. Члан  је

најзначајнијих струковних удружења и организација: the Royal Society of Canada, the

Canadian Academy of Engineering, the American Institute for Medical and Biological Engineering.

Др Радишић је добитник значајних награда за своја научна достигнућа, од којих помињемо

само неке: the Canadian Society for Chemical Engineering Hatch Innovation Award,

the NSERC E.W.R. Steacie Fellowship, the Ontario Professional Engineers Young Engineer

Award and the Engineers Canada Young Engineer Achievement Award.

САН: Како изгледа радни дан научника и универзитетског професора?

Ниједан дан није исти, што има и добре и лоше стране. Сваког дана имам прилику да се срећем и разговарам са изузетним људима бриљантног ума. Сваки дан је испуњен многобројним састанцима, на којима се разговара о експериментима, о резултатима које су прикупили студенти, о томе шта ћемо следеће радити, или како ћемо дизајнирати студију тако да има највише смисла. То је та добра страна. Али, за оно што се у нашој професији највише цени, а то је писање научних радова, остаје, нажалост, најмање времена. Оно мора да се некако извуче, отме од других обавеза, као што су молбе за различите „грантове“, предавања, или састанци административне природе. 

САН: Рођени сте и одрасли у Србији, тачније у Бачкој Паланци и Новом Саду. После завршеног факултета, обрели сте се у Канади, где сте уписали постдипломске студије на Мекмастер универзитету у Хамилтону. Какав је утисак на Вас оставила Канада, како Вас је примила нова средина?

Завршила сам основне студије из хемијског инжењерства на Мекмастеру (McMaster University). Ти студентски дани су и мени, као и свима, били дивни и радо их се сећам. Наравно, било је доста прилагођавања новој средини, али су ме саме студије натерале да будем веома фокусирана, што је помогло у том периоду. Било је то време у коме сам остварила нека пријатељства која и данас трају.

САН: Претпостављам да је корак од Хамилтона до Бостона био једноставнији и лакши, макар и само због језика. Шта Вас је определило да докторске студије упишете у Бостону?

Кад сада о томе размишљам, видим да је било мање-више исто доћи из Србије у Хамилтон и из Хамилтона отићи у Бостон. У сваком случају, човек мора да се прилагоди новој средини, нађе стан, упозна нове пријатеље... Могла сам да бирам где ћу радити докторске студије јер сам била примљена на Princeton, Caltech, University of Minnesota и још неке универзитете који су имали врхунске програме из области која је мене занимала. Одабрала сам Бостон због MIT-a (The Massachusetts Institute of Technology), који је стварно фантастичан и који има највећи број професора у мени најинтересантнијој области биоинжењерства.

САН: За време студија у Бостону сте се удали и родили двоје старије деце, Анастасију и Теодору. Касније се у Торонту родио и син. Учење, научни рад и стварање породице ишли су у Вашем случају паралелно. Шта је у том периоду била највећа тешкоћа, а шта изазов који Вас је мотивисао да не одустанете ни од једног ни од другог?

Тешкоћа коју сам тада имала и која је остала до данас је недостатак помоћи око мале деце, пошто немам ближу родбину ни у Бостону ни овде, у Торонту. Све остало је било фантастично. Нема већег блага од деце. Особа која има малу децу мора да буде изузетно ефикасна и на послу и код куће. Када се то деси, одједном има времена за све! Видим то не само по себи, него и по другим људима који имају децу и у исто време развијају каријеру. Једна моја студенткиња, која је сада на докторским студијама у мојој лабораторији и управо је родила треће дете, успела је да у свом докторском раду постигне оно што многи други студенти без обавеза ван студија нису могли. Када човек погледа уназад на свој професионални развој, изгледа да никада није добро време да се рађају деца, јер посао вуче на своју страну без обзира на ком сте ступњу своје каријере. Али, када се то исто сазнање окрене наопачке, то такође значи да је свако време једнако добро да се рађају деца.

САН: Одакле црпите снагу и упорност које Вам помажу да на овом далеком континенту будете у самом врху своје професије?

Мислим да снагу и упорност црпим из саме професије и због људи којима сам окружена. Као професор на универзитету какав је Универзитет у Торонту (UofT), окружена сам дивним, изузетним младим људима. Време које они проведу са мном, у мојој лабораторији или на основним студијама, веома је битан период њиховог живота, који ће мање или више формулисати цео њихов живот од те тачке па надаље. Па, ко не би улагао максималан труд кад се нађе у тој ситуацији? Професор је у позицији да може много да учини за њих и њихов старт у животу. Велика је сатисфакција кад видиш да су људи из твоје лабораторије успели, да су нашли добра радна места, објавили одличне радове, основали породице... За мене, у том професионалном делу живота, нема веће награде од успеха мојих студената.

Када сам пре 13 година започела овај посао, шеф нашег одељења Даг Рив (Doug Reeve) је рекао нама, млађим професорима: „This is a unique job, you are surrounded by brilliant young people who are dedicated to their own self-improvement. That is a very rare position to be in.“ И био је потпуно у праву.

САН: Шта сте о инжењерингу ткива знали пре него што сте одабрали да Вам то буде специјалност? Да ли су Ваша очекивања испуњена? 

То је прилично ново поље науке, о коме нисам ништа знала пре него што сам уписала докторске студије. Негде у пролеће 1999. године, седела сам у библиотеци на Мекмастеру и размишљала о томе шта бих волела да радим за докторат. Нашла сам чланак о инжењерингу ткива, који је написао Боб Лангер (Robert Samuel Langer) са MIT-a, а који је објављен у часопису Scientific American. Од тог момента сам била потпуно фасцинирана идејом и одмах сам писала Лангеру да бих га питала могу ли да радим са њим. Сарадња са њим је у ствари била један од разлога што сам отишла на MIT. Тек касније сам сазнала да је Лангер творац тог научног поља и да је у његову лабораторију веома тешко ући.

Моја очекивања су била у потпуности испуњена. Као једни од првих научника у том пољу рада, ми смо имали привилегију да га формирамо и да га дефинишемо. Лично сам била привилегована да радим непосредно са Лангером и Горданом Вуњак Новаковић, који су били прави пионири у области инжењерства ткива. Човек осећа велико задовољство када види да поље у коме ради расте и развија се.

САН: Ваше име и Ваш рад познати су једнако у Европи колико и на америчком континенту. Добијате ли понуде да се вратите у Европу и тамо наставите рад?

Добијала сам понуде, али се за сада не бих враћала у Европу. Научник и професор у Северној Америци има велеике слободе и могућности. Кад осетите такву професионалну слободу, одлука о таквој промени не доноси се лако.

САН: Док пратите одрастање своје деце, видите ли у њима себе у тим годинама? Да ли неко од њих показује склоност да се бави природним наукама?

За сада не показују склоност ка природним наукама, осим Теодоре, која воли математику. Анастасија је права уметничка душа, која свира клавир и виолину, а Михаило је још мали.

САН: У Вашем истраживачком раду помажу Вам студенти. Да ли сами формирате групу сарадника и да ли Вам финансијски помаже Универзитет?

Универзитрет не помаже у финансирању. Професори су одговорни да обезбеде финансије за свој целокупни рад, за плате сарадника, стипендије свих студената, све материјале, сва путовања и остало. Одатле и потиче већ поменута слобода рада, слобода да се ради на пројектима које сам професор формулише. Али, у исто време, са слободом долази и одговорност за целокупни тим.

САН: Претпостављам да сте у почетку свог научно-истраживачког рада проводили доста времена у лабораторији. У међувремену сте почели и да предајете на факултету и да се бавите истраживањима. Да ли Вам некада недостаје рад у лабораторији?

Наравно да ми недостаје, али је дан заиста прекратак да би се све постигло, тако да углавном студенти и сарадници врше експерименте, а сви заједно планирамо шта ћемо радити следеће. Могу да их посаветујем како да раде да би ствари ишле брже и да помогнем да исправе грешке, које су очигледне некоме ко има много искуства.

САН: Ваш посао је уско везан за људско здравље, за медицину. Да ли сте икада помишљали да студирате медицину и радите са пацијентима?

У време кад сам се опредељивала за студије, медицина ме није занимала. То што се код нас тада изучавало на Медицинском факултету, за мене није било довољно квантитативно. Ствари се, међутим, мењају и сада сам се веома приближила медицини. У том пољу је сваке године све више и више технологије. Да је раније било тако, можда бих и одабрала медицину. Понекад помислим да би било веома добро да сам после студија хемијског инжењерства урадила MD/PhD дупли програм. У том случају бих, међутим, тек сада имала прави посао, а тај пут је предугачак.

САН: Открића на пољу матичних ћелија су вероватно помогла Вашем опредељењу за рад којим се сада бавите. Могућност да се од било које матичне ћелије направи жељена ћелија било је револуционарно. Како се репрограмира матична ћелија? Користите ли тај метод у свом раду?

Индуковане матичне ћелије (induced pluripotent stem cells) су откривене 2006. године, а јапански научник Јаманака (Shinya Yamanaka) је за свој рад у тој области добио Нобелову награду 2012. На конференцији у Торонту 2006, у време кад сам ја већ била универзитетски професор, представио је своје тада нове резултате истраживања. Његова открића су омогућила оно о чему до тада нисмо ни сањали - да правимо људска срчана ткива. Те ћелије су данас главни извор нашег рада.

САН: Са каквим се проблемима суочавате кад је у питању финасирање истраживања? Има ли бирократских препрека као и у свим другим областима?

Главни проблем је што је мање финансирања за науку. У ствари, наука је на неки начин постала луксуз богатих друштава. Шанса да један научни пројекат буде финансиран од државних институција је и у Канади и САД мања од 20 одсто, најчешће се креће између 10 и 15 одсто. Таква ситуација на све нас врши велики притисак.

САН: Мислим да су сви они који су читали о достигнућима Вашег истраживања остали задивљени могућношћу да се оштећено срчано ткиво зацели ткивом насталим у лабораторији. Колико смо далеко од практичне примене овог метода?

Овај метод се већ практично примењује за тестирање лекова, али ће узети још доста времена пре него што се ове ћелије и ткива почну користити на пацијентима. У експериментима које је на мајмунима урадио тим из Сијетла, САД, било је аритмија, које су биле изазване ћелијама убризганим у срце мајмуна са инфарктом. Те аритимије су трајале неколико дана, али мајмуни су се на крају одлично осећали, срца су им се регенерисала. Међутим, сама чињеница да је било аритмије значи да не разумемо у потпуности како ове ћелије раде када се ставе у срце. Наша стара изрека „Што је брзо, то је кусо“ је у овом случају потпуно применљива и тачна.

САН: Изјавили сте да не можемо користити ћелије нашег срца за тестирање лекова, па зато најчешће користимо животињске. Оне се, међутим, физиолошки разликују од људских. Решење је у такозваној „теретани за људски мишић“. Појасните нам како ради та „теретана“ и како се може применити у производњи и одобравању лекова.

У току гајења ткива на бази људских ћелија, ми примењујемо електричну стимулацију. Стимулишемо ћелије сваки дан све брже и брже. Терамо их да све брже и све јаче куцају. На крају та ткива постају много зрелија и боље синхронизована него она од којих смо почели.

САН: За свој допринос науци добили сте бројне награде, између осталог награду за иновацију Друштва за хемијски инжењеринг, а сврстали су Вас и у 35 најперспективнијих младих научника у свету. Шта значе награде у овом друштву и у области којом се бавите? Да ли Вам помажу код добијања „грантова“ за будућа истраживања?

Награде свакако много значе. Код добијања „грантова“ баш и не помажу, јер је ту битан квалитет самог пројекта. Награде које добијамо битне су због репутације нашег рада и нашег универзитета, а добра репутација онда привлачи боље студенте и најбоље сараднике. Без добрих људи је немогуће напредовати у науци, а вероватно је тако и у било којој другој области.

САН: У овом трентутку фармацеутске компаније већ практично користе резултате Ваших истраживања. Реците нам нешто о тој сарадњи.

Та сарадња се дешава преко компаније која се зове TARA Biosystems (www.tarabiosystems.com), а коју смо основале Гордана Вуњак Новаковић и ја са нашим студентима. Седиште је у Њујорку.

САН: Спадате у младу генерацију научних радника. Претпостављам да већ имате идеју чиме ћете се даље бавити. Да ли су ћелије рака следеће подручје Вашег интересовања?

Уз помоћ техника које смо усвојили из индустрије микрочипова, сада можемо да направимо врло лепо васкуларизовано мало ткиво. Та научна област се назива organ-on-a-chip engineering. Она нам омогућава да се, користећи саме ћелије изоловане из пацијената, у лабораторији направе модели тумора. На томе тренутно радимо са колегама из Опште болнице Торонто (Toronto General Hospital). Васкуларозовани модели тумора ће нам помоћи да разумемо шта изазива метастазе и како их зауставити. Људи оболели од рака углавном умиру од метастаза, а не од примарног тумора. У животињама са туморима, људске ћелије рака не метастазирају онако како се то дешава у човечјем телу, тако да постоји стварни потенцијал да нам ово поље истраживања помогне да разумемо те механизме.

САН: Пратите ли културни и уметнички живот српске заједнице у Торонту? Да ли Вам недостаје Србија?

Наравно. Посебно волим да понекад одем на позоришне представе које се играју у Isabel Bader Theatre. Много ми недостају људи из Србије, родбина, пријатељи, али сам овде већ толико дуго да сам се навикла на овај начин живота.

САН: Како проводите слободно време?

Вежбам, возим бицикл, дружим се мало с пријатељима, шетам пса. У слободно време се, нажалост, бавим и оним што не волим претерано, као што су поправке и реновирање куће.