Хумор у Енглеза и Срба

Познато је да хумор зближава људе, али и указује на разлике међу њима и, шире, међу народима. Наш човек, досељеник из Србије, па још ако је имигрирао у Канаду, неминовно се сусреће са енглеским хумором, седећи заваљен испред ТВ екрана. „Чему се то ови смеју“, пита се, „Шта је смешно?“, у недоумици је. Срећом, постоји могућност да се ТВ канал промени и нестане, заједно са питањем, али, ипак, остаје нешто недоречено, човек се осећа као прикраћен. И даље не зна шта је то „њима“ смешно, а „нама“ није.

Ево, у потрази за одговором на ово питање,  анализирајмо један виц, наш, српски виц, из обе перспективе, енглеске и српске.

Лети плавуша за Њујорк. Седи у првој класи. Прилази јој стјуардеса и каже да јој је карта за економску класу и предлаже јoj да се тамо премести. „Мени је овде сасвим добро...“, одбије плавуша. Приђе јој онда копилот, понови речи стјуардесе и добије једнак одговор. Најзад, дође капетан авиона, саже се и шапне нешто плавуши, баш на ухо. Она га муњевито погледа: „Па што ми то нисте одмах рекли!“, повиче, устаде и премести се. Питају стјуардеса и копилот капетана како је то успео да је убеди. „Једноставно. Рекао сам јој да прва класа не лети за Њујорк.“

Нема сумње да ће наш човек, када чује ово, разјапити вилице. Јер, постоји стереотип о плавушама као привлачним кокетама али и особама нешто ниже интелигенције. Србин се смеје томе стереотипу.  Дакле, хумор, или виц изазива смех због реакције појединца на одређену тему, управљен је на конкретну особу.

А како ће Енглез у Канади реаговати на овој виц? Уљудно, осмехујући се да вас не би увредио. У суштини, иза тог осмеха лежи индигнација, јер није сигуран чему да се смеје, шта је у вицу смешно. Као прво, поступак према плавуши се у Канади сматра увредом, а томе се не смеје. Будући да је плавуша женска особа, за овдашње људе у Канади реч је о сексизму. Поступак капетана авиона је непрофесионалан и потцењивачки, а овде је муштерија на првом месту. Дакле, нема елемената за смех.

Чему се онда Енглези смеју? Смеју се ситуацији, игри речи у реченици, контексту. Рецимо, у ТВ програму, улази млада девојка у собу где седи момак на каучу. Седне покрај њега, узму се за руке и гледају у очи. Одједном, он скочи и каже: „Драга дува. Затворићу прозор.“ Овде ће се Енглез од срца насмејати. Али, не смеје се он младићу већ ситуацији, неочекиваној сценској промени. Дакле, хумор није усмерен на појединца већ је скренут на објекат. А како ће Србин реаговати? Највероватније неће смехом. Остаће му нешто кисело у устима. „Каква будала! Има женску крај себе, а оно га брине промаја!“ Ето несугласице.

Енглези воле игру речи. Енглески језик богат је речима које су двосмислене. За то разумевање потребно је перфектно знање језика, а то нашим досељеницима, углавном, недостаје. Из тог неразумевања проистиче и питање чему се то „они“ смеју. Енглеска култура, за разлику од српске, тражи да се у разговору људима обраћа индиректно тако да ови из контекста закључе. Потпуно супротно од Срба који користе директан говор. Рецимо,  када данима пада киша, Енглез ће рећи: „Волео бих да је сунчано.“ Наш ће човек рећи: „Опет пада, падала дабогда, као да никад није, већ осам месеци у Ванкуверу.“

Како ће онда наш човек изаћи на крај са енглеским хумором? Или променом канала или бољим знањем језика и добрим познавањем енглеске културе.