NA KAFI SA Jelenom Duma

SAN: Koliko si dugo u Kanadi i  gde si živela pre dolaska ovamo?

U Kanadu sam došla sa porodicom, mužem Zoranom i ćerkom Katarinom u novembru 1994. godine. Katarina je imala svega godinu dana. Pre toga, živeli smo u Beogradu i tada smo naivno razmišljali: „Hajde da vidimo kako izgleda Kanada, ostaćemo tamo do Katarininog polaska u školu.“ Nije nam se išlo iz Beograda. Imali smo dobar posao i neposredno pre isteka vize, u poslednjem trenutku, došli smo u Toronto. Ali na kraju nam se dopao život u Kanadi, dobili smo drugu ćerku Isidoru i ostali 21 godinu.

SAN: Čime si se bavila u Beogradu, a čime se baviš ovde?

U Beogradu sam radila u institutu „Lola“ kao softverski inženjer. Radila sam na softveru za programiranje automata. I prvih deset godina nakon dolaska u Kanadu, radila sam u velikim softverskim firmama kao što su: Delrina, Northern Telecom, Brooks Automation... Međutim, posle izvesnog vremena, osetila sam da me posao više ne ispunjava, da nije dovoljno kreativan i inspirativan i da treba da se posvetim nečemu drugom. Dok sam radila u softverskoj industriji, završavala sam razne kurseve za jogu, dobila dozvolu za rad kao psihoterapeut, otvorila “Bliss” joga studio i privatnu psihoterapijsku praksu. Tako da poslednjih deset godina vodim dva biznisa koja su vezana jedan za drugi, dopunjuju se i što je najvažnije pomažu ljudima u njihovom fizičkom, mentalnom i emotivnom razvoju. Za mene je najveće ispunjenje kad prisustvujem nečijoj promeni ka zdravijem i svesnijem životu, a znam da sam bila deo te promene.

SAN: Kako je uopšte došlo do toga da se baviš jogom i psihoterapijom?

Interesovanje za jogu, meditiranje, budizam i hinduizam počelo je još u srednjoj školi. Mama mi je iz školske biblioteke donosila knjige o istočnjačkim filozofijama. Moj stric, koji je živeo osam godina u Indiji,  inspirisao me je svojim pričama o životu po asramima. Išla sam i na neke časove joge u Beogradu, koji su se u to vreme odvijali u podrumima. Sve je to tada bilo obavijeno velom tajne i smatralo se da su svi poštovaoci joge ujedno i  ćlanovi neke sekte. Oduvek su me zanimala filozofska pitanja o samospoznaji, strukturi uma i svrsishodnosti života. Što sam postajala starija, taj poziv sam osećala sve jače, tako da sam u jednom trenutku rešila da promenim karijeru.

SAN: Koje su to najvažnije stvari koje si naučila kao psihoterapeut i učitelj joge i šta bi posavetovala naše čitaoce koji nameravaju da krenu tvojim putem?

Najvažnija stvar koju sam naučila je strpljenje. Ništa u životu ne dolazi brzo i preko noći. Potrebno je uložiti veliki rad da bi se postiglo ono što želite. Ako nameravamo da počnemo ili promenimo karijeru, prvo treba raditi na sebi i otkriti šta je to što nas inspiriše, pokreće i čini srećnim. Kreativnost je u svakom poslu važna, ona stimuliše duh i omogućava da se postignu novi i bolji rezultati. U suprotnom, ako idemo na posao da ga odradimo bez ljubavi, postajemo kao roboti. Tada se mentalno ne osećamo dobro. Kroz ova dva biznisa sam takođe spoznala da je veoma važna odlučnost i volja da se ne odustane od izabranog puta, čak i kada se misli da su šanse za uspeh minimalne. Dokle god radimo i verujemo u ono što radimo, postoji šansa za uspeh. Potrebno je i okružiti sebe pozitivnim ljudima koji ti na pravi način daju podršku.

SAN: Čuli smo da se  ponovo vraćaš programiranju i softverskoj karijeri. Kakav je to novi projekat koji razvijaš?

Projekat je softver za mobilnu telefoniju i tablete, a bazira se na „neuroscience“ i „neurofeedback“ tehnologiji. Trenutno radim na razvoju aplikacija za treniranje uma u cilju povećanja fokusa, memorije, kreativnosti, relaksacije. Takođe razvijamo i monitor moždanih talasa, tako da će svaki korisnik moći da pregleda stanje svojih talasa i utiče na njih u zavisnosti od načina na koji misli i kako se oseća. Ovaj projekat spaja sve moje struke u jednu celinu, koja pomaže ljudima da budu svesniji, da se osećaju bolje i da budu što uspešniji u bilo kojoj oblasti kojom se bave.

SAN: Znači li to da će, uz pomoć telefona, ljudi moći da menjaju svoje mentalno stanje?

Uz telefon, svaki korisnik aplikacije će morati da ima i dodatni “headset”, mali aparat koji izgleda kao rajf za kosu, na kojem se nalaze senzori koji šalju signale telefonu preko bluetooth-a. Te signale naš softver čita i daje povratnu poruku korisniku o stanju njegovih moždanih talasa. Kroz audio-vizuelne interakcije sa softverom, nalik na igre, slušanjem relaksirajuće muzike, vežbama disanja itd. korisnici će moći da treniraju i menjaju svoja mentalna stanja. Ovaj projekat vidimo kao snažan doprinos psihoterapiji i cilj nam je da se aplikacija značajno koristi i u terapeutske svrhe.

SAN: Šta ti se ovde u Kanadi sviđa a šta ne, vezano za sve tvoje struke i život uopšte?

Kanada i Severna Amerika pružaju mogućnost promene profesije i stoga čine život interesantnijim. Svima omogućavaju veliki dijapazon usavršavanja čak i u kasnijim godinama. Oduševljena sam brojem radionica i programa za odrasle. Svako ko želi da se pronađe u nekoj sferi života, može to da radi na udoban način, bilo da je u pitanju umetnost, nauka, sport, putovanje. Navikli smo sada na taj udoban život i teško ga je promeniti. Ono što nedostaje su prijatelji, familija, babe i dede koje smo ostavili u Srbiji. Ponekad osećam tugu što moja deca nisu imala svakodnevni kontakt sa našim roditeljima tokom svog odrastanja.

SAN: Kako najradije provodiš slobodno vreme?

Svoje slobodno vreme najradije provodim svirajući bubnjeve sa raznim rok grupama. Svirala sam sa srpskim bendom “Krug dvojke” postpank muziku koja se osamdesetih slušala u Srbiji. Trenutno sviram sa dva kanadska rok benda i povremeno nastupamo u Torontu. U Beogradu sam završila srednju muzičku školu za klavir, ali su bubnjevi uvek bili moja ljubav. Tada nije bilo ni vremena ni mogućnosti da se vežba tako glasan instrument. Najviše uživam na probama sa bendovima jer dok se svira, svi problemi nestaju. Muzika za mene oplemenjuje dušu i najbolji je lek za smirenje.

SAN: Šta bi posavetovala one koji su se nedavno doselili u Kanadu i one koji nameravaju da se dosele?

Najvažnije je da prvo sebi obezbede neku vrstu egzistencije, nađu posao i stan. Ali, isto tako ne smeju da zaborave duhovnu nadgradnju. Da počnu ili nastave da rade ono što ih ispunjava i čini srećnim. Iseljenje je velika životna promena i za mentalno zdravlje je važno da bar nekoliko trenutaka u toku dana zaboravite svoje probleme i sebi dati oduška u nekoj inspiraciji. Takođe bih im rekla da se ne plaše rizika i da budu spremni na nove poduhvate, naročito ako misle da ostvare želje koje su bile nemoguće tamo gde su dotad živeli. Kad god se nešto radi iz ljubavi i u to ulaže velika energija bez obzira na napor i prepreke, uspeh je neminovan.