Inukšuk - smisleni glasnik

Za starosedeoce u zemlji u kojoj živim dve decenije moje zanimanje nekako je bilo nesistematično i uglavnom svedeno na obilazak nacionalnih parkova u kojima se nalaze rekonstruisane, velike, istorijske, drvene kuće u kojima su živele brojne porodice starosedelaca,  kao i obilazak umetničkih kolonija koje ih prate.

Dvosemestralni kurs Univerziteta u Alberti, koji sam ove jeseni upisala, bio je veliko, sistematično, informacijsko osveženje. Prikazan iz objektiva profesora iz ove autohtone zajednice, ovaj kurs istražuje ključna pitanja sa kojima se prva nacija danas suočava iz istorijske i kritičke perspektive, ističući nacionalne i lokalne odnose starosedelaca i doseljenika. Teme kojima se bavi uključuju trgovinu krznom i druge odnose razmene, prirodu i uticaj na životnu sredinu, pravne sisteme i prava, političke sukobe i saveze, domorodački politički aktivizam i savremeni autohtoni život kao i umetnost i njene autentične izraze. Kratak opis ovog tečaja sadržao je objašnjenje značaja ovog kursa za starosedeoce, koji kroz usmeno pamćenje, način na koji oni o sebi prenose i čuvaju istoriju, kulturu, pravno i tradicionalno ustrojstvo.

Mnoge autohtone kulture širom sveta zasnivaju se na usmenoj tradiciji, u kojoj se predanja prenose sa jedne generacije na drugu kroz pripovedanje, pesmu, ples i druga sredstva izražavanja. Način pripovedanja je veoma sličan srpskoj usmenoj tradiciji. Sistem usmenog znanja dominira u istorijskim zapisima kroz lirsko-epske priče, kao i kroz lično iskustvo savremenika.

Priče se često pričaju na večernjim porodičnim okupljanjima da bi prenele lokalno ili porodično iskustvo i znanje. Na ceremonijama se pripovedači ističu ličnim ili porodičnim autoritetom. Obično takve priče saopštavaju važne lekcije o kulturi datog društva, međusobnoj uslovljenosti sa prirodom i imaju cilj da održe i sačuvaju društveni poredak i tradiciju. Kod istorijskih zapisa od pripovedača se očekuje precizno istorijsko znanje te je obično stečeno nekom vrstom imenovanja od strane šire zajednice. Pa ipak, usmeno prenošenje je kolektivni čin, jer je podložan menjanju konteksta, subjektivnim dodacima, kreativnim oratorskim sposobnostima naratora. Na taj način se priča kroz razna usta precizira, širi, obogaćuje, osavremenjuje, interpretira, kako bi se dovela u istorijski kontekst. Narator izbegava autorizaciju priča, jer tek filtriranjem kroz kolektiv ona dobija autentičnost. Slično Vukovim pevačima i srpskoj lirsko-epskoj književnosti.

Pejzaž i njegovo povezivanje sa proživljenim iskustvom je veoma važan element usmenog predanja kod najstarijeg naroda u Kanadi. Toponimi su dobijali imena po tim pričama. Recimo, priča o nastanku zemlje (Turtle Island) koja opisuje kako je zemlja iz vode na leđima džinovske kornjače postala ostrvo. Ili priča o kamenju koje se gomilalo zahvaljujući okamenjenim ljudima koje je tvorac pretvarao u kamenje  zbog svog lošeg ponašanja. Tu je i priča o bogatim rudnim resursima koji su po predanju nastali zahvaljujući dobrim ljudima koji su za nagradu u njih pretvoreni, ili se očovečili u životinjskom obliku.

Usmene tradicije često su pogrešno shvaćene i pogrešno predstavljene u kulturnim zajednicama zasnovanim na pisanom obliku izražavanja, a značaj usmenih istorija - bilo da je njihovo priznavanje valjano ili potpuno zanemarivo - imao je dalekosežne posledice u kanadskim sudnicama po pitanju prava na teritoriju.

Usmena istorija prve nacije u Kanadi u pravnom kontekstu pamti jednu anegdotu. Dogodilo se to na sastanku zajednice starosedelaca i nekih vladinih predstavnika na severozapadu Britanske Kolumbije. Zvaničnici su određenu zemlju zatražili od kanadske vlade na otkup. Starosedeoci su bili zapanjeni tom potražnjom. Nisu mogli da razumeju o čemu razgovaraju ovi doseljenici. Konačno je jedan od starešina postavio pitanje o onome što ih je mučilo: „Ako je ovo vaša zemlja“, pitao je, „gde su vaše priče?”

Inukšuk

Dok su se prve piramide gradile na pesku pustinje u Egiptu, ljudi na hladnom severu stvarali su sasvim drugačiju civilizaciju. Oni su stvorili misteriozni sistem komunikacije zasnovan na megalitima, od kojih su mnogi opstali do danas. Okruženi ledom i snegom na ogromnom prostoru napravili su obeleživače, danas je to jedan od nacionalnih simbola: inukšuk!

Inukšuk je figura napravljena od gromada ili kamenja koji su naslagani jedni na druge gradeći skulpturu. Na inuitskom jeziku Inukšuk znači „nalik čoveku“. Oblik ove građevine, nalik na ljudsku figuru, koristio se kao putokaz. Ti putokazi su bili načini komunikacije među ljudima širom arktičkog regiona. Tradicija i nedavni istraživači kažu da su ih izgradili Inuiti, Inupiat, Kalaallit, Iupik i druga naselja na Arktiku. Za izgradnju ovih masivnih kamenih skulptura bile su potrebne združene ruke skupine ljudi. Skulpture od kamena su rezultat zajedničke svrhe, usredsređenog planskog poduhvata grupe ljudi ujedinjene u zajedničkom cilju i radu.

Nekadašnji Inukšuk je postao opipljiv simbol komunikacije, univerzalno sredstvo prenošenja informacija o našoj uzajamnosti i našoj međusobnoj zavisnosti. Zbog svoje istorije, Inukšuk je personifikacija efektnog prepoznavanje i prenošenja proživljenog iskustva upravljanja ljudskim resursima, važnosti ličnog doprinosa, odgovornog rukovodstva u sadejstvu sa prirodom i poziva da na višem nivou razgovaramo o tome šta je zaista važno.

U izgradnji Inukšuka svaki kamen je posebna celina. Svaki kamen drži stabilnu konstrukciju, oslanjajući se na kamen ispod sebe i držeći stabilnost kamena iznad sebe. Svaki kamen je podjednako važan i značajan, te snaga inukšuka leži u jedinstvu pojedinačnih delova konstrukcije. Njegov značaj proizlazi iz značenja celine. Simbolika Inkšuka je civilizacijski simbol ljudske vrste. Svaki pojedinačni entitet sam po sebi ima značaj. Kao deo tima, svako od nas drži i podržava  drugog, podržavajući i održavajući sebe i svoju poziciju društveno svrsishodnom. Ujedinjuju nas zajednički ciljevi i zajedno smo deo veće celine.

Inukšuk je danas stilizovan simbol na provincijskoj zastavi, veoma čest oblik dečje zabave i način učenja o balansu i spretnosti, skulptorski obeleživač sećanja na kapijama parkova ili simbol koji krasi umetnički nakit.  

Savremena umetnost starosedelaca u Kanadi je takođe u skladu sa prirodom pa su skulpture, rasute po šumama i šetalištima, najčešće od izumrlih stabala. Okolina Toronta i nacionalni parkovi su izložbeni prostori ovih javnih umetničkih dela, u skladu sa etikom i estetikom starosedelaca usklađenom sa prirodom.