Стеван Шобот – Млади и надарени филмски стваралац

• Како би нам се укратко представио?

Кренуо бих од филма. Филм је одувек био моја инспирација. Још као дечак, снимао сам филмове са браћом и рођацима. Увек бих уз себе на свим породичним скуповима имао камкордер и снимао бих кратке филмове о разноврсним глупостима које децу занимају.

Тад сам схватио да камкордер могу користити и за пројекте у школи. Умјесто писања есеја, правио бих кратке снимке о одређеним темама.

У средњој школи, мој другар и ја смо погледали ове старе снимке који се zovu YTPs: „Youtube Poops“. Ти видео записи нису били баш толико вулгарни колико су деловали. У ствари, ти видео записи су дозвољавали гледаоцу да измени реченице које изговарају главни ликови у причи. Да направи рез у видео игри. У то време сам користио “cutscenes” из едукативних програма куцања где уместо да лик Супер Марија изговара своје типичне узречице попут “мама миа,” уз моју интервенцију он би изговарао неке смешне и понекад вулгарне ствари. У том периоду 2008, док сам био средњошколац, био је то врхунац забаве и смеха.

Онда сам почео да правим своје YTP-e у програму Sony Vegas, и сатима бих радио на креирању видео–записа. Када направим поставим на Youtube. Неких од мојих видеа су и даље ту и имају на стотине хиљада прегледа. Али нисам сигуран да бих желело сада да делим те снимке.

Када сам схватио да имам таленат да правим и уређујем видео снимке, које људи гледају и у њима уживају, осетио сам налет допамина. То ме је навело да наставим да се бавим видео монтажом кроз Journalism на Mohawk колеџу у Хамилтону и Multimedia/Communications програму на Мекмастер универзитету, такође у Хамилтону.

• Зашто сте одлучили да се бавите медијима/документарцима?

Волим да будем испред компјутера. Играм много игара и проводим доста времена у тим играма. Кад сам почео да се бавим видео монтажама, био сам у фазону: „Ово је лако!“ Питао сам се, зашто се већи број људи не бави овим послом. Али онда сам схватио да већина људи и не зна како компјутери раде и како се овакви програми користе.

Такође, волим бити пред камером и публиком; ово је још једна ствар која мени делује лако али ипак је велики страх и изазов за велики број људи. Не бих рекао да правим будалу од себе; мислим да ме већ тако људи виде. Кад сам на бини или испред камере, то ми је прилика да докажем да нисам баш толико блентав.

Медији цени ова два талента: техничку вештину у прављењу видео записе и самопоуздање пред камером. Мислим да би била штета да се не бавим овим послом, будући да поседујем оба ова талента.

• Реците ми нешто пројектима на којима сте радили.

Мимо оних видео снимака које сам снимао током и после средње школе, наставио сам да сарађујем са каналом Cable 14, кабловским програмом из локалне хамилтонске заједнице. Радим као новинар за њихове емисије Haldimand Life и Hamilton Life.

Док сам студирао на Мекмастер универзитету, редовно сам волонтирао на Cable 14 телевизији и помагао са уређивањем и спремањем вести за њихов канал.

Након што сам дипломирао, Cable 14 је била у потрази за идејама и новим емисијама. Питао сам продуцента да ли би био заинтересован за моју једну идеју за шоу о култури, рецензији видео игара и филмова. Он је био одушевљен са овом идејом и тако је све кренуло.

Тако сам, новембра 2019. године, направио своју прву епизоду сопственог ТВ шоуа: Чекић Д20 Hammer D20. Моја прва репортажа у оквиру овог програма је била о мом омиљеном кафићу друштвених игара Мancala Monkанцала Monk, у Хамилтону. Такође сам позвао локалну компанију друштвених игара у наш програм да направе демонстрацију једне нове игре. Иако сам био неискусан и нервозан све време, то је било узбудљиво искуство!

Наставио сам да радим на овом програму у студију све до ковида, током и после ковида наставио сам да снимам епизоде код куће. Последња епизода коју сам снимио биће 59. У међувремену сам започео нову емисију на Цабле 14 ове године под називом Breaking Pack, такође око друштвених игара. Ова емисија није толико популарна као Hammer D20 али свакако има велику гледаност.

Такође сам водитељ још једне емисије на Cable 14 под називом Retro Game Time. Ова емисија је позив на класичне квизове, где сам ја коментатор за гејмере који се такмиче да постану врхунски шампиони у игри.

• Који је најневероватнији тренутак у овом послу?

Сваки пут кад ми неко дође и каже, „Хеј! Гледао сам ону ствар коју си ти снимио!“, улепша ми дан. Увек имам страх да нико заправо не гледа моје емисије или документарац који сам снимио, али кад год неко похвали моје радове, заборавим на све несигурности.

Али најневероватнији тренутак је кад схватиш да људи широм света гледају твоје емисије/документарне филмове. Примио сам поруку од једног момка из Енглеске који је гледао мој документарац о Дражи Михајловићу и захвалио ми се на инспирацији да то исто учини за свог деду, иначе британског војника који се борећи се током Другог светског рата, био заробљен у Југославији и постао хонорарни чтник. Борио се уз четнике све док није имао прилику да се врати кући.

• Који је био најизазовнији пројекат на којем сте до сада радили?

Најизазовнији пројекат до сада ми је дефинитивно био документарац о четницима. Не само да је требало две године да се заврши, већ је било заиста тешко наћи људе који су били вољни да причају о својим некадашњим животима. Већина оних старијих четника нису били сувише причљиви о томе шта су радили током рата, најрадије су желели да забораве на тај део свог живота.

Да бих превазишао ову препреку, морао сам на неки начин да мало променим тему са ратних прича и да се више пребацим на то како су се четници населили и базирали у овај регион Вајноне. Ова промена у теми је дала овом филму специфичнији фокус, не само око рата него како су људи нашли начин да опстану у новој држави. Ово је по мени чак и боља прича, једна за коју се гледаоци више могу везати.

Инспирацију да снимим документарац сам добио разговорајући са рођаком Грегом Шпановићем. Радио сам са њим на једном другом пројекту и он ми је причао о четницима и како све мање и мање људи зна за њих, причали смо да ако се тако настави, четници ће једноставно нестати. Њихове приче треба овековечити.

Многи би се сложили да су они били последња генерација која се борила у светском рату за сопствену слободу. Један тежак дан у мом животу није ништа у поређењу са неким ко је морао из дана у дан да брине о свом опстанку, егзистенцији и на крају свега да буде протеран из своје домовине. Њихове приче је вредело чути и ја сам хтео да будем тај који ће се побринути да те приче никада не буду заборављене.

Тако да сам почео да размишљам о начинима на које то можемо да урадимо: распитао сам се у нашој заједници о томе са ким могу да разговарам и ко би то био вољан да подели своју животну причу. Велика помоћ у овом процесу ми је била моја мама Драгица Шобот и Ђенераловић. Санди ми је у ствари и била главни продуцент на овом документарном филму.

• Какав савет имате за оне који желе да се баве овим послом?

Као прво, само крените. Снимите нешто, пишите, режирајте. А кад то све урадите, поделите то са светом, без обзира да ли сматрате да је то добро или не. Ослушкујте друге, упијајте њихове замерке али на позитиван начин, нека вас то мотивише да креирате нешто посебно. Важно је да не одустајете. После десетог покушаја, све ће то доћи на своје место.

Ниједан почетак није савршен, али важна је упорност.