Рекли су о пандемији

Свештеник Јован Б. Марјанац, парох источнокичинерски,  секретар Епархије канадске

КОВИД-19, душа и тијело

Посљедњу годину и више, цијели свијет пролази кроз, чини се, нешто ново – ваљда зато се и зове пандемија. КОВИД-19 доњео је много тога што нам није било навика задњих деценија: ношење маски, физичку дистанцу, финансијску неизвјесност, разне мјере и појаве које нам мијењају живот. Понекад ме ухвати бијес када размишљам о нелогичности разних мјера или неправде коју посматрам. Пред нашим очима честитим људима се одузима право на поштен рад, док велике безличне корпорације гомилају новац, вјешто избјегавајући мјере које, тобож, све нас штите. Ако човјек крене да врши подробну анализу свега што је на први поглед превара или неправда, у данашњем „напредном“ свијету  брзо ће доћи до депресивне спознаје.

Лично сам убијеђен да вирус постоји. Видјео сам људе који умиру и који су умрли борећи се са њим или од њега. Исто тако, убијеђен сам да се са разних страна манипулише друштвом, у мањој или већој мјери, због личне користи и планова који достижу шири домен – све до глобалистичких.

Оно што би било корисно и, можда, једино интересантно да изнесем ја - свештеник, јесте да у глобалном смислу нашега духовног мира, у ствари, ништа ново се не дешава. Човјек остаје врхунац божјег створења састављен од трошног тијела и бесмртне душе. Са вирусом или без њега, тијело је трошна роба. Са неправдом или без ње, душа је вјечна у Богу. Лажи, манипулација и преваре било је од првог гријеха у рају и смрт се појавила као директна посљедица тога.

Куга, рат, земљотрес, глад, потоп и вируси нису ништа ново. Њихов облик и околности разликују се кроз историју, али суштина за нашу душу остаје иста: квалитет живота није у тјелесном, материјалном здрављу већ у здрављу душе. То не значи да треба игнорисати здраво тијело, медицину или науку. Баш супротно. Али поврх тога, првенствено треба чувати свој мир, сабраност и духовно задовољство. Материјално мјеримо у тежини, дужини, броју и другим ограниченим јединицама. Духовно се само може мјерити срцем и љубављу.

Када смо са Богом, све нам је лако и свако бреме овога свијета постаје лако као перо. Ако живимо без Бога, много лакша искушења него што је тренутно бивају катастрофална. Чак и у тјелесној смрти верник налази духовну радост јер смрт за овај свијет је рађање за вјечни. Треба сакупити духовне концентрације да се све што је споредно стави на своје мјесто. Црква у Канади се прилагођава разним мјерама – како их пропишу, тако их и спроводимо. Граница која се тиче светотајинског живота, првенствено причешћа, није пређена у Канади и са тим Црква је наставила да квалитет литургијског битисања сачува неповређен. Истина је да се домажемо креативних начина да изађемо у сусрет верницима, али хвала Богу и за то.

Моја лична прогноза за наредну годину, као и за све које слиједе, јесте да, уколико се не ослонимо више на Бога и једни на друге, свако искушење ће бити кобно. Сигурно је најупутније угледати се на оне који су савладали гријех, светитеље, за животне смјернице у оваквом периоду. Међутим и највећи умјетници, филозофи, научници, пјесници и писци, обични грјешници, црпили су снагу из богомдане љубави. Она нам је једини спас у овом посрнулом свијету. У својој представи Хенри VI, један од тих грешника, Шекспир, надахнут богомданом љубављу посади реченицу која одјекује најљепше псалме Давидове: „Господе који ми живот дајеш, позајми ми срце испуњено захвалношћу за све.“  Он нам је једини Спаситељ.

Љиљана Марковић
директор Српског позоришта Торонто

Прохибиција слободе и једно велико знак питања

Да ли је ковид 19 смртоносни вирус, теорија завере или параван за светски економски колапс?

Медијске мреже се усијавају од протока информација о бројевима заражених, умрлих, симптома болести, савета о превентивним мерама до разноразних теорија завера. Елаборира се свака теорија и сви са пуним правом здушно учествују у дебатама. Званично годину дана стрепимо над сваким ситним симптомом који може да индукује вирус. У почетку сам читала све и свашта, гледала нашу телевизију, читала све могуће извештаје лекара, помно пратила мишљења стручњака, бавила се бројкама оболелих, умрлих, скенирала себе и своју породицу из дана у дан, сваки пут кад се закашљем прво се препаднем па тек онда дозовем разум, па сачекам нови дан да се поново преиспитам и проверим све симптоме. Све то је водило у параноично стање док једнога дана нисам чврсто решила да престанем са свим тим небулозама. Решена чврсто, одлучила сам да посматрам све са дозом равнодушности и хумора. Покушавам да свој живот живим што нормалније, да се ослањам на своје инстинкте и своје мишљење.

Ко је у праву: теоретичари завера, доктори, вирусолози, историчари, политичари, они који су прелажали вирус или бројке умрлих?  Има ли места за oртомолекуларну медицину[i][1]? Да ли су жртве вируса завршавале у блиндираним сандуцима без права на аутопсије само због вируса? Ко се богати док пандемија траје?  Када ће крај свему овоме?

Питам се, хоће ли нас нестанак короне вратити у оно што смо навикли или се навикавамо на оно што долази. А шта долази је непознаница као у осталом и живот. Ја сам неко ко формира лично мишљење на личним искуствима, овог пута, моје мишљење се константно допуњава и измиче мојим личним предрасудама. Живот сам препустила судбини. Биће како мора да буде.

Костко, Волмарт, Шоперс драг март и, наравно, све продавнице хране уредно раде без иједног дана затварања.  Тамо вирус не залази. Свуда редови, сви послушно носе маске, мимоилазимо се у препуним радњама чешући се раме о раме, окружени постерима упозорења и упутствима како да се сачувамо од смртоносног вируса док се снабдевамо намирницама за живот. Спознаја која ме доводи до веровања у диктатуру, индоктринацију. „Неко“ жели да нас потчини намећући неку нову идеологију коју ћемо схватити кад изгубимо слободу.

Компаније отпуштају људе, мали бизниси се гасе, број самоубистава је у порасту, депресија цвета, култура изумире, религија је забрањена, марихуана је легализована, стално отворен конкурс за запошљавање у Амазону за 15 долара на сат, куповина онлајн у порасту. Питам се, где је ту логика.

Историја медицине добија нова поглавља, социјалне промене су све очигледније, култура у јавно/физичком облику изумире. Кулисе су затворене за све ентузијасте и заљубљенике у уметност. Холивуд и даље излази са новим пројекцијама док је музичка сцена ућуткана. Изгледа да само повлашћени имају привилегију потпуне слободе.

Корона се уселила у нашу свакодневицу, увукла се у све аспекте живота. Шетамо около маскирани као зомбији, не препознајући једни друге, држећи социјалну и физичку дистанцу, успела је да нас огради од спољашњег света и свега онога што је чинило живот, оним што нас је чинило друштвеним бићима. Страх од близине људског тела је евидентан. Листа забрана је дуга и допуњава се из дана у дан.

Да ли верујем у постојаност вируса? Има ли која Марy Малон међу нама? Неки вируси постоје само на основу 'концензуса' о томе да постоје, а неки су се уписали у историју медицине. Десио се  „шпански грип“ који је заразио четвртину људске популације и убио око 50  милиона људи и нестао у две године. Подсетимо се вариоле вере, свињског грипа, птичјег грипа, бројали смо жртве ХИВ/АИДС и Х5Н1 (чији вирус нико није видео ни издвојио) и свет је наставио да функционише и да се развија.

Страх кад се победи често је инспирација за велика дела.  Хоћемо ли се из свега овога изродити неки нови Алберт Ками неки нови Габриел Гарсија Маркез, Ернест Хемингвеј?  Зашто се  „Good Club“ зове  „Good Club“, ако знамо да су његови чланови Гејтс (Gates), Бафет (Buffet), Рокфелер (Rockfeller) , Опра (Oprah) и још  пар ултрабогатих људи?

Све изгледа као лоше режиран филм са још лошијим глумцима. Намеће ми се питање, шта се кува у кухињи такозване „дубоке државе“, у којим сегментима јавних церемонија нам је наговештен крај ове приче?

Да ли је програм на отварању Олимпијских игара у Лондону 2012. случајно био налик на ово што сада живимо? Шта рећи на ову тему, а остати неутралан? Најтеже је онима који су изгубили своје најближе, они су једини меродавни да причају о постојању вируса. За њих не постоји друга истина до оне коју живе. У Србији сви моји пријатељи и родбина су имали по неколико случајева короне у својој породици. Не могу њима да причам о томе да ја лично не верујем у пандемију. Како рећи некоме ко је изгубио члана породице да је све ово морбидни план неке дубоке државе?

Превише информација се преплиће из дана у дан. Зар нисмо сви само пролазници у овом животу, да ли се човек заиста претворио у једну једину вредност, а то је „материјално“. Једино добро у свему овоме је то што смо се породично преиспитали и у страху од непознатог базирали на „сада“. Уз разноразне ђаконије из моје кухиње свакодневно моја породица и ја  испробавамо нове рецепте и негујемо старе обичаје. У мојој кући кандило гори свакога дана и то ми је у овим хладним данима сунце којим чувам огањ дома и породице и наду за боље сутра. Моја лепота живљења је у „данас“. Морам да кажем да ми недостаје позориште, сва она лепа дружења. Са сетом се сећам лепих стварања представа кроз неке нове ликове, кроз планирања и организовања представа.

[1] Термин „ортомолекуларан“ је сковао Лајнус Полинг и значи  „прави молекул у правим количинама“, орто је грчки термин за „прави“.

Озренко Мркић
академски сликар, Торонто

Прије него одговорим на постављена питања, испричао бих кратку причу, лични доживљај, повезан са темом. У септембру 2020. отпутовао сам у Босну да посјетим мајку. Провео сам с њом мјесец дана и враћао се у Торонто преко Минхена, Air Canadom. У току укрцавања времешна стјуардеса нам је пријетила избацивањем из авиона (док смо још на писти), новчаним и затворским казнама уколико не користимо маску по упутама. Њен тон и ријечник више су пристајали затворском чувару него стјуардеси путничког авиона. Полетјели смо у тој атмосфери пријетњи, страха и напетости. Сат-два након полијетања служио се ручак. Сви путници су скинули маске да би могли да једу и били без маски сљедећих сат-два. За то вријеме вирус се примирио и није нас нападао…

У почетку сам све информације о вирусу и пандемији прихватао као чињеницу вјерујући у добронамјерност и морал владара. Онда се десио низ објава, нелогичности и потеза који су напросто вријеђале моју интелигенцију и натјерале ме да сам трагам за истином. Запрепастио сам се количином информација које су биле потпуно супротне од оних које су пласирали „main stream medi a“ и домаћи политичари који су нам се обраћали. Већина тих другачијих информација су долазиле од квалификованих и награђиваних медицинских стручњака. Групе љекара из САД, Њемачке, Француске, Шпаније су излазиле у јавност са потпуно другачијим подацима о броју обољелих, самом вирусу, његовом порјеклу, начину лијечења. И, умјесто да их консултују и заједно раде на рјешењу њима је онемогућено да јавно говоре и  њихове изјаве су уклањане са друштвених мрежа. То ме је запрепастило и натјерало да још више истражујем у том правцу. Сада причу о корони доживљавам као организовани удар на здрав разум, људске слободе, људска права и будућност наше дјеце.

Овај  „lockdown“ је један велики експеримент. Глобална корпоративна елита (банкари, технолошки гиганти, фармацеутска индустрија…) окупирала је све битне међународне институције и установила потпуни монопол над медијима. Успостављена је званична истина око које нема расправе. Званична истина се не смије преиспитивати! У циљу заштите тог поретка гуше се основна људска права и слободе. Затворени смо у сопственим домовима, ограничена нам је слобода кретања, слобода говора, одузето нам је право на протест и другачије мишљење, бомбардују нас страхом, тероришу намјештеним статистикама. Нажалост, обични људи то нијемо гледају и раде све што им се каже. Јавност је анестезирана, умртвљена.

Пандемија је све довела у питање. Испоставило се да неочекиване околности могу лако, кршећи све постојеће законе, запечатити границе, блокирати путовања, парализовати значајан дио свјетске економије. Већине земаља су искористиле пандемију да озаконе свеобухватни систем контроле и надзора над својим грађанима и бит ће веома тешко вратити се старом начину живота, повратити све слободе и права која су нам одузете за ово кратко вријеме. Те слободе и права су нам одузете без расправа у парламенту и без законски предвиђених процедура. И, умјесто да се све земље удруже и заједничким знањем пронађу лијек, десио се „рат вакцинама“. Уједињене нације су одбиле председника Русије када је понудио бесплатно руску вакцину која се прва појавила на тржишту.

Али, ниједно од ових отворених питања не спрјечава многе земље да размотре закон о присилној вакцинацији и унапријед нам укидају право на одговарајући поступак прије него што нас присиле на вакцинацију. Приватне компаније могу захтјевати вакцинацију као услов запослења.  „The Equal Employment Opportunity Commission“ већ сада је пресудила да предузећа могу приморати своје запослене на вакцинацију и да могу отпустити оне који то одбију. Школе ће, на крају, такође захтјевати вакцинацију за студенте, наставнике и особље, а чини се вјероватно да ће вакцина једноставно бити додата на списак обавезних вакцина за нашу дјецу. Невакцинисани људи лако могу постати грађани другог реда којима није дозвољено да раде, путују, послују или се социјално ангажују. Не видим ништа позитивно у свему овоме.

Недовољно испитане, експерименталне вакцине су се појавиле и масовна вакцинација је отпочела крајем децембра. Британски водећи епидемиолог Jonathan Van-Tam упозорио је да особе које су примиле вакцину против ковида могу и даље да пренесу инфекцију и требало би да наставе да поштују сва правила закључавања - значи изолација, дистанцирање, маскирање лица, престрашена дјеца; свe се наставља.

Све заједно ће имати дубок, трајан и негативан утицај на популацију планете, посебно дјецу... на њихов физички, ментални, емотивни развој.

Драгана Бонфигли
дечји психолог, Торонто

Пандемија нам је донела промене, које сви доживљавамо на свој начин.  Могло би се рећи да се свакодневно суочавамо са новим стресовима, проузрокованим пандемијом.  На који начин онда можемо да умањимо негативне исходе стања изазваног пандемијом на нас саме и на нашу децу? 

Важно је да родитељи обрате пажњу на себе, да би могли да буду смирени и присутни за оне који од њих зависе, првенствено деца.   Значи, потребно је редовно одвојити времена за себе, за свој хоби, или било шта што вас испуњава.  Одобрити себи време за себе. Друго, потребно је, више него икад, концентрисати се на оно основно, спавање, вежбање, медитирање, правилну исхрану, одржвање контаката са драгим особама и слично. Наравно, понекад је потребно обратити се и за стручну помоћ.  Све то заједно помаже да лакше савладамо стресове, те да их не преносимо на децу.

Деца свих узраста посматрају родитеље, поготову сад кад пуно времена  током пандемије проводе заједно са њима. Посматрајући родитеље како се носе са стресом, деца исто уче како да се опходе према стресовима наметнутим пандемијом. Ако родитељи покажу да искрено уживају у неким стварима, које их растерећују, као што су одлазак у природу, посета неком новом месту, вожња бициклом или слично, и деца уче како да се опусте на здрав начин.

Важно је потрудити се да се о пандемији отворено и смирено разговара са децом.  Родитељи, наравно, немају одговор и објашњење за све што се дешава, и то је у реду, јер најважније је саслушати и чути како деца размишљају и шта имају да кажу; шта их брине, а шта радује. Ово стање, изазвано пандемијом,  чак може да помогне родитељима да још боље упознају своју децу, самим тим што се више времена него икада проводи заједно, те постоји више прилика да се неужурбано и спонтано разговара. Наравно, квалитетна комуникација зближава.

Предвидљиве обавезе и рутине чине да се деца, а и одрасли, осећају безбедно и сигурно. Пандемија је свима пореметила одређене, устаљене распореде и навике, а то доноси дозу бриге, анксиозности и стреса.  Самим тим важно је потрудити се да се промене рутине или чак  формирају неке нове, којих се треба придржавати.  То не мора увек бити нешто озбиљно, али треба бити нешто што је изводљиво.  На пример, ако су деца пре пандемије ишла на спортске тренинге у неко одређено време, сада то време може да буде подређено редовном вежбању код куће, или редовном игрању неке игре, или неким другим активностима које ће се предвидљиво понављати. 

Надам да ће ови предлози, којих се лично придржавам током пандемије, брига о себи, спонтана и отворена комуникација са децом и измена рутина, неком послужити као конструктивни путокази кроз ово неизвесно стање изазвано пандемијом.

Младен Обрадовић
уметнички директор Пулс театра, Торонто

Нажалост, ево скоро већ годину дана живимо неку помјерену стварност. Цио свијет је блокиран, животи већине нас су измијењени и нека одрицања и жртвовања су морала да се десе. На примјер, послије 12 година постојања, први пут смо морали да затворимо Пулс театар, драмски студио и позориште за дјецу, који са нестрпљењем чека нека мирнија времена да настави са радом. Сем тога, ја сам врло брзо схватио колико сам привилегован и колико би у мојој ситуацији кукање било непримјерено - нисам изгубио највећи извор прихода, породица и пријатељи су ми сви здрави. Зато сам одлучио да не кукам него да помогнем колико могу. У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци. Одлучио сам да будем тај који ће да се јави и пријатељима и познаницима, посебно онима који живе сами, да провјерим јесу ли добро. Некада је недостатак разговора велика ствар која може много ментално да нас уназади. Сви ми можемо барем мало да помогнемо да се ова ситуација што брже разријеши.

Нажалост, не мисле сви тако и има људи који мисле да ће на Фејсбуку да открију већу мудрост него што могу да чују од неког доктора, рецимо. Жалосно је што су то исти људи које политика није занимала док им је све било потаман. Није их занимало што Трудо троши наше пореске паре за нафтовод или што премијер Онтарија, Форд, отвара зелени појас, онтаријску нетакнуту природу за изградњу зграда и путева. Али, откако је почела пандемија, сви они знају имена политичара јер „су они криви за све“. Мени је то највећа горчина из ове пандемије - разочарење у неке људе и у њихову себичност и нељудскост. Исто тако сам направио нова познанства, открио неке нове људе који су ме фасцинирали и фокусирао се на позитиву. Сви смо добили много више времена које смо провели са породицом. Па, зар то није позитива? Умјесто сједења по кафићима са пријатељима сам се сретао по парковима и на шеталиштима. Па зар то није позитива? Нисмо ишли на море али сам упознао Онтарио много боље. Мени је и то позитива. Овај догађај нам је промијенио животе и мислим да се ствари неће вратити на нормалу још дуго времена, али до тада желим да останем ведар и насмијан јер само тако могу да помогнем људима око себе, а знам их доста који су у много горој ситуацији од мене и зато немам образа да кукам.

Вања Кајић
стручњак у кадровској служби
(HR Human Resources), Торонто

Пандемија КОВИД-19 се десила одједном и глобално је пореметила наш живот, начин образовања, рада, кретања, дружења и обичну свакодневицу.

Тешко је било свакој особи да се снађе и прилагоди на ову наглу и нечувену промјену. Неки су, нажалост, изгубили члана породице, драгу особу због вируса корона и њима је посебно тешко. Многи су остали без посла због пандемије.

Ја сам лично имала среће и врло сам захвална да сам могла наставити да радим од куће, на другачији, али и даље продуктиван начин, али реално без осјећаја колико ће све ово дуго да траје. Будући да радим у HR, мој приоритет је био да запосленима омогућимо услове за рад од куће и још важније, пружити им подршку да се ментално прилагоде на ову велику промјену.

Када је цијели свијет био присиљен на карантин, велика већина је то тешко прихватила. Схватила сам колико је важно имати стрпљење и менталну снагу у условима карантина. Научила сам много о себи, спознала сам да се могу брзо прилагодити, да волим да радим од куће јер ми то омогућава више флексибилности да организујем свој живот. Имам више контроле када је у питању мој здравији начин живота, вријеме за шетњу, активности и мој приватни живот.

Рад од куће је донедавно био неприхватљив за нека занимања. Ипак је ова ситуација показала да ми можемо успјешно да радимо од куће, што је срушило перцепцију микро-менаџера.

 Ја сам млада особа, имам подршку своје фамилије, немам много других обавеза, могу себи да се посветим. Али мислим да то другима није лако. Радећи у HR сам упознала људе које су врло усамљени због ове пандемије, друге који живе са породицом и немају ни 15 минута дневно да се себи посвете. Посебно је тешко младим породицама које имају бебе, старије о којима се брину, малу децу која иду у школу  „онлајн“, који живе у мањим становима, гдје су присиљени да импровизују себи услове за рад од куће.

Свима нам је тешко због велике неизвјесности са којом смо суочени у сваком погледу.

Претходна година је показала како се све може промијенити у секунди и да је добро здравље, физичко и ментално, најважније за појединца и цјелокупно друштво. Моја најважнија спознаја је осјећај  захвалности за оно што имам.

Трајне негативне последице ће се одразити на генерације дјеце и младих кроз квалитет образовање, који је у садашњим условима компромитован. Тиме се у питање доводи њихова економска стабилност и здрава социјална интеграција. Дјеци и омладини је ускраћена  квалитетна и природна социјализација, а то  је примарно за њихов психолошки и социјални развој. Принуђени су да буду искључиво на друштвеним мрежама, као једини могући вид дружења за који знамо да није здрав.

Забрињавајуће је колико је страх завладао људском психом. Заробљени страхом, постали смо преосетљиви, живимо у стању неизвјесности, под стресом смо већ сада. То ће се у будућности одразити на наше здравље и квалитет живота.

Забрана кретања, ограничена слобода, ускраћено дружење са пријатељима, ужом и широм породицом је многима врло тешко пало, а посебно младима. Мени лично, ово стање није идеално, недостају ми дружења, изласци у ресторане, путовања, љетовања.  Недостаје ми осјећај слободе да планирамо одлазак и посјету родбини у бившој домовини. Имали смо много планова који су изненада прекинуту и онемогућени.

Истовремено, у позитивном смислу, рад од куће нам је омогућио да се више посветимо кући, дворишту или балкону и да себи уљепшамо животни простор.

Као породица сада много више времена проводимо заједно, али смо се морали максимално прилагодити једни другима.  Ја сам почела озбиљније да кувам и да уживам у томе, да планирам јела и здравије се храним. Увијек је љепше када се то ради у друштву и за нама драге особе.

Надам се да ће се ова ситуација ускоро нормализовати, да се можемо дружити, ићи на посао и у школу. Морамо бити стрпљиви, позитивни, наћи снаге и разума да као људска цивилизација превазиђемо ову ситуацију. Желим да се окренемо бољој будућности, да заборавимо на маске и физичке дистанце, да путујемо и опет уживамо у сваком животном тренутку.

Тома Ракочевић
политичар, представник у
провинцијском парламенту за дистрикт
Humber River-Black Creek

Почетком априла 2020. године, убрзо након што је у Онтарију проглашен локдаун - потпуно затварање, као последица борбе против глобалне пандемије, која се нагло ширила, старији комшија довикнуо ми је са свог трема: „Радије бих рат него ово. Бар у рату знате ко вам је непријатељ.“

За разлику од рата који раздваја, човечанство се ујединило у борби са вирусом КОВИД-19, док су државе широм света сарађивале на развоју вакцине, подели ресурса и заштити најугроженијих међу нама. Ово јединство и приче о доброчинствима и доброј вољи, које свакодневно слушам, биле су блистава светлост током ових изазовних времена.

Али, немојте да се заваравате, ова времена су заиста изазовна. Непролазно стање анксиозности и несигурности осећа се код најугроженијих међу нама, код старијих, којима је неопходна стална нега. Тешка је борба пацијената за дах на респираторима, гашење живота без физичке блискости у последњим тренуцима и накнадно оплакивање тих изгубљених живота. Појединци су остали без посла, изостале су и зараде, предузећа се затварала, неретко и трајно. Родитељи, деца и васпитачи су исцрпљени онлајн учењем и затварањем школа. Осећа се дубока изолација и велико оптерећење целокупног менталног здравља.

Велики систем се урушава на својим најкрхкијим тачкама, а ова пандемија је истакла крхкост која постоји у нашем систему. Они који су највише погођени живели су на маргинама много пре него што се појавио овај подмукли вирус. Искрено се надам да ће нам лекције које смо научили из ове пандемије остати свеже и послужити и у будућности.

Једна од таквих лекција односи се на услове оних који живе у режиму дуготрајне неге (LTC long-term care). Само у Онтарију, овај вирус је однео око 4000 живота оних који су били зависни од других (LTC). Људи који живе у тим домовима неге су најугроженији међу нама. Они су наши родитељи, наше баке и деке, они који су нам дали живот и неговали нас. Заиста је несавесно да у време највеће потребе за тим, нису добили одговарајућу заштиту како би остали здрави и сигурни. Владе већ деценијама хронично немају ни довољно особља, ни довољно пара. Морамо пружити онима који тамо живе директну негу и подршку коју заслужују. Током ове пандемије, Нова демократска партија Онтарија још једном је представила закон под називом „Време је за негу“ (Амандман о домовима за дуготрајну негу) којим би се осигурало да становници тих домова добију најмање четири сата непосредне дневне неге. То је четврти пут да га предлажемо и императив је да га влада коначно усвоји као закон.

Ово је било време великих личних и друштвених промишљања. Много времена је изгубљено, али много ће се и добити када изађемо из ове пандемије јачи и уједињенији него било када пре.