О исељавању и асимилацији

Некада давно, педесетих и шездесетих, пред туринском Градском кућом би се заустављале запреге (за неупућене, реч је о Турији, селу поред Србобрана у Војводини). Надничари су их дочекивали и пењали се на кола па су их сеоске газде развозиле на њиве. Тачно су знале ко је какав радник па су људима говорили: - „Ти, 'ајде. Ти, не“ и тако редом. О томе ми је причала моја бака по мајци, Даница, која је и сама била једна од тих надничара, увек радо запошљавана, јер је вредном мотиком „вукла“ остале у греди да је следе и сустигну, а ретко и престигну. Зато би добила и који динар више.

                  Седамдесетих и осамдесетих година, села су почела да пусте, људи да се селе у градове. Проредиле су се запреге са надничарима. Тадашња власт је почела да дели црвене пасоше па су некадашњи сељаци кренули у печалбу, првенствено у Немачку, ону Западну. Кући би долазили у белим, половним мерцедесима и дебелих новчаника. Али се многи нису хвалили пословима које су радили за те паре. Домаћа раја им је завидела на бесним колима и шенлучењу по кафанама уз музику. Било је то време када је почело јаче исељавање из тадашње Југославије јер се многи нису враћали.

                  У новије доба, немачки послодавци шаљу аутобусе по наше људе. Ко хоће да ради и има пасош, добродошао је. Тако потомци ондашњих надничара сада улазе у немачке аутобусе. Треба само пасош. Услед ове пошасти од пандемије, одлазак на рад се нешто искомпликовао па треба и уверења о вакцинацији. Ни знање немачког језика није потребно, мада је корисно. Многи наши људи, једном кад се снађу, одводе своје породице. Ретки се враћају. Тако данашњој Србији, али и другим земљама региона, прети демографска катастрофа јер се сваке године исели један градић, што ће рећи око педесет хиљада душа. Кад се овоме дода и „бела смрт“, односно негативан наталитет, јасно је да ситуација постаје алармантна.

                  Наша Канада не шаље по људе запреге и аутобусе. А авиони су скупи да се шаљу. Ако си срећковић да имаш дефицитарно и у Канади тражено занимање, могу да ти пошаљу карту у једном правцу. Најбрже се улази са торбом пуном новца. Ако си имућан, да кажемо – богат, поред авиона, слали би и ракету, ону мирнодопску, за путовања (међу нама, Канада још нема такве ракете. У повоју је космички туризам па ће је можда бити, што није предмет овог чланка). Сви остали треба да прођу кроз ригидну имиграциону процедуру, која обично потраје. У поређењу са Европом, бројност наших имиграната је мања. Сада када се Канада прилично населила, долазак наших људи је углавном на бази гаранција родбине. Док траје гаранција, новопечени Канађанин се сналази, покушавајући да се што брже уклопи у средину. Прво се мења име. Тако Јован постаје Џон, Ђорђе – Џорџ, Слободан постаје Дан, Михајло – Мајк, Стеван – Стивен итд. али, ипак, одаје их страни нагласак.

                  Та прва генерација Срба у Канади, али не само Срба већ и других, углавном чува и негује свој идентитет. У томе им помажу разне организоване активности на неговању језика у оквиру цркве, културних и књижевних друштава, као и активности по програмима подршке дијаспори од стране матичне Србије. Међутим, нове генерације Срба у Канади, наша деца, похађају канадске школе на енглеском или француском језику. Уз свакодневно дружење са другом децом, којој српски није матерњи језик, остаје им само пар сати за ручком да са својом породицом поразговарају српски, пре одласка у кревет или изласка, опет, са канадским другарима. Очигледно да школски систем подстиче асимилацију. Деца не желе да се разликују и то им се не сме замерити.

Поставља се питање због чега се школска настава, макар прва четири разреда основне школе, не може одвијати на матерњем језику коју би држали квалификовани предавачи и по одобреном канадском школском програму. Логично је да сва деца образују по једном програму, мање је важно, бар ја тако мислим, на ком језику се настава изводи. Четири године наставе на матерњем језику неће угрозити знање енглеског или француског језика код деце полазника, јер деца касније на тим језицима настављају школовање, а саме језике користе свакодневно у свом окружењу. У Ванкуверу (метрополитанска област) је град звани Ричмонд (Richmond) где је од 196.660 становника (census 2016) 107.080 кинеског порекла, 18.015 енглеског, 12.990 шкотског, 5.445 француског порекла итд. У граду Сури (Surrey), у оквиру Великог Ванкувера, 41,3% популације су Индуси. У предграђу, источном делу Ванкувера је Кинеска четврт са бизнисима углавном у поседу Кинеза. Натписи фирми су исписани на кинеском језику, као и на енглеском. Закон каже да натпис мора бити и на енглеском језику. Ипак се понегде нађе само на кинеском. У Сурију се виде натписи на панџаб (индуском) језику. Шта ово говори? Каже нам да неки помаци по питању употребе матерњег језика постоје.

                  Порески долар који се плаћа је исти, не обухвата стране грађане пореклом из Велике Британије, те Француске и њихових бивших колонија. Свакога лупи по џепу. Канада се дичи мултикултурализмом. Али то нису само позоришне представе, књижевне вечери, приредбе, изложбе, гостовања уметника из матичних држава, настава по црквама…

Мултикултурализам је првенствено право на употребу матерњег језика у школском систему, признатом од државе, наравно, тамо где за то постоје услови, то јест, довољан број полазника и квалификованих кадрова, и то по јединственом школском програму. Да би ово заживело, потребно је прво решити неколико крупних проблема. Први је питање финансирања таквих школа. Српски језик, објективно, није и неће бити у широј употреби осим у срединама наших досељеника. Новац из државног буџета којим би се финансирале такве школе уско је повезан са исплативошћу, то јест, потребом за улагањем, а држава такву потребу не види јер се енглески и француски језици масовно користе, поготову у бизнису, што је најважније. Можда би наша дијаспора, помогнута од Матице, хтела да прихвати такве трошкове ако би се тако нешто омогућило.

                   Јер, исељавање и даља асимилација исељеника у новим срединама растачу малу нацију каква је наша, српска.