ЗРНА УТЕХЕ У СВЕТУ БОЛНИХ УСПОМЕНА

Татјана Врећо, Зрно шећера у сланику, Прометеј, Нови Сад, 2021.

Након два запажена романа А није ми до смијеха (2017) и Девет грама душе (2019), у треćем роману Татјане Врећо, Зрно шећера у сланику, наставља се још радикалније и продубљеније сагледавање животних патњи и страдања појединаца, али и читавих народа, које су условљене крупним друштвеним и политичким ломовима на крају 20. века на немирном балканском простору, а поготово на простору Босне и Херцеговине и Србије. Перспектива казивања је онеобичена чињеницом да је главни јунак мушкарац и да кроз његову исповест и изразито драматизовану перспективу, ауторка сагледава горку и необичну стварност, дајући своме јунаку Немањи Вуковићу позицију повлашћеног сведока са погледима, доживљајима и слутњама, блиским сопственом погледу на свеколику опору стварност.

Романескно казивање засновано је на ретроспективном урањању у свет успомена главнога јунака од његовог најранијег детињства, па све до тридесетих година живота. Између та два временска граничника прохујао је читав један трагични живот, са понеким „зрном шећера у сланику“.

Написан снажно, са успешним понирањима у тајне рањиве и крхке људске душе, као и бескомпромисним и бруталним сецирањима једног друштва у свеопштем распадању, роман Зрно шећера у сланику, израста у узбудљиву прозу која читаоца никако неће оставити равнодушним или незаинтересованим, а истовремено ће пробудити у њему бројна потиснута питања и запретане емоције.

Одломак из романа

Бог не лишава од успомена.

Знам то из искуства јер обично ме изненада заскоче, па притисну и не пуштају, а ја збуњен улетим у тај црни вртлог и као помахнитао млатарам рукама и ногама грабећи и јурцајући од слике до слике мојих сећања док ми не би понестало даха. Тако грцајући, борећи се за ваздух, гурајући те слике лево и десно, што даље од себе, стегнуо би ми се гркљан и не би дао ни једној капи кисеоника да продре у ова плућа.  И док би ме гушење стискало за гушу, стомак би ми зграбио грч мучнине па све што је негде дубоко у мени скривено испливало би на површину како испљувак, кисео и горак.

Бог никога не спашава од сећања.

А моја су тешка и мрачна и чини ми се да је овај свет створен да ме подсећа… да ме тишти… да ми мрвицама издробљене прошлости тугом разлама дане… да ми не да да заборавим.

А опет понекад… само понекад… (ех, хвала Свевишњем на том предаху), обоји ми се душа светлошћу и захвалан сам Милостивом што ми ту гомилу црнила зачини, с времена на време, неким зрном сећања које буди радост и чини да ми се осмехом замагли поглед. 

Да, падне ми на душу та радост као зрно шећера у сланик.

Татјана Врећо

Рођена је у Фочи (БИХ) 1966. године, где је завршила основну и средњу школу. На Факултету политичких наука у Сарајеву дипломирала је на одсеку Журналистика. Пре рата је радила као дописник Танјуга. У пролиће 1994. године са породицом се иселила у Канаду. На колеџу примењених умености „La Cite Collegiale“ у Отави дипломирала је на одсеку Графички дизајн за штампу и мултимедије. Од 2007. године живи и ради у Београду. Објављени су три њена романа: „А није ми до смеха“ – 2017. године, „Девет грама душе“ – 2019. и „Зрно шећера у сланику“ -  2021. године.