Актуалност феномена Духа самопорицања, Проф. Мило Ломпар

Сваки разговор са вама, по мом осећању, треба да почне подсећањем и никад довољним преиспитивањем феномена ДУХА САМОПОРИЦАЊА од када сте га формулисали у тој својој  књизи, проглашеној СРПСКОМ КЊИГОМ 21. ВЕКА. Темељно национално и историјско описмењавање је започело том књигом. Све је уочљивији број ваших следбеника међу историчарима, писцима, филозофима и другим културним посленицима.  Колику смо  лекцију извукли, колико смо свеснији опасности да прихватање кривице и греха, који нам се стално намећу споља ради туђих интереса,  води ка нестанку и српске државе и српског народа?

Књига се појавила у октобру 2011. године. Историјски процеси, који су сада у пуном јеку, улазили су у наглашену фазу: апсолутизација безалтернативности добила је облике потпуне медијске доминације (лако се заборавља да осим Печата ниједан писани медиј тада није имао опозициони карактер); питање постављено Суду у Хагу – у вези са Косовом и Метохијом – било је циљано лоше срочено; резолуција предложена Генералној скупштини УН срамно измењена итд. Књига је изгледала, као што су њени критичари и тврдили, као чист анахронизам. Но, она је ипак оцртавала неке скривене континуитете у управо формираном општем мишљењу, повезивала је различита времена и актере у њиховом истрајном кретању против српских националних и демократских права, била је неугодно складиште изјава и поступака многих јавних актера.

Била је, штавише, отворено – и именовањем живих људи, што је увек извор невоља – против наше невладине (другосрбијанске) интелигенције. Често је, међутим, погађала осећања и ставове људи који надилазе уске еснафске просторе књижевности и историје. Све је то условило да је један број људи прихвати, а да је другосрбијанска интелигенција нападне у више форми: написане су две књиге против ње, десетине чланака – од Загреба преко Сарајева до Београда – усмерене су мање против ње а више у циљу ниподаштавања њеног писца, било је небројено личних увреда и јавних лажи. У тако створеној мешавини различитих гласова, она је постала видљива и присутна у рукама многих људи.

Околност да је наставила да траје до наших дана и да ме је учинила познатим и ван еснафског круга, што је изазивало завист са многих адреса, плод је чињенице да су догађаји после 2012. године, и у свету и код нас, дошли као потврда њених судова, анализа и закључака: тачне дијагнозе комунистичког система власти, нијансираног сагледавања одговорности за распад титоистичке Југославије, прецизног описа секуларног свештенства, ваљаног наговештаја о повратку европске политике националном становишту. Све то показује да није био никакав анахронизам. То, међутим, не одлучује о некој вечитој вредности мојих схватања, која су увек подложна процени нових времена. Отуд сам у предговору десетом издању устврдио: „Будући да је историја отворена, остаје неизвесно какав ће бити њихов будући лик: можда мементо, можда ламент, можда дејство, можда заборав.“  

Протекли 20. век био је страдалнички за српску историју и уопште за српску судбину. Превише скупу цену је Србија платила у обе Југославије и још оптужена као главни кривац за пропаст заједничке државе у којој су на штету Србије стваране нове нације. Какав је биланс државе Србије у последњих тридесет година?

Као да су протекле три деценије учиниле да интелектуална и културна тежња ка разумевању биланса XX века код нас буде изгубљена. Ту има једног парадокса: да Слободан Милошевић није преусмерио антикомунистичко расположење крајем осамдесетих, Латинка Перовић би била лустрирана због високог и дуготрајног политичког учинка на линији једнопартијске диктатуре. А овако се она прогласила за арбитра у подручју демократских вредности. Генерал Јово Капичић би одговарао за оптужбе које су имале кривично-правни, а не само политички садржај. А овако је он давао оцене о српском национализму. Уместо да цене учинак њиховог партијског друга, који их је вољно или невољно ипак све заштитио, они су Слободана Милошевића кривили због трагичног биланса земље, коју су пре њега и мимо њега деценијама водили. А они су, штавише, хтели некоме да суде после 2000. године: историјски протагонисти дебакла успоставили су се као моралне и политичке судије. Био је то потпуни коловрат.

Да је Војислав Коштуница спровео лустрацију после 5. октобра 2000. године, не би ни Дачић ни Вучић (Черчил или Де Гол?) данас били политички чиниоци. Али, сама ствар је била неспроводива. Јер, такво је историјско кретање код нас: страх од општег преиспитивања увек је страх од самопреиспитивања. Сада је све то прекрило време и дошла су поколења која о томе не знају ништа, натопљена су духом сопственог времена, у коме нема никаквих сазнања која би им била темељ, него се по обичају креће из интелектуалног подрума. То су поколења која осећају импулс живота у себи и желе себе као актере у свету. Та тежња је оправдана. Али, она показује да српска култура нема снаге да успостави оне стандарде понашања који штите од понављања истог историјског садржаја са другачијим идеолошким и политичким образложењима.

Ваш однос о ангажману интелектуалца у савременом друштву углавном је песимистичан?

Интелектуалац мора да зна где су му границе: његово је да каже шта види, да објасни шта разуме, да поучи ако има кога. Није његово да управља: он свој хлеб треба да зарађује изван сервисирања свог политичког мишљења. То је лако рећи, али је тешко издржати у таквом опредељењу. Јер, интелектуалац је постао сасвим непотребан: помало и смета, каткад и нервира, узнемирава миран сан и леп одраз у огледалу толиких пропагандиста. Сумњам да је мој јавни ангажман дао неки резултат: друштвене и културне силе су тако постављене да је моје схватање ствари увек било – једно маргинално мишљење. Тако је и остало.

 „Европска унија нема алтернативу“ – државна је политика Србије од 2000. године, а од покорног чекања на њеном прагу који, како изгледа, прекорачити нећемо, исцрпљујемо и тањимо своје национално биће. Докле ће то српско битисање без алтернативе трајати?

Како данас изгледа безусловно поверење у ЕУ, које су моји критичари истурили као платформу за обезвређивање јавне свести о српским националним правима? Једино што сам предлагао је да свест о интересном односу буде руководно начело српске културне политике: у односу на сваку адресу, укључујући и САД, и ЕУ, и Русију. Јер, само интересни однос штити од заблуда безусловности које су довеле до српског националног пораза у обе Југославије. Холандски премијер – 24. 4. 2020. године – показује како интересни однос управља холандским понашањем према ЕУ. Француски председник каже да уколико европске земље не поделе трошкове настале пандемијом, ЕУ губи разлог постојања. Италијански политичари не крију огорчење због понашања ЕУ и наговештавају могућност разлаза са њом. У Чешкој су опљачкали конвој кинеских маски упућен Италији. То је заједница вредности? И јесте: егоизам, себичлук и експлоатација другог су аксиом европске политике. То сам написао пре свих скорашњих догађаја. Није било потребно знати будућност: довољно је ако нешто знате о прошлости.

Постојано указујете на проблеме српске културне политике. Који су њихови главни узроци и како могу да се отклоне?

Наше апологете – као и апологете у другим земљама, као и све апологете на свету – једноставно лажу: и они на власти, и њихови критичари са другосрбијанских платформи као што су Данас и Пешчаник. Они треба да објасне овај бродолом европских вредности, а да задрже своје привилегије. То је тежак посао. Упориште за лажи наших апологета је вечита спремност за порицање српских националних права. У тој спремности, они – крај све међусобне нетрпељивости – одједном се нађу заједно: када треба оспоравати позив Синода СПЦ да се дозволи васкршња литургија, и власт и њени другосрбијански критичари одједном су на истој страни. Зар то није логично?

Председник српске владе јавно моли Пешчаник да каже како је власт нешто добро урадила, као да вапи: похвалите нас, комесарски микрофони. Зар то не показује да је ова власт само сервис идеолошког построја који оглашавају другосрбијанска гласила? Критика коју добија са тих адреса последица је њиховог утиска да у појединим правцима и садржајима сервис није довољно ефикасан.

Што није тачно. Јер, панорама промашаја српске културне политике показује колико је невладина интелигенција, која управља јавним мишљењем, делотворна у својим наумима. Није дошло ни до каквог унапређивања положаја ћирилице: ни законског ни стварног. А власт је о томе галамила годинама. Настављен је пренос српских културних фигура у друге културе ради обликовања њиховог синтетичког идентитета: тако је сликар Петар Лубарда подведен под црногорски културни идентитет – упркос сопственим исказима о себи. Систематско цензурисање и пропаганда на РТС, све до скорашњег антипутиновског филма: зар генерални директор РТС није постављен вољом претходне власти, а одржаван – чак и против пензионог статуса који му припада – вољом ових? И сад неко треба да верује да је реч о дисконтинуитету политике. Итд.

Шта би била поука? Без јавног и самосвесног отклона грађанских странака од невладиног идеолошког сектора и без уклањања комплекса инфериорности, који је усађен у схватања национално оријентисаних људи, нема обнове рационалног политичког понашања у нас. Како ствари стоје, неће је ни бити.

За Србе у расејању круцијално је питање да схвате ваше образложење зашто треба да употребљавамо израз СРБИ, а никако СРБИЈАНЦИ. Чим се започне та тема, настану бесконачне расправе, без усаглашавања. Подељена су мишљења чак и међу српским писцима у расејању?

Главно кретање које нам се намеће да усвојимо, подразумева један налог који је спољашњи, а који треба да учинимо унутрашњим. Он гласи: све што је српско треба свести на србијанско, да оно што није србијанско – као Његош, као Андрић, као Меша Селимовић, као сликар Петар Лубарда, као Грачаница и Дечани – временом престане да буде српско. Суштински напор је везан за то да се „Грачаница“ и „Дечани“ прикажу као свет неке  „косовске“ културе, а не српске културе. Да би се у наредном кораку, до ког долази пошто је време стабилизовало наметнуту представу као део јавне свести, устврдило да ту, у ствари, Срба и није било, него је био неки неидентификовани православни свет који припада неком „косовском“ простору... Уколико ствари стоје друкчије, главно питање гласи: зашто је тај напор тако истрајан и зашто је последњи пут само захваљујући активностима Русије он био неуспешан?

Обнављање прекинутог континуитета у 20. веку српско-руске природне повезаности у домену вековног православног и културолошког наследства?

Не треба бркати долазак југословенских комуниста на власт са подршком на којој је почивао титоистички режим. Јер, Совјетски Савез је – као последицу своје војне победе 1945. године – довео на власт комунисте у бројним земљама Источне Европе. Али, само се југословенски комунистички режим одвојио од совјетског утицаја после пар година, па је ипак остао и тоталитарни и диктаторски. Због настојања да очува симболички значај победе у Другом светском рату, Русија привилегује – у култури сећања – долазак комуниста на власт код нас и потискује прецизну историјску свест о другом антифашистичком покрету – четницима генерала Михаиловића.

Српска победа у 1918. години, пак, упоредива је са совјетским тријумфом из 1945. године: настала у великим жртвама, победа је донела уклапање у ширу (југословенску, односно – за Совјетски Савез – варшавску) констелацију односа и територија, чији се погубни утицај показао деценијама касније – у годинама после пада Берлинског зида (1989). Тада су нестали и Југославија и Совјетски Савез. Тада су се – као у неком буђењу, као у премошћавању епохалног интеррегнума, у напокон реалном времену – изнова среле српска и руска традиција, историја и политика.

У бројним европским државама, попут балтичких, одиграва се процес оправдавања нацистичких формација које су учествовале у ратном походу на Совјетски Савез. Томе иду у сусрет различите интерпретативне и пропагандне технике. У обличју антикомунизма оправдава се пронацистичка прошлост, да би се културнополитички легитимисала у новонасталим приликама: као антируско кретање. Тако се пронацистичка прошлост поставља као претходни члан садашњег антируског кретања. Повратна реакција је једнако предвидива: комунизам се – у садржајима садашње руске културе сећања – поставља као претходни стадијум садашње одбрамбене реакције.