Svako dete je važno

Dolazak u Kanadu za imigranta istovremeno predstavlja zastrašujuće i uzbudljivo ali, pre svega, ogromno iskustvo. Iako sam rođena ovde, moji roditelji su imigranti, pa volim da razmišljam kako je živeti u zemlji u kojoj niste rođeni.

Možda se tada čini besmislenim interesovanje za istoriju Kanade, jer ako ste imigrant znači da ste doneli istoriju i kulturu zemlje u kojoj ste rođeni. Kanada se često naziva multikulturnom zemljom, jer su ljudi koji su se doseljavali iz celog sveta uneli u novu zemlju svoju kulturu, dok je starosedelačka istorija često nepravedno zapostavljana. Mislim da novodoseljeni  moraju usvojiti istoriju, tradiciju i kulturu zemlje u koju su se doselili, a to uključuje i one mračne i uznemirujuće delove istorije.

Kada kažem „istorija Kanade“, posebno mislim na veoma složena i tragična pitanja vezana za autohtone narode Kanade i njihov odnos sa kanadskom vladom. U svetlu nedavnih zastrašujućih nalaza u starim rezidencijalnim školama širom zemlje, postalo je vrlo jasno da bi svi nastavnici trebalo da preispitaju učenje o istoriji kanadske nacije, čak i same osnove tog učenja.

Rezidencijalne škole bile su koncept koji je katolička crkva uvela osamdesetih godina devetnaestog veka, a radile su više od jednog veka, tačnije do kasnih devedesetih godina dvadesetog veka. One su predstavljale način da se domorodačka, metiška i inuitska deca utope u zapadno društvo, što je dovelo do toga da su deca iz domorodačkih zajednica širom Kanade otrgnuta od svojih porodica i primorana da zaborave svoju tradiciju, religiju i kulturu, primajući hrišćanstvo. Bila su fizički, seksualno i emocionalno zlostavljana u ime katolicizma. Mnoga deca nisu preživela.

Sistem rezidencijalnih škola je veoma teška tema i ja  ohrabrujem inicijativu svih koji žele da nešto više o tome saznaju. Nije iznenađujuće da su zločini koje je počinila katolička crkva u Kanadi bili zataškani, što je značilo da gotovo nema evidencije ili dokumentacije o deci koja su bila u sistemu tih škola. Zbog toga je vrlo teško identifikovati sve ostatke koji se nalaze na teritoriji stare škole. Mislim da ne moram da naglašavam koliko je ovo užasno, ali i iznenađujuće je da mnogi ljudi ne dele isto osećanje.

Nedavno sam završila uporedne studije iz arheologije i istorije, što mi je pružilo mogućnost zaposlenja u komercijalnoj arheologiji, gde često radim u saradnji sa autohtonim zajednicama. Čula sam priče od svojih saradnika kako su im prilazili pripadnici tih zajednica i pitali ih da li traže ostatke dece ili kosti uopšte. Ne mogu preuveličati koliko je ovo pitanje nezgodno, posebno kada se postavi nakon nedavnih strašnih otkrića širom zemlje.

Međutim, ove priče su me naterale da shvatim da mnogi ljudi ne pridaju važnost istoriji zemlje u koju su se preselili ili u kojoj su rođeni. Čvrsto verujem da je ova vrsta obrazovanja neophodna, posebno za doseljenike. Smatram da je pitanje poštovanja kao i ljudska pristojnost da se blagovremeno odvoji vreme za učenje i razumevanje problema sa kojima su se mnoge autohtone zajednice godinama suočavale.  Budući da nisu rođeni ovde, neki ljudi misle da se ove teme ne odnose na njih, pa ih stoga ne bi trebalo zanimati. Međutim, ako ste odlučili da ostanete i živite u Kanadi, važno je suočiti se  sa pitanjima koja proističu iz njene istorije i potražiti odgovore na njih. Istorija ima nezamislivu moć – to je mogućnost da iz nje učimo i nadamo se da ćemo izbeći greške koje su napravljene u prošlosti. To je jedini način na koji mi kao društvo možemo da napredujemo na nacionalnom i globalnom nivou.

Ovaj članak je deo Lokalne novinarske inicijative.

https://indigenousfoundations.arts.ubc.ca/the_residential_school_sistem/