Дудиње

Кад сам зимус  видела слику Уроша Предића „Деца под дудом“,  која је у Народном музеју у Београду изложена први пут после 70 година, преплавила ме је летња радост која се шири са овог платна које приказује дрво дуда у сеоском дворишту и гомилу деце. Неко бос, неко упасан и прописно закопчан, неко на дуду, а неко у прашини под дудом са гудама и паткама, свако на свој начин ужива у лакоћи и слободи летњег дана. И мени је донела сећање на давно заборављени  укус слатких плодова црног дуда, зујања пчела и јулске врућине. Флеке на јапанкама од угажених дудиња  које остају до краја лета као сведок похода на мурве како су моји рођаци у Далмацији звали дудиње.

Прошлог лета сам се сусрела са дудињама после више деценија и то у Торонту кад сам за време lunch паузе купила кесицу осушених mulberries, мислећи да је то мени неко непознато воће, a привучена његовом екстремно добром нутриционистичком вредношћу, отиснутој на полеђини паковања. 30% гвожђа и цинка и  чак 190% Ц витамина у 40 грaма овог воћа. После сам видела да је воће пореклом из Турске и да се оригинално зове mures. Биле су то сушене беле дудиње.

Код нас се дуд не сматра воћком већ дрветом које прави добар хлад и ретко га је и наћи у данашње време. Поједина стабла у Војводини су под заштитом државе.  Бели дудови сазревају у јуну, а његови плодови имају сладак укус. Црни дуд стиже крајем јула месеца, а укус његових плодова благо је горкаст. Обе врсте дуда су се много употребљавале у народној медицини, а сок се пио за јачање имунитета.

Свиларство је од средине осамнестог века било значајна привредна грана  Аустроугарске монархије па се бели дуд садио широм војвођанске равнице . Пред Други светски рат у тадашњој Југославији било је око два милиона стабала белог дуда. Сађени су у дрворедима као ветрозаштитни појас, а користио се за производњу свиле. Лист белог дуда најбоља је храна за свилене бубе.

У прошлости готово да није постојало насеље у Банату да није имало своју дудару, односно расадник дудова.  У тим временима био је обичај да се венчање или рођење деце обележи садњом овог  стабла.  Дрво дуда се користило за израду буради. Домаћице су користиле плодове дуда за израду пекмеза и сокова.

Након Другог светског рата свилу произведену уз помоћ дуда и свилене бубе заменила је јефтинија синтетика. Појавиле су се и штеточине на дуду против којих није било адекватне заштите. Свиларство у Банату је јењавало, а последња свилара је затворена у Новом Кнежевцу 1968. године.

У данашње доба у Србији,  у Ковиљу, сваке године прве недеље после Петровдана, када сазрева дуд од којег се пече ракија дудовача, организује се традиционална Ракијада. На овој Ракијади врши се, симболички, „парастос дуду“ у част ове биљке која лагано изумире из Војводине. У оквиру ове манифестације  организује се  обилазак познатог ковиљског манастира, родне куће Лазе Костића, Ловачког дома, Тикваре и рајских рукаваца Дунава.

Дунав памти заувек нестала времена кад су се узгајале свилене бубе и носила свила, а ево сад протиче и кроз ово време у ком  лете корона бубе и носе се заштитне маске и ко зна шта га још очекује у векове векова… Времена се мењају и сигурно ништа неће бити као пре.

Не можемо знати што ће се у будућности догодити. И не зависи све од нас, то морамо прихватити. Треба одредити шта је то на шта ми можемо утицати. Свако од нас  у сопственим околностима, искуствима  и на мапи своје свести одабира ону одлуку за коју сматра да је најбоља.  Да ли ћемо овог лета јести дудиње са дрвета без размишљања о прљавштини и вирусима или ћемо их искључиво куповати као проверени сушени производ у пластичном паковњу, то је ствар личног убеђења и избора. Битно је остварити довољан мир  и предати се загрљају дугог топлог  лета, својој тишини  и   „погледу изнад плавог мора“, негде далеко од екрана.

Слика Урошa Предић „Деца под дудом“ настала је 1887. До сада је само три пута излагана – на првој самосталној изложби Уроша Предића у Грађанској касини 1888. у Београду, годину дана касније на великој Светској изложби у Паризу у склопу павиљона Краљевине Србије и 1949. на заједничкој изложби Уроша Предића и Паје Јовановића у Народном музеју у Београду. Урош Предић (1857-1953) један је од најважнијих сликара српског академског реализма. Био је и врхунски иконописац и портретиста. Познат је и по свом студиозном сликању деце па је био и један од илустратора листа за децу „Невен“. Данас најпознатији дуд у Банату налази се у селу Орловат, у дворишту куће где је рођен Урош Предић. Мештани сматрају да има 250 година.